Srebrenica – genocidni medijski utisak

1
1296

cir-srebrenicaIzlaganje na tribini „Razgovori o Srebrenici“ u organizaciji Srpskog udruženja „Ćirilica“, 19. jula 2016.

Uvažena gospodo, moram da krenem od navodnog srpskog genocida u Srebrenici koji nas je i okupio u „Ćirilici”.

Ono što je meni najinteresantnije kod ovog fantomskog genocida je da se posle njega koji broj Bošnjaka dramatično povećao.

Genocid nad Bošnjacima kako dokazuje Sarajevo, vršen je na teritoriji cele Bosne. I, tako se desilo da oni od naroda koji je prema popisu iz 1991. činio 43,47 odsto stanovništva narastu 2013. na narod koji broji preko 50 odsto celokupnog stanovništva BiH.

Prema presudama Haškog suda srpskim oficirima od 2001. srpske snage su na ovom području ubile između sedam i osam hiljada ljudi i to su etablirane cifre oko kojih u tzv. svetskom javnom mnjenju ne odustaje. Uzalud što je Haški sud u presudama na poslednja dva procesa Tolimiru i Karadžiću ovaj broj morao da revidira na 4. 970 odnosno 5. 115.

Sedam do osam hiljada „mrtvih“ i dalje se drže.

Ovaj nonsens prošle godine, analizirali su i američki profesori Herman i Peterson članovi intelektualne grupe profesora Noama Čomskog za koga se kaže da predstavlja savest intelektualne Amerike.

U svojoj studiji posvećenoj dve decenije od navodnog srpskog genocida oni su ukazali na ovu, neverovatnu je stabilnost zbira od 8 000 ubijenih musliman.

Između ostalog rekli su:

”U najvećem broju slučajeva iznenadnog katastrofalnog gubitka ljudskih života, bilo da se radi o prirodnim kataklizmama ili ljudskim uzrocima, početna procena biva prevelika i vremenom se revidira naniže. Tako je u slučaju napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku 11. septembra, Kancelarija sudskih istražitelja Njujorka odredila da je ukupan broj žrtava pao sa najveće rane procene od 6 886 u prvim nedeljama posle napada, na konačnu zvaničnu brojku od 2 749 koja je objavljena januara 2004. To je smanjenje za 60 odsto. Čak i u samoj Bosni, ratni navodi bosanskih muslimana o 200 000 do 300 000 ubijenih na svim stranama na kraju su svedeni na oko 100 000 žrtava”.

Podsećam da je do 2010. među muslimanima vladala „fama” da je u ratu poginulo 250. 000 ljudi. Te godine, Mirsad Tokača iz Bošnjačkog istituta koji se bavi istraživanjem žrtava rata izašao je sa konačnom procenom da je u ratu poginulo i nestalo 97.000 ljudi.

Herman i Peterson u svojoj studiji su na primeru Bosne pokazali da su svi brojevi sa kojima se baratalo oko rata u BiH vremenom doživeli veliku inflaciju.

Recimo, navodi o silovanju 20 000 žena koje ju 1992. i 1993. iznele sarajevska Državna komisija za ratne zločine odnosno zagrebački Hrvatski informativni centar, ili 1993. godine 30. 000 koliko je rekla Istražna misija Evropske komisije o postupanju prema muslimanskim ženama u bivšoj Jugoslaviji, ili recimo, brojka od 50 000 silovanih žena izneta od grupe američkih senatorki. Sve ove cifre su u Istrazi pokrenutoj zbog ovih navodnih srpskih zločina doživeli su potpuni slom.

Ekspertska komisija UN maja 1994. objavila svoj konačni izveštaj o silovanjima u kojoj je ostalo 514 primera navodnih silovanja – na svim stranama.

Neverovatno je ali istinito da se srebreničkih 7 do 8 hiljada navodnih žrtava jedino još dobro drži.

I definicija srpskog genocida kako ju je postavio Haški sud vređa čovekovu inteligenciju.

Haški pravnici su za Srbe kreirali mali, potpuno specifičan genocid nezabeležen u svetskom pravu.

Dakle, radi se o genocidu na uzorku od 2 odsto naroda nad kojim je izvršen i na takođe 2 odsto teritorije države gde se dogodio.

Činjenicu da su Srbi vršeći ovakav genocid poštedeli žene i decu, dakle nisu hteli da unište celu versku odnosno nacionalnu grupu, Haška inkvizicija je pripisala „mudrošću srpskog rukovodstva“.

Ovako je tu”mudrost” objasnila profesorka antropologije koja je za tu priliku angažovana iz Amerike kao stručnjak suda na suđenju Krstiću.

„Poznato je da se žene iz Srebrenice kada ostanu bez partnera više ne udaju niti rađaju decu. ”!

Ista profesorka je precizirala da ista kvalifikacija genocida ne može da važi za druge sredine čak ni u Bosni. Čak ni za druge muslimanske zajednice u Istočnoj Bosni nego samo i isključivo u Srebrenici!

Uzalud je odbrana srpskih generala pred Tribunalom u Hagu iznosila kontra primer Munire Subašić, lidera organizacije Majke Srebrenice koja se ponovo udala 1997. rodila sina i sada je jedna od najbogatijih muslimanki u Bosni sin joj je kako piše štampa jedan od bahatijih momaka u Sarajevu.

Piter Mekloski iz Tužilaštva Haškog suda određujući specifičnog srpskog genocida na suđenju Popoviću i ostalima bio je još ”kreativniji”.

On je objasnio da budući da se između sedam i osam hiljada muslimana iz Srebrenice vode kao nestali, njihove supruge ni zakonski ne mogu da se udaju jer nemaju potvrdu o smrti supružnika te im je tako uskraćena reprodukcija, a to, valjda po Mekloskom, nužno vodi u izumiranje tog dela naroda.

Kada već govorim o ovom specifičnom genocidu želim da kažem da su Srbi zbog njega takođe veoma „nespecifično” kažnjeni.

Pred sudovima u Bosni zbog navodnog genocida u Srebrenici procesirane su 54 osobe koje su kažnjene sa 440 godina robije. U Hagu je za izmišljeni genocid odgovaralo više od 10 Srba i oni su od Krstića do Karadžića takođe dobili stotine godina robije. Treba još reći da je pred sudovima u BiH za navodne zločine protiv muslimana procesirano 331 Srbin i oni su pravosnažno osuđeni na 1646. 5 godina zatvora dok se u Hagu našlo iz Bosne 90 Srba i pravosnažno su dobili 758 godina zatvora i pet doživotnih robija.

Kada govorim o kažnjavanju zločinaca, podsećam Vas da je u Nirnbergu od 1945. vođeno 12 procesa protiv 177 najviših nacističkih glavešina okrivljenih za milione smrti nevinih ljudi. Za Aušvic je 1962. i 1963. u Franfurtu je odgovaralo 19 a osuđeno 17 lica.

U Aušvicu je gospodo službovalo i milion ljudi ubijalo ravno 8.000 SS vojnika.

Kada i kako je nastao mit o srpskom genocidu u Srebrenici

Iako nema sudskog dokaza za to, po svemu sudeći ideja o inscenaciji genocida nad muslimanima nastala je posle susreta Bil Klintona i Alije Izetbegovića 1993 kada je američki predsednik predložio muslimanskom fanatiku da dozvoli da Srbi uđu u enklavu, pokolju 5. 000 muslimana i tada bi NATO ušao u rat na strani zvaničnog Sarajeva.

To se nije dogodilo.

Ali, magična brojka od 8 000 muslimanskih muškaraca i dečaka koji su ubijeni, kako primećuju pomenuti profesori Herman i Peterson počela je da se pojavljuje vež nekoliko dana od pada Srebrenice.

Prvi je bio londonski „Gardijan“ koji je u izdanju od 14. jula 1995. pisao da se „izražava akutna zabrinutost za sudbinu najvećeg broja muškaraca, možda čak i do 7 000 njih, koje su Srbi pokupili i odveli, navodno, u susedni Bratunac“.

Sledeći je bio „Njujork tajms“ koji je preneo razgovor sa jednom od žena koja je izašla srpskim konvojem iz enklave: „Svi muškarci su nestali i mislimo da su mrtvi“, rekla je ta mlada majka „Njujork tajmsu“ u centru za raseljena lica na tuzlanskom aerodromu.

Ipak duh navodno srpskog genocida pušten je iz boce na sednici Saveta bezbednosti UN 10. avgusta te godine. Tada su održane dve uzastopne sednice jedna je bila posvećena Srebrenici a druga hrvatskoj operaciji etničkog čišćenja Oluji. Taj duh srpskog navodnog genocida lebdeo je palatom na Ist riveru sve do jula 2015. kada su Rusi rekli: „Dosta je!“

Na sednici SB UN 10. avgusta 1995. Madlen Olbrajt na Ist riveru je rekla: „Oko 10 000 civila iz Srebrenice i oko 3 000 iz Žepe je nestalo.“ Pet puta je ponovila frazu „Ne smemo zaboraviti“ ističući kako je njena vojska uz pomoć satelita snimila srpski genocid u trenutku kada se događao.

Da Vas podsetimo:  Nova „meka moć“ Srbije: Strah od Brene u Zagrebu, dok riječki pankeri prže u Beogradu

Tadašnji tužilac Haškog suda Ričard Goldston odmah je od Olbrajtove zatražio snimke ali mu je naknadno poručeno da ne može da ih dobije jer su nastali najsavremenijom tehnologijom njihove armije i zato su snimci. Tek 2007. saznali smo od glavnog istražitelja suda u Hagu da su svi snimci nastali iz špijunskog aviona U-2 i da nemaju veliku upotrebu vrednost. Naime prema Ruezu, te snimke loše rezolucije mogu da tumače oni koji na njima znaju šta da traže! Ovakva formulacija govori samo po sebi.

Još jedna rečenica o sednici u SB od 10 avgusta oko Oluje: “Očekujem da Tribunal istraži navode o zločinima nad nenaoružanim srpskim civilima, uključujući i izveštaje da je pet starijih Srba ubijeno, a u selu Dvor bombardovane izbeglice“ –rekla je državna sekretarka SAD Madlen Olbrajt.

Njeni sateliti nisu primetili prognanih 250. 000 Srba.

Na osnovu čega je Haški sud došao do granitne cifre od 8. 000 umorenih?

Brojku od 8 000 prvi je zvanično izneo Međunarodni komitet Crvenog krsta. Do sredine avgusta 1995, MKCK je saopštio da je „od raseljenih lica u Tuzli i Zenici prikupio skoro 10 000 navoda o hapšenjima i nestancima“.

Međutim, do sredine septembra, MKCK je revidirao svoju listu nestalih iz bezbedne zone u Srebrenici i došao do zaključka da je prethodna lista imala 2 000 grešaka (odnosno osoba koje su dva puta navedene kao nestale). Od preostalih 8 000 imena, MKCK je procenjivao da se „oko 5 000 odnosi na osobe koje su pobegle iz enklave pre nego što je pala, dok se preostalih 3 000 odnosi na osobe koje su navodno uhapsile snage bosanskih Srba“.

Dakle i ovaj izvor, koji je, kako se ispostavilo bio ključan za broj navodno nestalih muslimana revidirao je svoje procene. Međutim, tu činjenicu Tužioci Haškog suda su jednostavno prevideli. Brojku od 8 000 su na kraju institucionalizovali kao približan broj mrtvih bosanskih muslimana iz Srebrenice (nestali = mrtvi), a takođe i kao broj žrtava pogubljenja (odnosno ubistava), a ne nečega drugoga.

Krivaja 95

Kao što svi ovde znate navodni genocid prema, Haškom sudu dogodio se posle vojne akcije vojske bosanskih Srba „Krivaja 95“. Ova akcija je u stvari bio legitiman odgovor 28. diviziji Armije BiH koja je od marta do juna izvršila oko desetak diverzantskih upada na teritoriju koju su kontrolisale srpske snage i tom prilikom su ubili oko 60 boraca i jedan broj civila u selu Višnjici. Udarnu pesnicu VRS na Srebrenici činilo je 400 boraca, pet tenkova, jedan broj oklopnih vozila uz korpusnu artiljeriju na položaju. Da bi došla ispred Srebrenice srpska vojska je morala da prođe kroz oko 40 muslimanskih sela i tom prilikom nije zabeležen nijedan zločin, nije zapaljena nijedna kuća.

Velikih borbi za Srebrenicu praktično nije bilo. Vojnici 28. divizije Armije BiH čekali su vazdušne udare NATO kojima su se nadali i Holandski vojnici UNPROFOR. U samoj Srebernici dva engleska oficira mapirali su ciljeve udara, ali do njih nije došlo. Muslimani, umesto da se bore, odlučili su da napuste položaje i da preko srpskih položaja pokušaju proboj dugačak 80 kilometara do Tuzle. Svoje žene i decu ostavili su „srpskim koljačima“ i holandskim vojnicima.

Kolona 28. divizije, koju sud u Hagu podlo naziva mešovita, sugerišući da je u njoj bilo civila, žena, dece, brojala je od 10 do 15.000 ljudi. Svi su bili muškarci ako izuzmemo desetak ženskih osoba koje su bile i ranije u borbenom sastavu neke od pet muslimanskih brigada i Brdskog bataljona iz sastava iste divizije. Svi su bili vojni obveznici, dakle ljudi koji su pridodati naoružanim borcima.

Ovde se mora reći da su ti ljudi 11. jula 1995. bili očajni, prvenstveno svojim vodstvom koje ima je namenilo borbenu misiju ravnu samoubistvo. Podsećam, ostavili su u nejač na milost i nemilost Srbima.

Znali su da su prethodno počinili masovne zločine nad svojim komšijama i opravdano su bili uplašeni.

Na putu do Tuzle u išli preko minskih polja, po temperaturi preko 35 – žedni, gladni i pod borbom. Idući kroz dubinu srpske teritorije ulazili su u srpske zasede i trpeli grozne gubitke. Između njih samih je bilo borbi i ubistava što sa namerom što slučajno kada se ova kolona rasturila. Izgubili su na hiljade boraca u proboju.

Haški sud u svim procesima protiv Srba ignorisao je ove bitke mada su mu bile dostupne izjave i najviših činovnika međunarodne zajednice.

Kako je to saopšteno u Rezoluciji SB UN 53-53 kolona je u borbama sa Srbima imala gubitke od oko 3. 000 ljudi. Karl Bilt je u svojoj knjizi govorio da je poginulo najmanje 4.000 boraca Bošnjaka, dok je Amerikanac Džon Šindler – tada agent CIA u Tuzli, gde se bavio navođenjem aviona koji su dostavljali vojnu pomoć muslimanima iz vazduha – u svojoj knjizi i u filmu Ole Fluma iz Norveške tvrdio da ih je postradalo 5.000. Ovaj čovek je i danas predavač na Američkoj pomorskoj akademiji u Norfolku i nema problem sa ovim svojim procenama.

Sa druge strane, istražitelji haškog suda i vojni veštak suda u Hagu Ruez i Batler izneli su razičite procene o legitimnim gubicima ove kolone od oko 1. 000 do dve hiljade i više. Zašto su oni bili tako restriktivni:

Jednostavno, bio im je potreban veliki broj streljanih i oni su ga našli monstruoznom alhemijom prilikom iskopavanja masovnih grobnica.

vg-potocari-srebrenica-4Takođe, podjednako je važno da se kaže da se jedan broj bošnjačkih vojnika predao ili je zarobljen već prvog i drugog dana marša.

Koliko ih zarobljeno nikada nije do kraja kriminološki utvrđeno a Haški sud je u predmetima od Krstića do Karadžića u optužnicama naveo da je u pitanju oko 6. 000 ljudi koji su potom streljani u okolini Zvornika.

Kako su došli do ove cifre?

Zbrajanjem relativnih brojeva. Naš prijatelj pokojni pukovnik Ratko Škrbić je do temelja razobličio ovu podlu matematiku Haga svedočeći kao ekspert odbrane na dva procesa u glavnom gradu Holandije.

Dakle, prema tužilaštvu, Bošnjaci su se predavali na 53 mesta a do cifre od preko 6. 000 zarobljenih došlo se zbrajanjem brojeva: ”više od sto, ne manje od trista, četristo i više”… Jedine tri cifre kojim se definisao broj zarobljenih a koje su bile egzaktne: tri zarobljena, pet zarobljenih i 25.

Ratko Škrbić kao ekspert odbrane na procesu Tolimiru prvi je koji je Haškim sudijama stavio do znanja da je vreme da, bar kada je u pitanju Srebrenica stave ključ – u bravu suda.

U svom veštačenju on nije uneo nijedan svoj dokument već se služio isključivo dokaznim materijalom tužilaštva.

Između ostalog, ukazao je na dokument Opštine Srebrenice iz 1994. prema kojem u enklavi ima 37. 255 stanovnika. U istom dopisu upućenom u Predsedništvo BiH se još kaže da je u pitanju poverljiv podatak budući da oni prema UNPROFOR-u idu sa brojem od 45.000 žitelja zbog humanitarne pomoći.

U januaru 1995. prema Haškim dokumentima bilo je 36.005 stanovnika a u julu 1995. prema podacima UNHCR Srebrenica je brojala 38.000 ljudi.

Broj vojnosposobnih muškaraca 1994. bio je maksimalno 12.350, januara 11.495 a u julu 1995. maksimalno 12.597.

Posle julske operacije i u Debrifingu RIOD (Kraljevski holandski ratni institut) koji se bavio ispitivanjem događaja piše da je 4. avgusta 1995. registrovano 35.632 izbeglice iz Srebrenice koje su stigle u Tuzlu. To je spisak Svetske zdravstvene organizacije. Prema drugom dokumentu u Tuzlu se probilo 10.000 vojnosposobnih muškaraca. Uz tri do pet hiljada vojnika 28. divizije koji su se priključili matičnoj jedinici u Tuzli ispada da je broj onih koji su se probili ravan ili nešto manji od broja stanovnika Srebrenice pre akcije „Krivaja 95“. Haški sud je u svim svojim optužnicama protiv srpskih oficira u Hagu kao broj stanovnika uzimao 40.000 i upravo taj broj preživelih Bošnjaka se i dostiže u zvaničnim dokumentima najautoritarnijih svetskih organizacija koje su brojale preživele Srebreničane oko Tuzle.

Da Vas podsetimo:  Dijalog nema alternativu, ali…?

U drugoj analizi, Škrbić je pratio broj navodno streljanih takođe analizirajući samo podatke tužilaštva. U procesu Tolimiru je primetio da je Tužilaštvo izračunalo da su srpske snage oko Srebrenice zarobile 4.420 ljudi, odvele na pogubljenje 4.940 a streljale 5.390. Zbog Škrbićevog ukazivanja na matematički nonsens tužilaštva u drugostepenoj presudi aprila 2015. veće je presudilo da je Tolimir kriv za smrt 4.970 ljudi.

I ovog puta, drugostepeno veće nije primetilo da im broj od 1.000 navodno uhapšenih seli sa jedne lokacije na drugu a potom se pojavljuje kao broj od 2.000 ubijenih. Dakle, ukoliko su želeli da poštuju svoje cifre, maksimalan broj ubijenih u procesu Tolimiru mogao je da bude 3.970. Sredinom ove godine, taj broj je u presudi Karadžiću ponovo narastao u sudu na 5.115, što je budalaština sama po sebi.

Zašto broj ubijenih u presudama Haškog suda mora da bude preko 5.000?

Odgovor je jednostavan.

Haški sud, definišući specifični srpski genocid odredilo je da on mora biti ravan trećini navodno streljanih vojno sposobnih muškaraca što Škrbić prostom matematikom pobija. Sudsko veće u procesu Karadžiću u prvostepenoj presudi zato ponovo podiže lestvicu genocida kreativnim rešenjem, formulacijom, da bi Srbi svakako pobili sve vojnosposobne muslimane da su ih uhvatili…

Podjednako je monstruozna tehnika kojom se Hag služi da ratni zločin boraca VRS –streljanje jednog broja zarobljenika, pretvori u genocid.

O tome najslikovitije svedoče primeri broja žrtava koje su navodno streljane u skladištu u Kravici 13. i 14. jula, zatim broj streljanih na Vojnoj ekonomiji u Branjevu 16. jula kao i matematika prema kojoj su snage bosanskih Srba sa 37 autobusa iz Bratunca do stratišta u Zvorničkoj opštini prevezli preko 6.000 ljudi.

Pobuna u Kravici

U skladištu u Kravici prema optužnicama Haškog suda Srbi su ubili, u zavisnosti od optužnice od 1.200, 1.000 Bošnjaka, u procesu Tolimiru od 600 do 1.000.

Šta se dogodilo u Skladištu u Kravici?

Srpski vojnici su zarobljene muslimanske borce 13. jula odveli u skladište veličine 589 kvadrata. Razlog – da ih ne čuvaju na livadi u Sandićima.

Prema izjavama svedoka, najmanje trećina skladišta je bila zauzeta kojekakvom robom. Zarobljenike je čuvalo 27 vojnika Šekovićevog odreda. Oficir Krsto Dragićević u jednom trenutku ušao je u prostoriju u potrazi za određenim muslimanom za koga je mislio da zna šta je bilo sa njegovom porodicom. Tom prilikom Dragićević je napadnut, razoružan i ubijen njegovom puškom. Spasavao ga je drugi oficir koji je takođe napadnut i pukom srećom je uspeo da izađe iako je i on bio ranjen.

Ovde je u pitanju bila klasična vojna pobuna zarobljenika na koju su policajci iz Šekovića su odgovorili pucanjem nasumice po skladištu. Bacali su bombe u njega i tako je došlo do masakra zarobljenih. Zarad istine i dan kasnije se pojavio srpski borac koji je pucao u one koji su u skladištu preživeli. Jedinica iz Šekovića videvši šta je uradila jednostavno je pobegla.

Da se ovo dogodilo bilo kojoj drugoj vojsci, Američkoj, Engleskoj, Ruskoj, situacija bi bila nazvana odgovorom na vojnu pobunu.

Kada su u pitanju Srbi kvalifikacija glasi: Genocidna namera!

Za ovaj događaj čiji su vinovnici 27 boraca iz Šekovića odgovaralo je pred sudovima u Hagu i Sarajevo preko 40 Srba.

Haški sud pak do sad nije odgovarao za kršenja zakona fizike a presudili su da je moguće 1.000 ljudi smestiti u prostoriju nešto veću od oko 350 kvadrata.

Streljanje u režiji Dražena Erdemovića i njegovih sedam saboraca ratnih zarobljenika na Branjevu je sličan primer ruganja razumu i logici.

Prema svedočenju Erdemovića koji je priznavao krivicu u Haškom sudu u osam prilika odnosno kako je sa svojim drugovima streljao 1.200 zarobljenih – sve se događalo za pet sati.

On i kompanjoni su iz autobusa izvodili po 10 ljudi, vodili su ih 150-200 metara do stratišta, pucali su sa 10 metara rastojanja a pre toga su pretresali i pljačkali žrtve. U međuvremenu su i odmarali, pili rakiju. Matematički, po grupi streljanje je trajalo dva minuta.

Na suđenju Popoviću i ostalima, okrivljeni pukovnik je jasno priznao da je on naredio formiranje konvoja od 30 autobusa za prebacivanje zatvorenika iz Bratunca u rejon Zvornika 14. jula. I poručnik Jasikovac je imao konvoj od sedam autobusa. Svi svedoci koji su videli ove konvoje na sudu su govorili da autobusi nisu bili puni. To je i logično budući da su sprovodnici u autobusima morali da naprave distancu između sebe i zatvorenika kako im se ponovo ne dogodi pobuna kao noć pre u Kravici.

Za Haški sud Srbi su u 37 autobusa uspeli da prebace više od 6. 000 ljudi koje su potom streljali. Dakle Hag je i na ovom primeru „tukao”fiziku!

Ludosti van razumne sumnje

Kao što znate, prilikom podnošenja sudske zakletve Tribunalu a u skladu sa Statutom suda, sve sudije su se zaklele da će presuđivati isključio na osnovu uverenja stečenog dokazima „koji van razumne sumnje dokazuju krivicu”.

U Statutu suda stoji i da ukoliko ti dokazi van razumne sumnje ne pokazuju krivicu okrivljenih, presude moraju biti donete u korist okrivljenih.

Interesantno je analizirati kako su haške sudije zaključile da je moguće u Skladištu u Kravici smestiti i ubiti 1200 ljudi. Formalno za pravo su im dali istražitelji tribunala koji su analizirali masovne grobnice pronađene u okolini.

Šta se dogodilo da brojevi umorenih narastu do neslućenih granica?

Srbi su naravno pokušali da sakriju tragove streljanja jednog broja zarobljenih tako što su njihove posmrtne ostatke premeštali i pokopavali sa onima koji su poginuli tokom borbi na liniji od oko 80 kilometara povlačenja vojne kolone 28 divizije.

Sakrivanje dokaza zločina je zločin, ali je takođe i sudski zločin i ne pokušati da se razdvoji broj streljanih i broj poginulih u legitimnim vojnim akcijama.

Na svim procesima u Hagu glavni vojni ekspert suda Ričard Batler tvrdio je da su Bošnjaci poginuli u borbama sa VRS jula 1995. bili legitiman vojni cilj Srbima –i obratno.

Kako je došlo do sudskog spajanja žrtava streljanja i poginulih u borbama?

Slovenački inspektor Dušan Janc koji je istraživao masovne grobnice posvedočio je kako našao 1. 319 posmrtnih ostataka koje dovodi u vezu sa zločinom u Kravici. Te ostatke iskopao je u nekoliko masovnih grobnica pomešanih sa ostacima poginulih u borbama. Da su u pitanju žrtve Kravice zaključio je pa osnovu analiza zemljišta primarne grobnice čije je karakteristike nalazio oko dela leševa u sekundarnim grobnicama.

„Mi smo tražili žrtve streljanja nisu nas zanimali poginuli u borbenim sukobima“, rekao je na suđenju i glavni istražitelj Ruez.

Dakle, ovom perverznom logikom, broj od nekoliko hiljada poginulih boraca 28. divizije u sukobima sa snagama VRS tokom njihovog proboja ka Tuzli proglašen je brojem streljanih. Drugim rečima, sve masovne grobnice bošnjačkih vojnika nastradalih u borbama – prevedene su u grobnice streljanih.

Pravi foreznički dokazi

Haški sud u svojim forezničkim dokazima raspolaže sa 3.568 posmrtnih ostataka žrtava iz jula 1995. Od ovog broja foreznički je bilo moguće utvrditi uzroke smrti kod 1992 osobe i zaključeno je da je njih 442 nesumnjivo streljano. Još oko 500 je usmrćeno puščanim naoružanjem a ostali su imali povrede nastale od artiljerijskog oružja, mina i tako dalje.

Do ovih dokaza, koji su jedini relevantni u Haškom sudu, došlo se u periodu od 1995. do 2001. kada su masovne grobnice istraživali haški forezničari.

Naravno ovaj foreznički materijal nije bio dovoljan da potkrepi optužnicu za genocid prema kome su Srbi streljali između sedam i osam hiljada muslimana. Zato je srpski genocid kreiran van teritorije Srebrenice.

Da Vas podsetimo:  Cetinje i Priština bez litija

Pečat na genocid, prema zamisli onih koji su farsu režirali, trebao je da bude udaren u Skupštini RS u Banjaluci a temelji su mu postavljeni još 2000. u Potočarima kada je Vofgang Petrič označio mesto gde će biti buduće muslimansko Mezarje ili srpski rečeno: Spomenik srpskoj genocidnosti.

Ipak, srpski genocid je pre svega nastao u palati UN. Rat protiv našeg naroda u Njujorku je vođen od 1991.

Od početka sukoba pa do 2001. u UN doneto je preko 160 rezolucija „svetske” organizacije vezano za događanja na prostoru bivše SFRJ. Čak 80 rezolucija oko rata u Bosni, 30 tretira sarajevsko ratište.

Gotovo svaka ta rezolucija imala je za cilj da oslabi položaj srpske vojske i srpske državne politike u korist muslimana.

Kroz ove rezolucije nastajale su za muslimane zaštićene zone, na srpske položaje su uvođeni posmatrači, branjena je Srbima upotreba aviona i artiljerije, terani su u primirja u trenucima kada su se Alijini borci već predali.

Ovo je tema koja zahteva analizu sama po sebi.

Takođe, najstrašnija laž ikada izgovorena o Srebrenici rečena u UN je ona Kofija Anana novembra 1999. godine: „Dokazi koje je tužilac ponudio za Srebrenicu opisuju scene nezamislivog divljaštva: hiljade muškaraca je pogubljeno i zakopano u masovne grobnice, stotine muškaraca je zakopano živo, muškarci i žene su sakaćeni i poklani, deca ubijena pred očima svojih majki, deda prisiljen da jede jetru svoga unuka. Ovo su istinske scene iz pakla, pisane na najmračnijim stranicama ljudske istorije.“

Anan je sve izmislio!

Izmišljen je deda koji je prisiljen da jede jetru svog unuka.

Izmišljeno je ubijanje dece pred očima svojih majki; nijedno dete nije ubijeno.

Izmišljeno je da su muškarci i žene sakaćeni i poklani. Od ekshumiranih tela pronađen je skelet samo jedne žene.

Izmišljeno je zakopavanje živih ljudi.

Očito je, dakle, da ovo saopštenje suda i izveštaj generalnog sekretara OUN spada u stranice najmračnije propagande uperene protiv srpskog naroda. Ispostavilo se da je Kofiju Ananu Gebels do kolena!

Na ovoj i ovakvoj brazdi u stvari, nastao je neobični Srpski genocid.

Već 2000. visoki predstavnik Petrič doneo odluku o dizanju velikog muslimanskog groblja na teritoriji RS. Uredbom Pedi Ešdauna 25. marta 2003. pridodat mu je i kompleks fabrike u akumulatora koji je nazvan Memorijalni centar Srebrenica Potočari. Prvih 600 ukopa ispratio je 11. jula 203. rođeni lažov Bil Klinton a na istom mestu je 2007. ustanovljen je Muzej genocida. Ironija i najstrašniji cinizam je da se on daje na upravljanje RS.

Perverznost svetskih manipulatora ipak najdalje je otišla 2004. kada je Vladi RS, strane Pedi Ešdauna naređeno da istraži zločin u Srebrenici, prebroji mrtve muslimane i masovne grobnice, pobroji zločince i da se odredi prema događaju.

Ono što Haški sud uprkos ogromnih svojih resursa nije bio u stanju da učini devet godina, Čavićeva vlada je trebalo da uradi za šest meseci. Konkretno, dati su joj spiskovi navodno nestalih muslimana iz 35 različitih izvora a sami Srbi su trebali da utvrde koliko je „duplikata“ među nestalima. Na kraju su Ešdauna servilno izvestili da su pronašli kako je u Srebrenici po spiskovima nestalo preko 7.800 Bošnjaka.

I u tom nazovi srpskom izveštaju možete naći ovakvu matematiku.

Na jednoj lokaciji pripadnici VRS su prikupili između 1.500 i 3.000 Bošnjaka, a na drugoj između 1.000 i 4.000.

Za srpske neprijatelje ova Rezolucija Skupštine RS i danas predstavlja dokaz da su Srbi priznali krivicu za genocid a dokaz da se on dogodio je groblje koje se svake godine širi u Potočarima do zadate cifre 8.372. Ali, kao što Srbi ni 2004. nisu priznali da su počinili nad Bošnjacima ispostavilo se i da su i dokazi genocida, masovne muslimanske sahrane svakog 11. jula u Potočarima tek nešto malo više od pozorišne predstave.

Jer, niko ne zna čije kosti leže u tim tabutima, sem ”dobrih i poštenih”, Mustafe Cerića ili efendije Kavazovića odnosno Amora Mašovića, čoveka od Alijinog najvišeg poverenja. U kredibilitet ovakvih bošnjačkih svedoka od 2016. ne veruju ni sudska veća Haškog tribunala.

Sahranjivanje i istragu oko srebreničkih žrtava 2001. preuzima Američka vladina agencija ICMP rođena 1996. u Vašingtonu. Takozvana Međunarodna komisija za traženje nestalih lica otvara svoju laboratoriju u Tuzli 2000. pa sve do 2007. preuzima poslove ekshumacija šireći zabludu da su u stanju da ustanove pod kakvim je okolnostima stradala žrtva. Tek 2007. otkriva se da ova DNK laboratorija nema ni esnafsku dozvolu za rad a 2012. Tomas Parsons, njihov direktor, svedočeći na procesu kod Karadžića priznaje da su oni samo DNK laboratorija i da se iz njihovih nalaza ne može ništa reći o uzrocima smrti pokojnika. Ispostavlja se da mrtvi koje su oni sahranjivali od 2003. u Potočarima i predstavljali ih kao žrtve genocida u Srebrenici – nemaju previše veze sa spiskovima navodno nestalih muslimana koji je ratifikovan u Skupštini RS.

Ova medijska predstava mada potpuno raskrinkana odigrala je svoju ulogu u pravljenju mita o srebreničkim žrtvama.

Dakle, niko, uključujući i sudije Haškog suda ne zna ko se sahranjuje u Potočarima. Navodno muslimani iz Verskih razloga ne dozvoljavaju proveru tabuta te je tako i taj spisak žrtava, koji postoji u sudu stavljen u presudi Karadžiću ad akta. Srpski rečeno, sahrane muslimana navodnih žrtava genocida od 2003. do 2016. u Potočarima postoje samo kao medijski utisak.

I kada smo kod medijskog utiska. Narečeni profesori Herman i Petersen od 1995. pratili su „mejnstrim“ medije u Americi i došli su do frapantnih podataka.

Samo u „Njujork tajmsu“ u ovom periodu reč „Srebrenica“ upotrebljena je u 1. 108 različitih tekstova a od prvog spominjanja 19. aprila 1992. do kraja maja 2015. Fraza „srebrenički masakr“ pojavila se u 117 različitih članaka. Vrhunac upotrebe ove fraze je naravno oko 11. jula. U drugim velikim novinama u Americi za 20 godina objavljeno je 630 tekstova o genocidu nad muslimanima dok su u svojoj toj štampi izgon 250.000 Srba iz Krajine i akcija ”Oluja” pomenuti ravno devet puta

Evropski parlament je januara 2009. sa 556 glasova za i 9 glasova protiv usvojio rezoluciju kojom se svaki 11. jul proglašava „danom sećanja na srebrenički genocid širom EU“.

Tako su naši prijatelji iz Evrope potvrdili medijski utisak o genocidu u Srebrenici.

Njihov ključni argument je bio da je genocid potvrdio Međunarodni sud pravde u Strazburu 2007.

I to je laž. Taj sud se uopšte nije bavio Srebrenicom u procesu BiH protiv Srbije već je formulaciju genocida u Srebrenici uzeo iz presuda Haškog suda.

Za članice EU bilo kakvo preispitivanje „srebreničkog masakra“ kao istinskog genocida i svako ukazivanje da bi 8 000 mogla biti preterana brojka danas može biti sudski gonjeno kao „negiranje genocida“.

Da završim. Pre nekog vremena čitao sam ponovo uvodno izlaganje Radovana Karadžića pred sudom u Hagu gde on govori kako je Dejtonski sporazum u stvari sporazum koji je na stolu bio još 1992. ali su ga Bošnjaci odbijali u četiri navrata dok se nije pojavio energični Holbruk.

Bivši predsednik RS je delom u pravu.

Međutim Dejtonskim sporazumom Bošnjaci su očigledno dobili blagoslov i za ono što nije zapisano na papiru.

Da očiste Sarajevo od Srba a potom da se izmišljenim genocidom reše RS. To se ne sme dogoditi. Bez obzira što ćemo tek otvoreno poglavlje 23 u pristupanju EU moći da zatvorimo tek kada ostvarimo potpuno poštovanje odluka Haškog suda a ova fraza, koja nam je nedavno stigla iz Brisela, može da se čita samo kao: KADA PRIZNAMO NEPOSTOJEĆI GENOCID!

Dragan Vujičić, novinar „Večernjih novosti“ i autor knjige „Srebrenički krug“

Stanje stvari

1 KOMENTAR

  1. Vrlo vazan zakljucak. Haski Tribunal nije samo parada i sudska lakrdija, ona ima direktne posledice po najvitalnije srpske interese, i to svako treba da shvati. Sramota je, pre svega, sto Srbija nije ulozila nikakav zvanican protest na rad ovog antisrpskog kengurskog „suda“ koji krsi osnovne principe prava i sudstva, ali to je deo vec davno proklamovane „saradnje“ vlasti Srbije sa onima koji je ukopavaju. Stvari se, medjutim – i bez nase zasluge – menjaju u nasu korist, jer Ameri i Englezi, sa svojim satelitima, gube globalnu premoc. Posle odluke arbitraznog suda u Hagu da proglasi polaganje prava Kine na ostrva u Juznom kineskom moru neosnovanim, a njihove aktivnosti „krsenjem medjunarodnog prava“ Kina je otvoreno nazvala sud nelegitimnim. Sa dominacijom zapada, i njihova haska sudska farsa ce da se srusi kao kula od karata.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime