Užas: Nastavnika batinama ućutkuju!

2
909

Goran profilGoran Herling je moj kolega, nastavnik engleskog jezika. Predaje u gimnaziji „Mihajlo Pupin“ u Kovačici. Do nedavno je bio v.d. direktor te škole.

Nakon smene i postavljanja Tatiane Brtkove za v.d. direktora, ukazivao je na brojne nepravilnosti rada organa škole i direktorke. To je činio i na fejsbuk stranici Nova nada. Ono što je pisao dokumentovao je zvaničnim zapisnicima i odlukama organa škole. Nad njim se za to vreme vršio klasični mobing, koji uključuje i oduzimanje starešinstva bez ikakvog obrazloženja.

Stranica Nova nada dočekuje nas rečima Edmunda Burka „Da bi zlo pobedilo dovoljno je samo da dobri ljudi ništa ne čine“. Goran je pokušao da učini ono što je do njega. Da ukaže na bahatost, nepoznavanje propisa, nezakonite radnje. To je radio pod punim imenom i prezimenom.

Ovo je jedan od prvih tekstova postavljenih na toj stranici:
„Moje ime je Goran Herling. Moj poziv je profesor, a moje opredeljenje je slobodan čovek. To znači da mojim bićem ne vlada strah. „Tamo gde je strah, tamo živi mrak“, reči su koje u nama bude vatru svesnosti, a svestan čovek zna šta čini i zašto to čini.
Svestan čovek neće zameniti svoju porodicu i svoje bližnje za političku partiju. Svestan čovek će učiniti SVE da odbrani svoju porodicu i svoje bližnje SVIM raspoloživim sredstvima. Svesnog čoveka neće uplašiti par bednika koji mu zakucaju na vrata i pozovu ga telefonom da mu u ime partije zapovede šta da radi ili ne uradi.
JA se ne plašim. Ja javno izgovaram svoje ime. Ne plašim se bednika koji se kriju iza svoje partije. Ne priželjkujem rat, ali se ne plašim otvorenog rata sa njima, jer mi je devedesetih godina potpuno amputiran osećaj straha.
Ceo moj život je borba. U mojoj porodici, u poslednjih dvesta godina, samo moj otac nije učestvovao u nekom ratu. Davne 1941. se nije ni rodio, a 1991. je bio prestar.
Ja nisam bio prestar. Imao sam tada već dovoljno godina. Dvadeset i dve. Proveo sam čitave četiri godine u vojničkim čizmama, a kada se rat završio, zakleo sam se da više nikada neću uzeti oružje u ruke.
Potomak sam dve najstarije i najviđenije zemunske porodice, a posle burnih devedesetih, povukao sam se sa gradskog asfalta u mirnu i pitomu kovačičku oazu, kako bih posle svih oluja ponovo pronašao sebe, vodeći skroman, gotovo pustinjački život.
Svoju zakletvu sam prekršio 2000. godine, ali oružje tada ipak nisam upotrebio, jer sam na masovnim protestima shvatio da mi nije ni potrebno. Srce koje je tada istim ritmom kucalo u našim grudima, oteralo je Velikog Brata sa svog, do tada nedodirljivog prestola.
Nada da će se nešto promeniti bila je kratkog veka. U Srbiji se nazmnožio lopovski nakot, koji je zemlju razorio gore od bilo kakvih bombi.
Ni u našoj Kovačici nije bilo bolje, već se na svu muku, pojavio još i Yunirisk, a sa njim još jedan rat – za sopstveno zdravlje i zdravlje naše dece. Moje oružje ovog puta bili su tekstovi u grupi STOP YUNIRISK, pod imenom Grey Hame na virtuelnom ratištu, a bojno polje na protestima ispred opštine.
Kada se u opštini promenila vlast i krenule međusobne partijske i unutarpartijske borbe, prozreo sam tu borbu ne kao borbu za razvoj Kovačice, već kao borbu lešinara oko vlasti nad Kovačicom koja je na izdisaju.
Rešio sam da tu borbu ostavim budalama i ne mešam se u nju, jer će jednog trenutka i sami shvatiti da su od cele naše opštine ostale samo ruševine i da će se onda kao deca iz ulice, pomiriti posle tuče.
Posvetio sam se celim bićem novom poslu, pozivu direktora Gimnazij „Mihajlo Pupin“ Kovačica, preuzevši je u najtežem trenutku u njenoj istoriji – uz veoma smele ideje šta da uradim da dovedem nove učenike i omogućim im učenje i druženje sa vršnjacima iz cele Evrope.
Bauk zavisti nekolicine profesora, udružio se sa bolesnim potrebama lokalnih političara da stave šapu i na gimnaziju i napune je gomilom svojih poslušnika.
Nikada nisam bio niti ću biti član bilo koje političke partije, ali ću uvek svim srcem podržati ljude BILO KOJE partije koji nešto dobro URADE za zajednicu, a da to ne bude sa ciljem osvajanja glasova birača.
Takođe, nikada, DOKLE GOD BUDEM DISAO, neću dozvoliti da gimnazija bude poprište bilo kakve i bilo čije politike!
Svesni mojih kompetencija i znajući za ove stavove, kolektiv mi je na glasanju pružio podršku u vidu DVOTREĆINSKE VEĆINE, a zatim JEDNOGLASNO, što znači CELA GIMNAZIJA, ovo mišljenje i potvrdio.
Nacionalni savet slovačke zajednice (namerno izbegavam uvredljivu frazu „nacionalne manjine“), koja predstavlja SVE Slovake u Republici Srbiji, takođe mi daje pozitivno mišljenje.
Ostala je samo formalna odluka Školskog odbora da ovo potvrdi. Školski odbor se sastoji od devet članova – troje nastavnika, troje roditelja i troje iz opštine. Pred samo glasanje odbora, saznajem da su članovima odbora i njihovim porodicama pretili otkazima i drugim glupostima, ako budu glasali za mene.
Moj protivkandidat koji na glasanju Nastavničkog veća svoju biografiju uopšte nije ni izneo, a na školskom odboru, između ostalih „značajnih slika“ iz svog privatnog života, pisao je o igranju košarke u osnovnoj školi, sviranju harmonike u srednjoj, polaganju vozačkog ispita, služenju vojnog roka u ambulanti i davanju krvi!
Osim toga, umesto da predstavi SVOJ program rada veoma odgovorne funkcije direktora, on na oba sastanka govori o navodnim nezakonitostima koje činim, i to mucajući i teško dišući, verovatno svestan kakve laži su mu servirali da iznese, a istovremeno svestan i zakonskih posledica po njega samog, zbog neminovne tužbe za izrečeno.
Iako iznosim detaljnu radnu biografiju sa svim kompetencijama potrebnim za rad direktora i predstavljam program rada za četiri godine, školski odbor, kraći za dva člana koja nisu došla, uz molbu da im to oprostim, jer su im porodice maltretirane pretnjama, podršku svojim glasovima pruža mom protkandidatu.
Međutim, zahvaljujući hrabrim i istini odanim ljudima, koji i pored svih pretnji ipak nisu podlegli bespotrebnom strahu, konačna odluka nije doneta, Za izbor direktora potrebno je 5 od 9 glasova. Moj protivkandidat dobija 4 a ja 3 glasa.
Namera zločinaca koji su kriminalnim udruživanjem želeli da ponište slobodnu volju i pravo na izbor nastavničkog veća i pljunuli na volju celokupne slovačke zajednice, u poslednjem trenutku je osujećena.
Ali ne i zaboravljena. Da bi ostala upamćena, potrudiće se mediji i organizacije, domaće i inostrane, koje se ovakvim slučajevima bave, kao i prosvetni organi i organi gonjenja…“

Da Vas podsetimo:  Protest zbog zagađenja: Da li se nadležni kriju u magli

Kolega Goran Herling je brutalno pretučen ispred svoje kuće na samom početku školske godine.
Fotografija i opis povreda u komentarima.

Pretukla su ga najmanje tri batinaša, u dvorištu porodične kuće. Ima potres mozga, poremećen centar za ravnotežu i povrede po glavi i telu. Sada se nalazi na hirurgiji u Pančevu. Telo mu je zverski pretučeno, ali mu je duh potpuno nesalomiv. Čitavog dana ga obilaze sadašnji i bivši đaci. Ni jednog trenutka ne dovodi u pitanje svoju odluku da se javno suprotstavi uvlačenju najnižeg politikanstva u škole u Kovačici.

Ne ulazeći u detalje koje poznajem samo na osnovu nekih tekstova, na detalje koji se bave političkom smenom kolege, nasilnim preuzimanjem škole, pretnjama i ucenama, već samo na osnovu podataka sa stranice Gimnazije u Kovačici, na kojoj su opisane povrede koje je Goran dobio kada je napadnut u svojoj kući, pitam se kakvo ovo vreme dolazi.

Da li je moguće da uzbunjivač koji ukazuje na nepravilnosti u jednoj školi dobije teške povrede glave, smrvljene kosti prstiju, potres mozga? Da li je moguće da se to učini nekome iz bilo kog razloga?

Neko nam šalje poruku da treba da ćutimo, aplaudiramo, hvalimo, ako mislimo da sačuvamo glavu na ramenima?

Ukoliko policijska istraga dovede ovaj napad u vezu sa Goranovim javnim iznošenjem podataka o nepravilnosti rada organa škole, najmanje što prosveta u Srbiji treba da uradi jeste da obustavi rad na bar jedan dan.

Osim što smo dužni da vaspitavamo i obrazujemo đake, dužni smo valjda i da se izborimo da rastu u normalnoj zemlji! Dužni smo da im omogućimo da izrastu u ljude. Dužni smo da ne zabijamo glavu u pesak pred ovako sramotnim činom.
P.S. Umesto teksta, šerujte fotografiju sa linka postavljenog gore. Šerujte gde stignete, jer nijedne novine o ovome ne pišu.

Da Vas podsetimo:  Ovako izgleda prosečan glasač SNS-a

Ljubinka Nedić

ljubinkabobanedic.blogspot.rs

2 KOMENTARA

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime