Vera u neveru… (A, za kojeg si ti vladiku?)

2
235
Foto: dvaujedan

Došli su dani kada nam je mir u srcu i duši potrebniji negoli ikada u istoriji slave i stradanja Srbije, strahujem.

Uspeli su da nas ubede kako postoje dve, tri…ne znam koliko Srbija i kako nam valja razbrojati se kojoj pripadamo, a ona vazda nedeljiva i blaga majka svakome od nas!

Dolaze dani kada očigledno valja dovršiti s onim što je mučenom Srblju ostalo kao zbeg od ala i vrana- verom, pa talambasi jada i beskorenja biju da zagluše zvona i klepala dok se i tu razbrajamo uz kojeg smo vladiku?!

Nismo, braćo i sestre, vladičansko stado (i patrijarh je vladika) već Božije i ne dajmo da nas žive sahrane u veri da se više nema verovati u šta!

Stotinu puta sam napisao i ponoviću- Gospod veruje u nas i kada mi ne verujemo u njega, te jesmo svi njegovi, jesmo saborni pred našom svetom Srpskom pravoslavnom crkvom sve i da se kandila i voštanice u njoj posvade i razvrstaju kome služe i saslužuju!

Padnemo li danas- pali smo doveka! Ne ko ljudi, čovek je padu sklon, već kao duhovna bića koja čine da se čovek padu sklon pridigne kad posrne i korak načini trag u beskraju a ne tek otisak u blatu, nepostojan ni papratište da povije kad prođe kroz njega!

Crkva nije kamen do kamena već čovek do čoveka, čovek razborit i razuman da vidi i kada mu očinji vid varaju lažju da je istina koliko nesoji žele da ih je a ne samo jedna- obožen smo i zavetovan narod!

Došli su dani najvećeg nemira. Dani koje žele da nam natkrile tminom svojih duša tukući o polupane tepsije ubeđujući nas da je i to bat zvona.

Odzvanjaju i šuplje glave ali to nije poziv na liturgiju…

Nije Hrist postradao za naše grehe da bismo mi danas poverovali kako čovek- čoveka nosi ko svoj krst!

Krst nije teret već bagoslov! Put ka Golgoti je staza svakog od nas ka smislu postojanja! Njihov mrak je naše predskazanje zore a ne strah da bez njih svanuti neće…

Turci za svog vakta su pobili i pojaničarili Srblja ali nisu ubili Srbiju koliko ovi danas biju o nju tvrdeći da je ispovedaju dok ne ispusti dušu.

A, duša Srbije smo mi! Mi, verujući u čoveka kakvim ga je Bog stvorio, bez razlike što tu milost nebesku neki nazivaju drugačije.

Mira nam treba, mira nam ne daju ali od njih ga ne treba ni tražiti jer sami su sobom neumireni, siroti!

Zaludno i glupo u neljudima tražimo ljude dok promičemo sami sebi ko namernici koje nismo stigli da ustavimo i svratimo na konak.

Boli li patrijarhovo ushićenje da samom Gospodu treba da zahvalimo na Aleksandru Vučiću- ne!

Zašto bi bolela reč čoveka koji na nju ima prava, baš koliko i vladika Amfilohije da tog istog „poslanika nebesnog“ nazove izadjicom najveće svetinje- Srbije!

Izdao je, da, mnogo pre nego što je spustio ruku na Miroslavljevo jevanđelje zaklinjući se da će…

Da će šta, dobri moji?

Sačuvati Srbiju tako što od nje neće sačuvati ništa više od onoga što je dovoljno da se njome vlada doveka!

Najskuplja reč jeste Aleksandar Vučić jer očigledno najveću cenu valja platiti i za veru i za neveru u njega, ali to je naš pad, naše posrnuće, mi smo širom otvorili porte crkava u sebi i dozvolili da zavade ikonu s ikonom…

Neka vladikama vladičanstva, prah i pepeo je to, neka i Vučiću vere da je Sveto pismo njegov dnevnički zapis, no gde je nama vera?!

Vera u sebe, vera da život u strahu nije uzvišena hrabrost, vera moramo sačuvati čoveka da čoveku pokaže stazu kojom ponosno koračaju ljudi?!

Došli su dani, a idu još gori, u kojima će činiti sve da nam koren svežu oko guše čineći da nas svakim korakom sapne i guši.

Saborni smo narod, ne dozvolimo da jednog podele na dvoje i ubede kako levom nogom valja na jednu stranu a desnom na drugu…

Svakome su od nas na dlanovima i stopalima tragovi pobodenih klinova, bez razlike verovali ili ne u Gospoda, jer ponoviću dok ne usahnem- Gospod veruje u nas i kada mi ne verujemo u njega!

Ne dozvolimo da nas plaše Srbijom jer majke se dete ne plaši!

Ne delimo se u strahu jedni od drugih već saberimo u hrabrosti jedan za drugog, a onda ni stotinu Vučića neće moći da ustave Moravu, Drinu, Drim, Moraču i ubedi nas da to nisu naši Jordani i da svaka ruka otrgnuta s okova njihove laži- nije krstiteljska…

Mihailo Medenica

dvaujedan.wordpress.com

2 KOMENTARA

  1. “Zašto bi bolela reč čoveka koji na nju ima prava”

    Михаило пише одличне текстове, али мислим да у претходној реченици није у праву. Да ли неко има право да нешто каже нема ама баш никакве везе са тим да ли ће нас то што је речено заболети. Мене боли до неба то што је партијарх рекао, иако му не оспоравам право да каже шта год хоће. Боли ме и тешко ми је и плаче ми се на ту његову реченицу. Мислим да и ја имам право да се тако осећам, као што и он има право да каже то што је рекао. Имам и право да мислим о тој његовој речи шта год хоћу. А Бог ће нам свима судити за то. Ја се Божјег суда не плашим. Не знам да ли се плаши патријарх.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime