Srbijo šta ćeš sutra sa 400.000 povratnika?

2
1389
Foto: unsplash.com

U kolikoj će meri  očekivana katastrofalna privredna kriza u Evropskoj uniji posle pandemije, pogoditi i Srbiju? Šta će biti sa oko 400.000  Srba-povratnika i da li će opet naći posao u inostranstvu   kako bi mogli  da prežive?  Za njih, to je sigurno,  posla u Srbiji neće biti.

BERLIN  Srbi  i njihovi  potomci već  decenijama žive u Nemačkoj. Prema procenama srpskih stručnjkaka i zvaničnih institucija,  njih je u toj državi  „samo“ oko 400.000 do 500.000.  Sudeći po  nimalo umesnim i ne znamo čime i kako pravdanim   izjavama  Aleksandra Vučića  „o 400.000  Srba kojima je kao tobožim  prenosiocima  korona virusa trebalo zabraniti povratak u Srbiju“, na prvi pogled   izgleda  da su se gotovo svi Srba iz Nemačke vraila u maticu!

Doduše naši zvaničnici samo nasumice nagađaju  broj srpskih državljana koji žive u Nemačkoj jer se svi  koji su poslednjih decenija, kao npr. i njihovi u toj državi rođeni potomci, dobili nemačko državljanstvo,  u statistikama više  ne vode kao Srbi. Najverovatnije Srba i- nazovimo ih današnim imenom-  Nemaca srpskog  porekla, ima u državi Germana od 600 do 800.000. 

Naravno da se od Aleksandra Vučića zvanično  pomenutih više od  400.000  povratnika,   nisu  svi uputili u Srbiju   samo  iz Nemačke, ali  ih je  bilo, verovatno, više od 60 odsto  -znači bar oko  200.000.  

Ostavimo pitanje morala, pa i poštovanje zakona i srpskog Ustava po strani, da li  je predsednik Republike Srbije smeo tako nešto  javno da  izjavi. Činjenica je da se on po pitanju svoje izjave nije nikada  izvinio dijaspori, a još manje pokazao   svoje kajanje zbog svojih ničim dokazanim  pričama da su baš  povratnici  iz rasejanja doneli  pandemiju u Srbiju. Ni on ni njegovi ministri ali i drugi bliski saradnici  nisu se izjasnili, kako bi to predsednik  mogao da zabrani svojim državljanima  povratak njihovim kućama?  

Mogao je jedino, što je kasnije i učinjeno, da sve povratnike strpa u  kućni zatvor  zvani karantin, ili, još gore, da ih strpa u šatorska naselja ili privremene „bolnice“ po sajamskim halama   pod vojnom stražom sa kalašnikovima na gotovs! 

Dobro, neko će reći, čitajući ovaj članak, -bilo pa prošlo. Pandemija je, ako su brojke koje svakodnevno slušamo, gledamo i čitamo   od  dr Kona i kolega i naravno obavezno prisutne blajhovane Sarajke dr Darije sa dve prezimena istinite, a u njih prema nekim anketama sumnja više od  polovine stanovnika Srbije, onda je Srbija, u odnosu na neke druge države, uvođenjem okasnelih zaštitnih mera, posle grohotnih ismejavanja  „najsmešnijeg“  virusa na svetu  od nekih medicinara  ali i od Aleksandra Vučića lično,   do danas  relativno dobro prošla. Boj umrlih nije katastrofalno veliki kao u nekim velikim evropskim narodima,.  

Posledice usamljenosti u karantinima  i od dugih kućnih pritvora na najstarije sunarodnike, posebno na  njihovu psihu, saznaćemo, možda kada pandemija prođe- ako se to uskoro zaista  dogodi. Bar nas tako plaše mnogi znani i neznani, priznati ali i samouki  i samozvani „stručnjaci“, iz Kriznog štaba i van njega. Najnoviji na listi samozvanih, kako se to nekad nazivalo „nadrilekara“ je svakako vlasnik TV Pink Željko Mitrović, ujedno  moćni potparol esenesovaca i srpskih vlastodržaca.

Daleko gore od stanovništva samo delimično inficirane Srbije,  je prošla srpska privreda. Ne ona prava, velika.  Ona odavno više nije srpska  jer su se  sve vlade posle nesrećnog  Salobodana Miloševića prosto utrkivale da nekada ponose srpske privrede- gigante koji su  izvozili u „pola sveta,“ unište, zatvore i uvale strancima. Često  za bagatelu, nekada  čak besplatno,  ili  uz ogromne subvencije države po tobože svakom novootvorenom, pre toga ( namerno?)  uništenom  radnom mestu.  

Nastradaće, tačnije, već su nastradali, tzv. „mali privrednici“ koji ustvari većinski  čine   oslonac  kakvog-takvog privređivanja, za   dosta bedno ali ipak preživljavanje  srpskh radnika.   Krah je neminovan, jedino pitanje je koliko će drugo trajati agonija.

Srpski ministri pojedinih resora, predvođeni ne predsednicom vlade koji bi po Ustavu  bili  zaduženi za rešavanje  svih nedaća i problema  -nego im naređuje   predsednik bez posebnih ovlašćenja, obećavaju kao pomoć privredi silne milijarde evra. Njih, očigledno, negde treba prvo pozajmiti i odmah zadužiti  naše dolazeće  eneracije praunuka da te dugove vraćaju. Kako će se te pare deliti, nikome još nije jasno ali prosečan Srbin već strepi da će lovudža završiti  na računima velikih, stranih privrednika.  Dobar deo para će, naravno, pravnici bi rekli po „običajnom pravu,“ leći i u  džepove  moćnika. Da li će „mali“ dobiti koju mrvicu –na to pitanje niko još ne može  tačno da odgovori. Obećanja sa vrha ima, ali se „masli“ plaše da se to ne završi po čuvenoj spskoj izreci „obećanje ludima radovanje“.

I pored silnih priča srpskih političara kako Srbija stoji na zdravim nogama, finansijski nam   i dalje navodno cvetaju ruže, iako ćemo posle planiranih novih zaduživanja  dostići, verovatno, cifru duga od 30 i više milijardi evra, postavlja se  pitanje –kako dalje, ako  privredi, posebno malima, posle pandemije  finansijski stručnjaci već predviđaju  bankrot? Da li se IMF, Svetska banka pa  i  neki srpski ekonomski stručnajci koji prediđaju tešku ekonomsko-privrednu krizu i u Srbiji, već spremaju  da „odsviraju“  kraj „ tržišne utakmice“?  U kojoj mala ali i brojna srednjevelika preduzeća, kompletan agrar i stočarstvo i sve druge grane -od turizma do zdravstva  i dalje,  ni za vreme pandemije ni u postpandemijskom vremenu,  nisu imali niti će imati skoro nikakvu šansu? 

Pomenutih 400.000 ljudi koji su se po izjavama predsednika Vučića, na njegovu veliku žalost vratili u Srbiju da bi navodno doneli korona-virus, sigurno nisu bili turisti raštrkani po Evropi nego radnici koji su radili po tzv. „detašman-ugovorima“, kratkročnim ugovorima ili pak, što je na žalost kod Srba veoma čest slučaj  na „crno“.  

Čim se „zakašljala“ moćna nemačka privreda, a uz nju i privrede drugih država  kao Italije, Francuske i Austrije, mnogi pomenuti Srbi su ostali bez posla. Kroz „virusnu krizu“ samo u Nemačkoj je danas  između 3 i 4, po nekima i više, ljudi ostalo bez posla. Nemačkoj privredi će trebati i pored ogromnih subvencija koje planira vlada, kažu stručnjaci, nekoliko godina da se svi ljudi koji su ostali bez posla, vrate na posao.  Iz toga proizilazi verovatna činjenica, da ni za naših 400.000 povratnika, neće tako brzo biti posla u Nemačkoj i u EU.

Ostajanje naših ljudi bez posla, bez plate često i bez smeštaja –nekih i bez socijalno-zdravstvene zaštite isl. je bio glavni razlog za re-migraciju u Srbiju. Smem da tvrdim da se  čak ni neki mikroneznatan broj ljudi nije vratio iz nekakvog rodoljublja, već samo  zbog muke i ostajanja na ulici uNemačkoj i u  nekoj od zemalja EU. 

Dok su privređivali, mogli su bar da prežive pa i da pošalju novac svojima  u Srbiju da i oni prežive. Pitanje je i koliko će toliki broj nedobrovoljnih povratnika smanjiti devizni priliv Srbije i štetiti  budžetu države. Ako pođemo od toga da je u proseku svako od  400.000 naših,  mesečno svojima slao samo 100  do 200 evra,  onda je u Srbiu stizalo najmanje  40 do 80 miliona evra mesečno ili 480- do  960.miliona evra godišnje! Odlično znamo da su ovde pomenute minimalne moguće doznake jer su mnogi od u ovom članku pomenutih  Srba,  u proseku mesečno slali  najmanje  300 evra da bi svojima u Srbiji obezbedili bar minimalnu, po zlu čuvenu „potrošačku korpu“! 

Dostupne informacije iz Narodne banke Srbije koju vodi Jorgovanka Tabaković, po nekima takođe osumnjičena za plagijat doktorata, je pre pandemije izjavila, da godišnje regularnim  tokovima–znači preko banaka, Wetsern Uniona idr. servisa za transfer novca,  stže od  3 do 4 milijardi evra od ljudi iz rasejanja. Evropski ekonomski stručnjaci smatraju, da mimo pomenute “Jorgovankine cifre“, po vozačima autobusa, kamiona, po prijateljima i za vrme ličnog boravka naših u Srbiji, stigne još najmanje 1 milijarda evra. Da nie  te ukupne godišnje sume od do 5 milijardi evra, uz velike, dodatne  dugove  koji su napravljeni poslednjih desetak godina, država bi bila u bankrotu! U pomenutoj cifri su sigurno i napred navedene doznake  400.000 koji su se vratili u Srbiju

Znam da će neki „stručnjaci“ reći –pa dijspora šaje novac ne državi Srbiji nego svojima da prežive! To je tačno, ali taj novac se najčešće menja u malovredan dinar, koji se koristi za uobičajene nabavke. Samo mali deo deviza koji preostane se čuva za „crne dane“ koji su, kako vidimo, već došli. Sve u dinar promenjene svote idu u državni trezor i iskazuju se  kao „devizne rezerve“. A dinara, to je oduvek poznato, država može, uzdajući se u stalno pristizanje deviza od dijaspore kao „pokriće“ količine papira na tržištu zvanog dinar, da štampa koliko hoće i kada hoće!

Pošto je zbog oštre privredne krize u EU  izgled da se makar polovina od  400.000 Srba vrate na posao u inostranstvu  minimalan, presušiće doznake i što je još gore, niko  danas ne može da proceni koliko će tih ljudi ipak morati da završi na socijalnim, doduše dosta bednim državnim  jaslama  i kako će se očekivani smanjeni devizni priliv odrziti na standard   celog stanovništva u zemlji Srba.Naravno i drugih koji bi najrađe, kao npr. Sandžak i Vojvodina, da što pre okrenu leđa Srbiji.  Ko preživi i pandemiju i  današnju vlast –pričaće.

Nedavo nam u Štutgartu  reče jedan šeret:  -Već godinama političari,  pravi i nabeđeni naučnici, ekonomski stručnjaci i mediji traže da se naši „odbegli“ stručnjaci vrate u Srbiju. Sada kada ih se vratilo možda i više od 400.000, koji su, ako ne na drugom planu onda su stručnjaci za preživljavanje,  opet kuknjava zašto se narod vratio! 

To nas starije potseća na legendarnu šeretsku izjavu pkojnog humoriste Brane Crnčevića koji je dalekih sedamdesetih godina prošlog  veka, kada su Nemci masovno za vreme privredne krize počeli da vraćaju naše radnike u ondačnju komunističku  Jugoslaviju rekao i napisao: Kuku, ode nam narod u kapitalsitički svet. A sada nam vraćaju ljude. Kuku, kuku, kuku!  Ista priča- od tada doveka?

Predrag Rakočević
P. Rakočević

2 KOMENTARA

  1. Miodraže -što se tiče Vučićevih laži -tu si u pravu, citirao si samo dva clučaja a njih je bezbroj. Ja sam se držao izveštaja nezavisnih novina npr. Danasa i nekih portala koji su prenosili (navodne?) podatke srpske pogranične policije. Novosti su 5.3.- znači pre uvođenja vanrednog stanja- prnele „čuvene“ izjave Vučića i njegovih satrapa da je do toga dana u Srbiju stiglo 317.000 povratnika.16.3. su Mađari zatvorili granicu 19.3. Vučić uvodi vanredno sanje a 23.3 zatvara srpske granice. Brojka od oko 70.000 kolportirana je dodatno, posle navoda od 317.000 ljudi. Još uvek nekoliko hiljada srpskih državljana pokušava na sve moguće načine da se samo iz Nemačke dokopa Srbije- jer su u Nemačkoj ostali bez posla i prihoda. Diljem EU im se ne zna tačan broj. Samo u Štutgartu se konzulatu prijavilo preko 1000 naših koji žele povratak, u Berlinu takođe, prema izveštaju ambasade SR Srbije, prijavilo se preko 1000, slično je i na drugim konzulrnim područjima. Protekle nedelje je iz Štutgarta krenulo oko 200 ljudi sa 4 dvospratna autobusa, (Nemci zbog rastojanja među putnicima dozvoljavaju samo po maks. 25 putnika po spratu autobusa) a danas su krenula 3 sa oko 150 ljudi. Očekuju se transporti i sledeće nedelje dok se ne prevezu svi za povratak kunzulatu Štutgart prijavljeni povratnici. Bio sam danas na polasku tih tužnih ljudi tako da prenosim priče iz prve ruke o broju putnika i peripetijama na mađarsko-srpskoj granici jer Nemci voze do međugraničnog prostora na Horgošu, putnici tu izlaze jer autobus ne sme na srpsku stranu, vuku prtljag peške do naše pogranične policije i carine, prelaze na srpsku stranu i onda ulaze u autobuse preduzeća Lasta koja ih voze do Beograda. A onda, kud koji mili moji -veovatno ili kućni „zatvor“ ili karantin verovatno u nekom od šatorskih naselja. Toliko o tome.
    Pozdrav iz Štutgarta Peđa

  2. 400 000 povratnika je Vučićeva izmišljotina, koju je smislio u panici, da bi opravdao svoje velike greške u borbi protiv epidemije. 15.03. je uvedeno vanredno stanje a Vučić je u javnom intervjuu rekao da je granicu prešlo oko 70 000 povratnika! Znači broj povratnika je daleko manji od 400 000 – u svakom slučaju manji od 100 000. Ko može da veruje Vučiću, koji tvrdi „da svakih 10 sekundi pogine jedan perač prozora u Americi“, ili kad posle izjave dr Nestorovića na konferenciji za štampu (bio je i Vučić) „da je to najsmešniji virus ….“ Vučić već sledećeg dana javno tvrdi, da „niko nikada na toj konferenciji nije rekao da je virus najsmešniji ….“
    Ili kada 2014. kaže da nikada neće smanjiti penzije a posle nekoliko meseci upravo smanji penzije! Ko veruje čoveku koji kaže „da se nikada neću kandidovati za predsednika“ a potom se kandiduje. Dug je spisak Vučićevih laži – valjda će neko napisati jedan dvotomni roman o tome?!
    Dr Miodrag Kulić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime