Sto godina zatiranja

Okupacija ćirilice u Srbiji
1
994

stara-knjigaProšlo je ravno sto godina od prve pojave okupacione latinice u Srbiji (1916) iz vremena okupacije Srbije u Prvom svetskom ratu. Tim povodom srpski lingvisti u institucijama ni države ni lingvistike tim se pitanjem ne bave. Jer, kada bi se time bavili, potvrdili bi sebe kao nastavljače zatiranja srpskog pisma i u ovim još sačuvanim izuzecima od desetak današnjih procenata u pisanju jezika Srba u Srbiji.

Tragična sudbina srpske ćirilice seže u 11. vek kada je katoličanstvo na sinodu u Solinu bacilo, praktično, anatemu na ćiriličko pismo proglasivši ga za „đavolji izum“. Bilo je to 1060. godine, dakle, samo šest godina posle poznatog hrišćanskog raskola 1054. godine na katoličanstvo i pravoslavlje.

Posle toga uveden je gotovo neprekidan hiljadugodišnji rat protiv pravoslavlja, a time i protiv srpske ćirilice koja im je bila prva na udaru, a drugi slovenski narodi na Zapadu bili su prinuđeni da zajedničku slovensku azbuku glagoljicu ubrzo zamene latiničkim pismom. Samo su od Slovena pravoslavni slovenski narodi uspeli da uvedu ćirilicu i da je do danas sačuvaju, osim Rumuna koji su kao romanski narod zamenili svoju ćirilicu latinicom. Na izglednom su putu da uskoro sasvim izgube ćirilicu i pravoslavni Srbi, jer su je u praksi izgubili već u devedesetak procenata posle dobro osmišljenih akcija komunističke vlasti i srpske serbokroatistike iz vremena jugoslovenskog zajedničkog života.

Plaćenici najuspešniji protivnici ćirilice

Najveći i najuspešniji protivnici ćirilice među Srbima danas jesu oni koji su plaćeni da se profesionalno u srpskim institucijama države i lingvistike bore za (o)čuvanje srpske azbuke. Ali, umesto da se srpske institucije države i lingvistike bore za (o)čuvanje srpskog pisma na jedini mogući uspešan način kakav postoji u celom svetu preko održavanja suverenosti svakog drugog pisma u svakom drugom jeziku, oni se verbalno i cinično bore za ćirilicu tako što ih ne zanima svetska (jednoazbučka u svakom drugom jeziku) praksa, nego se lažno bore za ćirilicu štiteći dosadašnji najuspešniji način za progon i zamenjivanje srpske azbuke, štiteći uvedeno drugo pismo u vreme Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom / hrvatskosrpskom jeziku 1954. godine kada su komunisti smislili najmudriji način za zamenu srpske ćirilice okupacionom (hrvatskom) latinicom iz vremena Prvog svetskog rata, kada je okupator u Srbiji prvi put zabranio srpsko pismo i, umesto njega, naredio abecedno hrvatsko pismo Hrvata za pisanje jezika Srba.

Da Vas podsetimo:  Šarena laža za mlade naučnike

Na primer, lingvista Ivan Klajn koji je danas na čelu važnog Odbora za standardizaciju srpskog jezika manipuliše ovih januarskih dana svojim osvrtima u NIN-u objašnjavajući naivnim čitaocima da su krivci ze nestajanje ćirilice oni koji ukazuju na greške srpske jezičke i državne politike u zatiranju ćirilice, a ne oni koji, s Klajnom na čelu, donose i dalje unikatnu jezičku normu u kome je srpski jezik unikatna pojava u svetu i zalažu za za nastavljanje neodržive „dvoazbučnosti“ u spasavanju ćirilice. Lingvista Klajn, tobož, brani, nenapadnute mrtve velikane Belića, Ivića i druge dvoazbučnjake da bi time i sebe uvrstio među lingviste branitelje čuvenih lingvista kakvi su bili spomenuti veliki lingvista Pavle Ivić i, pre njega,čuveni Aleksandar Belić. Klajn u tome igra podmuklu igru. Manipulišući nečijim „napadima“ na velikane srpske lingvistike, on pokušava da spere svoje loše postupke sa sebe i današnjih lingvista kojima više ne zabranjuju da se bave održivim rešenjem pitanja srpske jezičke norme i rešenjem pitanja pisma u jeziku Srba, a zna se da ni Belić ni Ivić nisu, jednostavno, smeli u svom veku da se bave odbranom srpskog jezika i ćirilice u svom veku na bilo koji normalan način, nego jedino kroz „srpskohrvatski jezik“ i kroz rešenje pitanja pisma Srba u dvopismu samo za Srbe da bi samo Srbi danas izgubili svoje pismo nametanjem tuđeg pisma iz vremena okupacija Srba.

Komunizam je u mnogim elementima bio okupatorski sistem za Srbe, jer im je uništavao ključne identitetske odlike: pravoslavlje i ćirilicu bez kojih Srbi ne postoje kao stariji autohtoni narod. Komunistička vlast i srpska serbokroatistika uspele su ono što okupatorima nije moglo da uspe. Nije mogla da uspe ni katolička borba protiv ćirilice u trajanju od hiljadu godina jer je bila uvek otvoreno nasilnička. Ali je uspela komunističko-serbokroatistička borba protiv ćirilice tek kada je izmišljeno „bogatstvo dvoazbučja“ koje se primenjivalo samo za Srbe u njihovom jeziku, pri čemu se nasilje protiv Srba i ćirilice sprovodilo za njihovo „dobro“, tj. da budu „najbogatiji narod na svetu“ koji, jedini, „obogaćuju“ sebe ia dva aktuelna pisma u pisanju svoga jezika. Naravno, time je samo formalno bila ukinuta ranija zabrana ćirilice iz vremena okupacija, pa je sada mogla da se nameće tuđa latinica među Srbima i da se to tumači kao „prednost Srba“ i njihovo „bogatstvo“ u svetskoj lingvistici i uopšte, ne razlikujući šta znači poznavati neko tuđe pismo i pisati svoj jezik tuđim pismom.

Da Vas podsetimo:  Odgovor posetiocima portala Koreni

Današnje manipulacije u srpskoj lingvistici

Tužan i ciničan je primer Ivana Klajna. On ovih dana u NIN-u (osvrćući se na utemeljene predloge načina (o)čuvanja ćirilice iz više udruženja za zaštitu srpske azbuke, bez dopuštenja da mu se tamo (u NIN-u) odgovori, izmišlja „opasne nacionaliste i borce za srpsko pismo“ koji „napadaju srpske jezičke velikane“ koji su bili (jedni od njih) životno primorani u borbi priv srpske ćirilice, da bi tako zaštitio sebe i slične njemu koji su danas nastavljači takve pogubne jezičke politike u srpskoj lingvistici iako ih više niko ne primorava da se bave kvazilingvističkim rešenjem pitanja jezika i pisma u Srba. Oni su nastavljači pogubne srpske jezičke politike iz vremena (komunističkog) moranja i nasilja, sada u novim okolnostima kad im niko ne nalaže da se time kvazilingvistički i antićirilički bave.

Takvi lažni i cinični „borci za srpski jezik i pismo“ u srpskoj jezičkoj nauci danas izmišljaju kako mi iz „tamo nekih udruženja“ hoćemo da „zabranimo učenje i znanje nečijeg pisma“. Kao da je svako toliko naivan pa ne zna da se istinski borci za srpsko pismo nikada nisu ni u snu bavili zabranjivanjem ničijeg pisma, pogotovo ne hrvatske abecede koja je Srbima korisna jer, ako je znamo, možemo da izvorno čitamo njihove knjige, jer nam je jezik danas lingvistički i dalje isti jezik i ne treba nam nikakav prevodilac za hrvatski jezik. Borci za ćirilicu su zdravi ljudi koji samo traže da se, po nalogu svetske prakse i Ustava Srbije, (sa)čuva srpso pismo na jedini mogući način u svetu. Da se sačuva srpsko pismo na taj način da se srpski jezik njime neizostavno i uvek i svuda piše srpskim pismom, a ne neki drugi jezik, pogotovo ne hrvatski jezik, Vukov srpski jezik u hrvatskoj varijanti. I ništa dalje od toga ne traže normalni srpski ćiriličari.

Da Vas podsetimo:  "Mi stalno idemo napred, a često odemo i dalje"

Srpski lingvisti danas uvek manipulišu i ne pada im na pamet da se upitaju jesu li ikada oni i u čemu pogrešili u negovanju i čuvanju srpskog jezika i pisma. Ako se pojavi i jedno jedino drukčije mišljenje od njihovog, oni ne daju da se to obelodani. Na primer, čim se pojavilo jedno jedino drukčije mišljenje o istorijatu jezika Srba i Hrvata (mišljenje poznatog lingviste Dragoljuba Petrovića, na primer), koje je predočeno javno na skupu lingvista u SANU prilikom rasprave o srpskoj jezičkoj politici danas, oni su zabranili da se taj rad objavi zajedno s ostalim izlaganjima sa tog skupa u Zborniku radova. To je prosto suludo, jer je pogubno za Srbe, za njihov jezik i za njihovo pismo.

Postoje još slični primeri zabrana da se objave drukčija mišljenja od onih mišljenja koja zagovara institucionalni „vrh“ u srpskoj jezičkoj nauci. Ako neko drukčije o tome misli, odmah je za njih „nacionalista“, i to u značenju „šovinista“…

Dakle, od prve pojave okupacione latinice i u Srbiji (1916) prošlo je ravno sto godina, ali od pogubne srpske jezičke politike još nije prošao ni jedan dan, jer se pogubna srpska jezička politika u srpskim institucijama vodi i danas kada im iako im, kao ranije, ne brani da se bave normalnom standardizacijom jezika i pisma u Srba u skladu sa svetskom praksom u standardizaciji drugih jezika. Zato srpskim lingvistima u Matici srpskoj, U SANU, u SANU-ovom Institutu za srpski jezik i u Odboru za standardizaciju srpskog jezika ne pada na pamet ni da razgovaraju o pogubnosti novosadskog Jezičkog dogovora iz 1954. godine, a kamoli da ga ponište, za razliku od hrvatskih lingvista koji su ga poništili već 1967. godine.

I tako srpski lingvisti i srpska lingvistika i jezička politika kasne najmanje pola veka za hrvatskom – zašto ne priznati, ne u svemu naučnom, ali za njih veoma korisnom – mudrom i uspešnom jezičkom politikom. Srpska jezička politika je i dalje u jugoslovenskom komunističkom mraku.

Dragoljub Zbiljić

Dragoljub Zbiljić

(Novi Sad, 21. januar 2016)

1 KOMENTAR

  1. Текст писан латиницом говори о затирању ћирилице и то на сајту који је у потпуности латинични. Свака част. Лудило.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime