Siniša Mali neće biti Vučićev kandidat na beogradskim izborima. No, ko će onda biti njegov takmac?
Najpre je Mali objavio da se neće kandidovati (ovde), a onda je Vučić saopštio: „Mali neće biti ponovo gradonačelnik, ja sam doneo odluku, iako imamo većinu u gradskoj skupštini. Postaje nemoguće da radi zbog sveopšte kampanje“ (ovde).
Vučić, za koga nikad niste sigurni u kom svojstvu govori (premijer, predsednik ili šef SNS-a?), ovom prilikom očigledno je nastupio kao šef SNS-a. U demokratskim strankama ova vrsta odluke bila bi doneta, posle rasprave, glasanjem na Glavnom odboru stranke; ali umesto toga, opet imamo Vučićevo: „ja sam doneo odluku“. No, to je već problem te stranke, mada se za samu odluku ne može reći da je nerazumna.
Mali je, naime, kompromitovan različitim aferama: od plagiranja trećine doktorata (ovde), preko fantomskog rušenja Hercegovačke, za koje je i sam Vučić rekao da „iza događaja u Savamali stoje najviši organi gradske vlasti u Beogradu“ (ovde), do pranja 500.000 evra preko of šor firme Malog (za te pare – za koje se ne zna kako ih je zaradio, Mali je, zatim, kupio dva stana i četiri garaže u beogradskom luksuznom kompleksu „Oaza“, kao i stan na moru u Bugarskoj; ovde).
Sa toliko putera na glavi Mali odista ne bi bio dobar kandidat za beogradske izbore koji su, i inače, za SNS i Vučića nezgodni. Vučić, naime, nije postigao baš najbolji rezultat u Beogradu – i to na izborima na kojima SPS nije imao svog kandidata, već je podržao lidera SNS-a, što na beogradskim izborima 2018. teško da će biti slučaj.
Vučić je, zapravo, u celoj državi dobio 55%, ali je u Beogradu uzeo tek 44% glasova – znatno manje nego u bilo kom drugom delu Srbije (videti ovde). Na Vračaru Vučić je izgubio od Jankovića 28%:39%, u Starom Gradu 27%:39%, a na Savskom Vencu 33%:35% (ovde).
Ako je koalicija SNS-SPS u Beogradu 2017. dobila tek 44% glasova (2014. zajedno su imali 55%; ovde), teško je zamisliti da 2018. godine može da postigne bolji rezultat. Da podsetim, Saša Janković je u glavnom gradu uzeo 24%, Luka Maksimović 13%, Jeremić 6%, Šešelj 4%, Boško Obradović i Aleksandar Popović po 2%, a Saša Radulović 1%.
Ipak, glavna šansa da koalicija SNS-SPS dođe do gradonačelnika 2018. – a on se bira u gradskoj skupštini – jeste da više opozicionih lista ne pređu cenz od 5%, te da se njihovi glasovi preliju najvećoj listi. Takođe, šansa je i u postizbornom pridobijanju neke od nominalno opozicionih stranaka: nije teško zamisliti odbornike pojedinih „ljutih“ opozicionih partija koji „samostalno“ odlučuju da „na lokalu ipak sarađuju sa SNS-om“ – kao što je bio slučaj sa DSS-om u Beogradu, 2014. (ovde).
Glavni izborni argument za kampanju SNS-a u prestonici svakako će biti Beograd na vodi (BNV). Građani u Srbiji, kao ljubitelji „opipljivih stvari“, mnogo vole da vide da se nešto gradi. Zato je Dragan Đilas, 2012. godine, zabeležio odličan rezultat (tukao je Vučića 36%:24%; ovde) upravo zahvaljujući jednoj takvoj „opipljivoj stvari“ – mostu preko Ade. Beograđani su, ako se sećate, uoči izbora 2012, dobili priliku da se prošetaju po tada još nedovršenom mostu – i to je za mnoge od njih bilo presudno.
Građani prestonice verovatno neće moći da se popnu na dve kule BNV uoči izbora 2018, ali će moći da ih vide iz gotovo svake tačke u centru grada. Pretpostavljam da se mnogima od njih to takođe može dopasti, pa će se na osnovu toga i odlučiti za koju listu će glasati.
Ipak, dok je most javno vlasništvo, kule BNP biće privatno – što donekle kvari utisak koji na publiku treba da ostavi taj predizborni džoker SNS-a. Takođe, problem je i u brojnim kontroverzama – kako stručnim, tako i političkim – koje prate BNV (ovde), a koje su znatno intenzivnije nego što su svojevremeno bile one u vezi s mostom na Adi.
Zapravo, ako opozicija igde danas može da pobedi Vučića, to je najverovatnije u Beogradu. Tu se nalazi najviše opozicionih medija, najviše opozicionih birača, a i lokalni problemi stvorili su prilično snažne lokalne opozicione pokrete, poput „Ne davimo Beograd“. Opozicija se nada da bi preuzimanje Beograda od SNS-a moglo biti, posle 2012, prva pobeda nad Vučićem i placdarm za njegovo dalje potiskivanje. Imajući u vidu resurse prestonice, to bi zaista i bilo moćno uporište za nove političke akcije protiv Vučića.
No, glavni problem opozicije je taj što će u kampanju ući s više kandidata za gradonačelnika. Kao mogući takmaci već se pominju Saša Janković, Dragan Đilas, Beli Preletačević, Aleksandar Šapić, Šešeljev sin… (ovde, ovde i ovde). No, budući da se gradonačelnik ne bira direktno, većina opozicionih kandidata više će biti „električni zec“ nego stvarni takmac. Ipak, svi se nadaju preskakanju cenza i ulasku u skupštinu, posle čega će moći da pregovaraju sa onim čija je lista najbliža odborničkoj većini.
Mislim da glavni Vučićev problem neće biti kandidat opozicije, nego kandidat SNS-a. Među vedetama SNS-a, naime, treba naći nekog ko će moći da bude predstavljen kao „stručnjak za Beograd“ i kome će moći da se poveri gazdovanje prestonicom. „U SNS je trenutno kao najozbiljniji pretendent na ovu poziciju viđen Nikola Selaković“, pišu Novosti (ovde). „On je zajedno sa Bratislavom Gašićem u SNS bio vodeći operativac upravo završenih predsedničkih izbora, na kojima je Aleksandar Vučić odneo ubedljivu pobedu“. Osim Selakovića, šanse za SNS kandidaturu u Beogradu se, prema Novostima, daju i Zorani Mihajlović i Goranu Vesiću, tim pre što se Selaković spominje i među kandidatima za premijera (recimo ovde).
Selaković može da bude jak takmac SNS-a za Beograd, ali možda – odveć jak. Iako on lično neprestano ispoljava odanost premijeru-predsedniku („Nikola Selaković: Apsolutno sam uveren u političku veštinu, znanje i umeće Vučića“; ovde), za Selakovića nisu vezane afere, obrazovan je i pristojan čovek – što baš i nije odlika većine članova SNS establišmenta.
Otuda bi Selaković kao beogradski gradonačelnik imao potencijala da izraste u unutrašnjeg konkurenta Vučiću – što ovaj majstor tehnologije vlasti ne može a da ne primeti. Ali, ako ne Selaković – ko onda? Neće biti lako premijeru-predsedniku da nađe odgovor na to pitanje.
Stoga, da budem sarkastičan, možda bismo od Vučića uskoro mogli čuti i izjavu: „Ne, ne! Ne pada mi na pamet da se kandidujem za gradonačelnika Beograda!“
Slobodan Antonić
www.fsksrb.ru
Nije mi baš jasan prikaz Selakovića samo kao obrazovanog i finog čoveka. I kako to mislite bez afera a vodio je Vučiću predsedničku kampanju u kojoj su izbori pretvoreni u ruglo i cirkus i krađu?
I šta jedan „obrazovan i fin“ čovek radi u redovima SNS?
Da li je to njegov lični izbor, što bi značilo da je karijerista i veoma pragmatičan čovek koji preko partije gradi karijeru i kome su lični interesi prioritet; ili je ideološki vezan za SNS, što znači da je i nacionalno i socijalno neosetljiv, zastupnik tuđih interesa u rasparčavanju Srbije, amoralan, nepošten i nezainteresovan za ostatak nacije?
E sad bih molila da mi kažete kako neko takav može biti okarakterisan samo kao obrazovan i fin?
Pa i deca znaju za ono – s kim si, takav si!
Све је релативно, па и Селаковић постаје „фин и образован“ у поређењу са горима из напредњачке банде. Што се тиче стручног образовања, нешто се и не издваја, пошто је без правосудног испита обичан правник (како такав постаје министар правде је део Вучићеве „технологије власти“). Али бар није радио оно што ради нови министар правде, Нела Кубуровић, која без образложења и на крајње некултуран начин смењује испитну комисију за полагање правосудног испита – три еминентне правнице, за које је она струковно упишуша – постављајући уместо њих три струковна анонимуса, али са одговарајућим страначким „квалитетима“. Наставак приче би могао бити да ће Селаковић – и неки други – ускоро да се закити правосудним испитом, што би лепо пристајало будућем градоначелнику Београда. Време ће показати.
Примећујем да опис оног што Вучић ради као „технологије власти“ (Антонић га чак унапређује у „мајстора“ технологије власти), постаје врло популаран. Леп еуфемизам за лагање, варање, крађу и криминал, на гомили. Али треба преживети следећих пет година…