Ovih dana u Beogradu medijski je propraćena kampanja „Prioritet za decu i trudnice“, koju je inicirao predsednik Skupštine Srbije Nebojša Stefanović. U promociju kampanje čiji je cilj „da briga o trudnicama i porodiljama bude prioritet Srbije“ biće, navodi Stefanović, uključene „razne javne ličnosti da popravimo tu sliku u društvu“, i dodaje da „Srbija svake godine izgubi grad veličine Apatina, Negotina ili Požarevca, jer više ljudi umire nego što se rađa“.
Znaju i drugi političari da svakodnevno „pričaju“ o stimulisanju povećanja nataliteta u Srbiji, ali konkretne mere niko ne preduzima. Neki kažu da u našoj zemlji trudnoća košta 125.000 dinara – međutim, to je trudnoća koja nije rizična i koja ne iziskuje dodatne izdatke. A šta je sa trudnicama koje moraju kupovati sve, od flastera do osnovnih hormonskih injekcija? Uostalom, zar zdravstvene usluge za njih ne treba da budu besplatne?
I trudnice misle, tačnije nadaju se, da su prošle crne devedesete kada smo morali kupovati konac, gazu, iglu… sve što je potrebno za neki medicinski zahvat. Ali izgleda da se varaju. Usled ekonomske krize, svetske ili naše, ni danas mi nije jasno čije, doneti odluku da rodite dete u Srbiji jeste hrabrost. Kada je u pitanju rizična trudnoća, mora se biti pod stalnom kontrolom lekara, a redovni pregledi podrazumevaju i kontrolu krvne slike. Ako pri tom imate neku od naslednih bolesti krvi, tim gore. Trombofilija je bolest koja, ukoliko trudnica nije pod stalnom kontrolom, može izazvati probleme u trudnoći, čak i gubitak ploda. Neophodno je primanje injekcija fraksiparina dva puta dnevno, u stomak. Ali ni to ne bi bilo strašno, kada bi to bio jedini problem. Na mnogim mestima je istaknut kodeks ponašanja prema trudnicama: da na javnim mestima, u javnom prevozu, u domovima zdravlja, treba da se ustupi mesto trudnicama, da one imaju prednost prilikom čekanja u redovima, to jest da ne treba da čekaju u redu… itd.
Nažalost, zdrav razum u većini slučajeva ne funkcioniše. Prošlog četvrtka ujutro, u punoj čekaonici ispred laboratorije u Domu zdravlja Palilula u Beogradu, došla sam sva srećna i doterana, kao i svaka nova trudnica. Haljinica koju sam obukla, bila je samo za svečane prilike, a usled ekonomske krize, i države i pojedinaca u Srbiji, jedna od dve koje imam za takve izuzetne prilike. Ni to nije strašno, ni neobično, samo da moja najlepša haljina nije uflekana krvlju zbog nepažnje laboranta ove medicinske ustanove. Krv koja mi je razređena usled dejstva fraksiparina, a kao posledica nasledne bolesti trombofilije, posle uzimanja uzorka, tekla je, bukvalno kao voda. Dva minuta krv nije mogla da se zaustavi, a niko u laboratoriji ko je mogao da reaguje i spreči krvarenje – nije to pokušao da učini! Zašto, pitate se?
Neverovatno je, ali istinito: zato što u Domu zdravlja Palilula, po rečima načelnice laboratorije, nema flastera, da bi fiksirali jastučić gaze kako krv ne bi kapala na sve strane. Umesto lepe reči pažnje i flastera, laborant vam stavi parčence vate i samo drsko kaže: „Drži to“. Da li je moguće da u 21. veku, kada Evropa koristi rastvorljivi flaster, mi u Srbiji nemamo ni običan? Zašto RFZO i država od gladnih usta građana otimaju pare za socijalno i zdravstveno osiguranje, kada tim zdravstvenim osiguranicima, pacijentima, ne pružaju ni najneophopdnije i najosnovnije? Da li ovaj slučaj kazuje da svaki put kad krenete u laboratoriju državne ustanove treba da spremite dodatni novac kako bi ste kupili vatu, alkohol i flaster, ako ne želite da vam se krvlju isfleka garderoba ili, što je još gore, da iskrvarite?
Da li je i mali flaster jedno od mnogih objašnjenja zašto građani Srbije svoj poslednji dinar odvajaju za privatne zdravstvene ustanove. Neće narod da finansira Republički zdravstveni fond da bi u njemu sedeli nekorisni ljudi, a građani nemaju pravo ni na osnovne zdravstvene usluge. A političari? Šta oni, koji imaju visoke plate za svoj visoki položaj, rade za nas, odnosno za bolju i normalniju Srbiju?
Naravno, isto kao i do sada. Pričaju kako je sve bolje i ubeđuju nas da mi, građani Srbije, imamo adekvatnu zdravstvenu zaštitu i da je trudnoća u Srbiji besplatna.
Možda, ali samo ukoliko – umesto na trgovima i u TV studijima – vi stojite ispred domova zdravlja i date flaster svakome ko ulazi da mu izvade krv. Ili, ako ni vi nemate flaster, sačekate pacijente koji izlaze sa krvlju umrljanom odećom i date im novac da kupe novu, ili bar da plate hemijsko čišćenje.
Antigona
