Šta se dešava sa sistemima protiv-raketne odbrane S-300?

Koliko ta isporuka ruskog oružja Srbiji, predstavlja za mene neshvatljiv i skoro tajanstven događaj.

U početku je bilo govora o isporukama borbenih MIG-29, tenkova T-72 i oklopnih mašina BRDM-2. Da kažemo otvoreno, isporuke su više simbolične nego praktične, jer nekoliko primeraka svake vrste neće suštinski promeniti sliku borbene gotovosti armije.

Za mene je bilo jasno da je sve to bio politički potez, pozvan da demonstrira narodu privrženost vlade svom prijateljstvu sa Rusijom. Plus što minimalne isporuke vojne tehnike neće izazvati bilo kakvu uznemirenost kod srpskih atlantista i u Briselu. Ovde je teško govoriti da se radi o jačanju vojno-tehničke povezanosti Srbije sa Rusijom. Nije to ta razmera.

Premda ću se složiti da je u ovakvom potezu politički rezon očigledan. Istina, i on se susreo sa takvom količinom odugovlačenja i nesuglasica, da se već postavljalo pitanje da li će do isporuka uopšte doći. I eto, na kraju je Aleksandar Vulin ovih dana saopštio da će se sve to dogoditi na jesen. Ostaje samo da malo sačekamo.

No, to je samo prvi deo intrige. Drugi je mnogo interesantniji.

Direktor ruske FSB za vojno-tehničku saradnju (FSBTS) Dmitrij Šugajev je saopštio da su srpski partneri izrazili zainteresovanost za isporuke sistema PRO S-300. Pitanje se nalazi u fazi razmatranja.

Ruski izvori saopštavaju o željama Beograda da kupi dva diviziona tih raketa i upravljački centar za njih.

A zvanični Beograd ništa ne govori o takvim pregovorima. Istina, Aleksandar Vučić je stavljao do znanja da bi posedovanje takvih kompleksa bilo za Srbiju „Rešenje za mnoge godine unapred“. I priznao je da je to pitanje razmatrao sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom za vreme posete Moskvi. Na tome je glas zvaničnog Beograda i utihnuo.

Da li osećate razliku? Razgovori o migovima i tenkovima otišli su ko zna kuda. Aleksandar Vučić je čak putovao u ruski aviozavod, da bi osetio krila tih aviona. Uoči predsedničkih izbora to bude veoma korisno.

No, da istaknemo da ni šest borbenih aviona, ni desetak oklopnjaka, ne mogu odvratiti od napada na Srbiju. A dva diviziona S-300 su u stanju da odbiju prvi talas vazdušnih napada i da pričine agresoru nenadoknadivu štetu. To je 96 raketa sa neprevaziđenim borbenim karakteristikama. Prilikom granatiranja, zagarantovan je pogodak svake druge rakete.

To jest, u slučaju pokušaja vazdušnog napada na Srbiju, analognom onom iz 1999. godine, agresor bi izgubio 50 aviona prilikom prvog napada.

A takva perspektiva bi zaustavila čak i ministra dobrane SAD, čiji je nadima „Besni pas Metis“.

Politička realnost poslednjih godina je takva: ko hoće da sprovodi suverenu politiku i da se ne potčinjava diktatu SAD ili NATO pakta, taj kupuje S-300. Na primer Iran, kao i neke druge države. A SAD i NATO se bolno odnose prema takvim kupovinama i optužuju te države za sve smrtne grehe i bezumnu agresivnost.

U slučaju sa Srbijom, njeno dobijanje S-300 predstavljalo bi najbolji dokaz toga da je ona izabrala sopstvenu varijantu obezbeđenja nacionalne bezbednosti. I to se uopšte ne dopada NATO paktu.

Zato ja i razmišljam, da li će iz Beograda stići potvrda reči Dmitrija Šugajeva? I da li će srpski predstavnici sesti za pregovarački sto sa ciljem potpisivanja ugovora, a ne zarad političkih igara?

Meni se iz nekog razloga čini da taj trenutak ima poseban značaj. No, uskoro će sve doći na svoje mesto.

www.fsksrb.ru