Jedna od prvih poslovica koju su mi moji matorci ugurali u glavu je: Nema hleba bez motike. Ova narodna mudrost nedvosmisleno nas uči da se bez poštenog i napornog rada ne može živeti. Koliko je hleb poštenog seljaka i onog ko je prinuđen da nosi motiku težak – zna svako ko je makar jednom samo po Suncu držao motiku duže od 3 sata.
Kada je pre par dana objavljen oglas da se traže radnici za okopavanje suncokreta, a da je cena rada po satu 150 dinara zanemela sam. Deset sati neprekidnog kopanja za jedva nešto više od 10 evra! Pomislila sam koliko neko mora da bude mučen, gladan i siromašan, rešen da pošeno zaradi neki dinar, da bi se ujutru pojavio na autobuskom stajalištu sa motikom u rukama i savio kičmu po ovoj vrelini.
Dvojica mladića pojavili su se sa motikama u rukama. Jedan sa iskustvom od nekoliko dana, drugi bez ijednog dana iskustva. Prvi je nabedio ovog drugog, posle par dana rada, da mu se pridruži – hajde, nije strašno, vreme brzo prođe kada se radi. Zaradićemo neki dinar, za leto, za džeparac, za more… Pozajmili su motike – od komšije, od rođaka. Stavili su rančeve na leđa, poneli kačkete. U rančevima sendviči koje su napravile mame – sa knedlom u grlu, ali ipak ponosne na svoje mlade koji su rešili da svoj budžet dopune.
Stajali su na stajalištu, planirali šta će i kako sa tim novcem. Šalili se na svoj račun, da oteraju strah i nesigurnost. Rešeni su, neće odustati. Autobus stiže, staje… ulaze ljudi.
Vi ne možete – odgovara predradnik. Zašto? – pitaju oni. Ti imaš samo par dana iskustva, a ti nikakvo. Mi čuvamo mesta za stare kopače. Vi nam ne trebate.
Autobus odlazi.
Stoje, gledaju se, u tišini, u neverici, posramljeni, poniženi zato što su hteli da rade, zato što su hteli da zarade pošteno, da nauče, da steknu iskustvo.
Razumem ja surovu logiku – posao će brže odraditi 10 iskusnih ljudi nego 20 bez iskustva, ali kako će neko pa steći iskustvo ako mu se ne dozvoli? Kako će nek naučiti da radi? Koja je poruka i nauk upućena ovim mladim ljudima?
Otišli su, pokunjeni i nemi.
Oglas – poziv za rad danima je objavljivan u svim medijima, valjda da se oda utisak da se nešto radi, da posla ima preko glave, i da može standardno da se kaže kako posla ima, ali ljudi neće da rade.
Pa znate šta – ljudi hoće da rade, čak i po toj robovlasničkoj ceni – ali koja vajda kad ti je i za nadničarenje potrebna veza, i to debela i preporuka.
Plače mi se – od besa.
Plače mi se – zbog svih poniženih koji žele da rade i rade u nehumanim uslovima.
Plaće mi se – jer se veličaju ku**e i lopovi i bahati.
Plače mi se kad vidim u šta se pretvorio ovaj grad.
Nek vam je na čast.
Ostajte mi zdravo!
Dikie Lebedi
zajecaronline.com
