Pripremio: Milan Milenković
Aleksandar Vučić je najpotcenjeniji političar u Srbiji od 5. oktobra naovamo. Sve smo shvatali ozbiljnije: i Đinđića, i Koštunicu, pa čak i Tadića, koji je imao onu crnogorsku pozu, koja sakriva prazninu. Vučića doživljavamo žovijalno, kao komedijanta i lažova.
Potcenjujemo ga, uglavnom, zato što je naša etnopsihološka osobina da kad s nekim ne možemo na kraj da izađemo, počinjemo da mu se smejemo i da pričamo kako je lud, bolestan, da sutra odlazi s vlasti, neće još dugo i slične varalice.
Istina je prosta: Vučić je od Šešelja naučio (a biće da je to znao i kao pubertetlija) da je politika nešto što se ne vodi, ali od čega se živi. Takva zamisao odvodi do vežbanja u tehnologiji vladanja i to Vučiću odlično ide. U ovom trenutku se ne vidi zašto bi uskoro pao s vlasti, osim što su u taj stav ugrađene puste želje oponenata.
Za razliku od svih drugih postpetooktobaraca, Vučić je uz sebe vezao biračko telo koje ima emociju za njega. O prirodi te emocije se da debatovati, ali je ona nesumnjivo tu. Od Slobodana naovamo, ni jedan političar nije bio tako voljen od pristalica. Ne mislim tu na članove SNS-a, oni ga i ne vole, nego ona populacija koja u njemu vidi mesiju.
S druge strane, odlično je olupao opoziciju, tako da ona nema ni jednog harizmatičnog lidera (jedinog harizmatičnog – Šešelja – drži u džepu), a kad se na gomilu skupi, krajnji domet joj je, pod optimalnim uslovima, 1/4 glasova.
Istovremeno je sopstvenu partiju očistio od potencijalnog br.2, koji bi mogao da mu pocepa stranku. Ko god bi sad napustio SNS i pokušao da deo članova prevede kod sebe, ni svoju porodicu ne bi preveo.
Koalicione partnere je, sa sve talentovanim Dačićem, dresirao da šene bolje nego ovi iz njegove partije. Uspeo je, dakle, da ogradi svoju poziciju i to, potpuno sam siguran, uz čak povremeno konfrontiranje sa gospodarima. „Ne davimo Beograd„, odnosno Patkica, je bila kazna za njegove grehe, kojom ga je kažnjavao gospodar. Ipak, isplivao je. Uvek je nalazio način da gospodarima da nešto naše, za neki njegov interes.
Zatvorio je medije i relativni je gospodar izbornog procesa. Relativni – a tu počinju i slabosti Vučićeve – jer je američki ambasador pokazao da može efikasno da se „gurne“ u izborni proces. Na izborima za Beograd će pregaziti opoziciju i to ne zato što će smisliti bolje fore nego ranije, već i zbog toga što mu, izgleda, Zapad čisti put olupavajaći ionako diletantsku opoziciju (pozivi dela opozicije na bojkot nisu samostalna odluka tih političkih organizacija, već je u pitanju naredba. Ovog puta, posle protesta Dveri i Stamatovića, bojkot postaje deplasiran, jer su otkrili svoju nemoć. Bojkot je imao smisla samo kao paravan za nemoć, odnosno neka vrsta pokušaja da se opozicija „šlepuje“ na malu izlaznost i da apstinente, docnije, predstavi kao svoje pristalice. Posle skidanja gaća i pokazivanja da raspolažu sa 1000 pristalica, svaki bojkot je besmislen. Zla kob diletanata je što i izlazak na izbore neće dati rezultat, jer je izborni proces krajnje neregularan. Osim toga, i ovako bedni procenti, koje ima opozicija danas, počeće da se tope kad Vučić pokrene izbornu mašinu, koja podrazumeva i maltretažu lidera opozicije).
Ja zaista ne vidim šta to preti Vučiću danas i zbog čega za mesec dana, ili manje, neće biti na vlasti, kao što to neprestano ponavljaju lideri opozicije i poluinteligentni ultrapatriotski analitičari. Jedina šansa da Vučić padne jeste da se oklizne negde u igri sa Zapadom, međutim to je mršava šansa. Zapad, opet, nema koga da postavi umesto Vučića, jer nisu izgradili opozicionara koji ima nekakvu harizmu, ili autoritet u narodu. Simbioza Vučića i Zapada ne mora biti čak ni naročito idilična, ali će potrajati na zajedničkom interesu.
Pametno bi bilo, mada sumnjam da će se desiti, da Vučića shvatimo ozbiljno i da mu se ne podsmevamo iz nemoći. Operetska opozicija, umesto da nešto radi, da se kreće, da drži neke govorancije (politika se vodila i pre pojave TV-a), potkazuje Vučića narodu, ali preko malih, uglavnom internet medija, tako da potkazivanje ne daje rezultat.
Izrugivanje političkom protivniku ume da bude duhovito, čak i zabavno, samo ne daje politički, već samo estradni rezultat. Ako se uskoro ne pojavi neka ozbiljnija opozicija, zelen smo bostan obrali, Vučić će vladati još deset godina. I, naravno, uz pomoć i naklonost Putina, ne samo Amerike i Britanije.
Priče o tome kako Vučić pada s vlasti za petnaest dana, ili kako Rusi dolaze do proleće su neodgovorne, jer demobilišu narod. Srpski, tu se slažem s onim što neko reče, intelektualci su bez graničnika. Pet godina proriču pad Vučića bez blama. Kad ne padne, oni opet proreknu. Kad jednom bude otišao s vlasti, za deset godina, ovi će pokazati samo svoj poslednji tekst i reći: „Bio sam u pravu!“ Kao kad proričeš kišu: ako to dovoljno dugo radiš, jednom ćeš biti u pravu. No, kakvi umovi, takvo i proricanje.
milanmilenkovic.com
Evo jednog perfidnog clanka koji bi da obeshrabri protivnike Vucica i njegovog rezima. Na zalost Vucic i njegovi sledbenici sami sebe diskredituju za svakim danom na vlasti. Kako je to Vucic predstavljao Srbiju u UN-u? u praznoj sali i u kuloarima? Ako neko neuspehe proglasava uspesima, dnevno obmanjuje javnost, urusava institucije, sta ce ljudi da pomisle? Da je odlican? Pa bilo je dovoljno cuti Vucica u utorak u intervju-u na rts-u kad je zbunjenoj novinarki objasnio da je „neko vredno radio da bi rts imao za plate i za dugove“; NOvac kojim se finansira rts je ciji? Nije Vucicev? NIje bilo izborne kradje? Svi znamo da je bilo i znamo gde je sve bilo. Vucic spasio Srbiju od bankrotstva; Cista neistina. Pogledajte makro ekonomske pokazatelje. U poslednjih pet godina Srbija ozbiljno nazaduje po svim kriterijumima. Sta zapad hoce? mora da su „sapnuli“ Milenkovicu.
Odnosi sa velikim i razvijenim zemljama treba da budu uredjeni ozbiljnom politikom Srbije. Tu poliitku odavno nema ko da vodi. Dacic nema ni kredibilitet ni znanje da bude ministar spoljnih poslova, a ni Vucic . Nikakvo poznavanje medjunarodnih odnosa, stoga oni potpuno zavise od stranih diplomata; Ne umeju drugacije. Ali zato mogu da kinje i obmanjuju narod ..
Ipak najveca groteska ovog pisanija je ono o „harizmaticnom“ Seselju. Harizma ? Seselj je jedna od najvecih nesreca koje su se desile u Srbiji u poslednjih 30 god. Sastavni deo urusavanja drzave i institucija. Vucica, Seselja, Napredne i sl. likove u srpskoj stvarnosti je nemoguce ulepsati i popraviti. Nemerljiva je steta koju su ucinili Srbiji.
Hm,hmm..mladom Vucicu.kursisti sa “ zuljevima na desnici“, u Londonu,kod Indusa u gvozdjarskoj radni,nije bilo ni malo lako,prodaja robe,nije isla bas najbolje,pa su kasikare,pardon kasike zardjale u izlogu..IRA,nije htela da ih kupi,pa eto,da se ne bace.Iscrpljen,od eksploatacije “ desnice“, vratio se u atacestvije i naisao na dilemu,za koga da se opredeli,izmedju “ dva bloka“….za..“ Komuniste i komunjare,ili Radikale i naprednjake“..Milovan Brkic tvrdi da se opredelio za Likanu..ali,je uhapsen,svi „opozicionari“ se hvale,da su zrtve rezima,da su bili na robiji,samo Vucic,tuti pa tuti,da je bio na robiji, i to u samici “ bure sa rupom“..pa,se vuce sibica ko ce da bude “ mica trofrtaljka“ u buretu.