Vučićev cirkus u Parizu

1
552

Kada je Miro Glavurtić, slikar paklenih vizija, pedesetih godina prošlog veka definisao alhemijsku vezu između dva suprotna principa – meda i ale, lepog i ružnog, pozitivnog i negativnog, ljudskog i demonskog – odredivši time put poznate beogradske grupe umetnika, nije ni slutio da će taj princip intimnih sinteza i kristalizacija, tokom dugih decenija postati izvitopereni princip jedne licemerne politike, koja je sa režimom Aleksandra Vučića doživela svoj vrhunac. Možda su nedavni događaji u nesrećnom Kulturnom centru Srbije u Parizu, gde je najpre postavljena izložba „Srbija 1999. godine – 20 godina posle – dok su bombe padale“, da bi samo dva dana kasnije bila „urolana“ i privremeno sklonjena zbog dolaska visokih vojnih atašea NATO-a, najbolji pokazatelji jada i bede Vučićevog busanja u prsa i nesposobnosti naprednjačke administracije, koja širom sveta učestvuje u „trapavoj“ reprezentaciji jednog balkanskog diktatora koji se želi predstaviti kao veliki demokrata.

Poznato je da srpske vlasti drže do nekih datuma, posebno ako je reč o srpskoj nesreći, kada se ti dani podižu na pijedestal kako bi se obnovili rituali konsolidovanja nacije. Takvi su martovski datumi, pre svega 17. mart – dan pogroma na Kosovu, kao i 24. mart – početak NATO agresije na SRJ. Institucije kulture su oduvek bile upregnute u državno obeležavanje važnih datuma srpskog stradanja, i u tome su učestvovali svi, od Vlade do najnižih službenika pojedinih institucija, koje su izabrane kao platforme za prezentovanje srpske nesreće, zapravo katastrofalne srpske politike koja je često bila njihov glavni uzrok. No ovi rituali imaju i funkciju amortizacije sopstvene odgovornosti i repetitivnog markiranja neprijatelja. Vučić i njegova administracija su, u skladu s takvom politikom, ove godine osmislili putujuću izložbu u produkciji Istorijskog muzeja Srbije, koji je za tu priliku izabrao platna nekadašnjeg člana Mediale Vladimira Veličkovića i slikarke Biljane Vilimon, uz prateći dokumentacioni materijal o bombardovanju 1999. Međutim, dogodilo se „neprijatno poklapanje“ u pariskom Kulturnom centru Srbije, gde je samo dva dana potom održan komemorativni skup u organizaciji Ministarstva odbrane, pod nazivom „1999, NATO i Jugoslavija“. Po nalogu iz Ministarstva spoljnih poslova, izložba je morala biti skinuta na jedan dan kako se predstavnici NATO-a „ne bi osetili neprijatno“ u takvom ambijentu.

Razume se da je Aleksandar Vučić na dvadesetogodišnjicu bombardovanja, u najvažnijoj političko-debatnoj emisiji „Ćirilica“ posebnu pažnju posvetio zločinačkim aspektima NATO agresije kao i svom dubokom neslaganju sa generalnim sekretarom NATO Jensom Stoltenbergom, ali to je bila samo jedna strana njegovog lica, okrenutog prema unutra, dok je drugom namigivao direktoru Kulturnog centra Srbije u Parizu, Radoslavu Pavloviću, da počisti prostor za debatu visokih vojnih atašea NATO u tom prostoru. Njegov mig je hitno prenesen preko Ambasade Republike Srbije u Parizu. Međutim, sve ovo ne bi ni došlo do javnosti da se nije oglasila Nataša Pejin, službenica pariskog Kulturnog centra koja je, budući pred isticanjem ugovora o radu u toj instituciji, smogla snage da preko svog fejsbuk naloga obavesti javnost o unutrašnjim reprezentacijskim aporijama Vučićeve politike. To je predstavila kao svoju patriotsku dužnost, što je velikom delu domaće javnosti, podgrejanom Vučićevom „jakom martovskom retorikom“ palo kao so na ranu. Svi su odjednom postali zabrinuti zbog ovog događaja, kao da nisu svesni da se takve stvari događaju već sedam godina i da je reč o oveštalom principu Vučićevog veštog balansiranja između politike i demagogije, laži i fikcije, Evrope i Srbije. On je u stanju da do podneva kleveće NATO, da posle podne sklapa unosne ugovore s funkcionerima Alijanse, a da uveče s Rogozinom odigra partiju šaha i seća se dobrih starih vremena Slobodana Miloševića. To je Vučić, ali njegovi saradnici nisu uvek spretni u praćenju takve politike. To se ovog puta loše odrazilo na rad Vukosavljevićevog i Vulinovog ministarstva. Pri čemu je Ministarstvo spoljnih poslova Ivice Dačića demonstriralo svu nemoć logičkog rasuđivanja, budući da je funkcionisalo samo kao katalizator u kristalizaciji vođine volje, ispoljene u dijalektičkom prožimanju principa „lizanja rana“ Vukosavljevića i Vulinovog „kopanja po njima“, kulture i politike, čiji je krajnji proizvod duboka hipokrizija i klijentelizam, slučajno demaskiran u podslučaju „Pejin“, na čije mesto bi uskoro trebalo da dođe „supruga dopisnika jednog visokotiražnog beogradskog dnevnika“.

Kada je službenica Pejin izašla u javnost sa fotografijama golih zidova (česta pojava poslednjih godina), tri ministarstva su pokrenula tobožnju istragu kako bi se utvrdilo ko je kriv zbog „cenzure“ u Kulturnom centru Srbije u Parizu. Odmah se posumnjalo na Radoslava Pavlovića i ambasadorku Srbije Natašu Marić, kao da su oni smeli da urade bilo šta bez befehla sa Andrićevog venca. Razume se da su njih dvoje nevini, i da je službenica Pejin sve to uradila jer joj ugovor nije bio produžen, ali je zato javnost još jednom imala priliku da uhvati glavnog kuratora svih izložbenih i reprezentativnih aktivnost u Srbiji i inostranstvu – predsednika Vučića. Ali na njega se niko neće ljutiti, jer se ispostavilo, kako je Ministarstvo kulture naposletku ocenilo, da je izložba samo nakratko bila „zarolana“, te da je došlo do „naglašene trapavosti u rasuđivanju i postupanju odgovornih u Diplomatsko-konzularnom predstavništvu u Parizu“. Ova izjava ministarstva bi u prevodu na savremeni jezik trebalo da znači sledeće: „Svi mi znamo da je to učinjeno po nalogu Aleksandra Vučića, ali da se ne zajebavamo, službenici sva tri ministarstva nisu bili u stanju da razumeju nalog iz Beograda, pri čemu su pokazali nesvakidašnju glupost u poslovanju, što će ubrzo biti zaboravljeno, dok bi neki nebitni pojedinci u lancu komandne odgovornosti možda mogli biti kažnjeni, u zavisnosti od predsednikovog raspoloženja“.

Saša Ilić
Izvor: Peščanik.net

1 KOMENTAR

  1. Претпотављам да је сврха овог писанија, поред глумљења опозиције а ла ЛДП , да се поступак “службенице Пејин” офарба као низак ударац из освете, никако и апсолутно, уопште и без трунке везе са родољубљем и простим људским достојанством. Јер само преко њих мртвих ЛДП може стићи до власти. А то им је зацртано у плановима Амера, како се још Монтгомери излајао, кроз стварање “националне” и “леве” опције за власт у Србији, чиме би онај који обема диригује зацементирао себи контролу кроз “демократску” власт у Србији (искарикирана верзија исте у САД). Знамо да се ЛДП Чеда у процесу енормно наватирао, а сигурно је и да Илићима западну мрвице. Хеј – тако се граде каријере…

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime