Vučićevi analitičari i teorije zavere protiv mudre vlasti

0
681

Branko Radun, nazovimo ga političkim analitičarem, jer se tako najradije potpisuje, spada u grupu mudraca čije bavljenje nekom strankom predstavlja jasan pokazatelj da ona, na ovaj ili onaj način, ne godi njegovom poslodavcu, Aleksandru Vučiću. Zato predstavlja pravo zadovoljstvo kada se Radun pozabavi Demokratskom strankom Srbije na način na koji je to učinio u nedeljniku „Pečat“ tekstom „Brčkanje Vojvodine“, koji je u delu u kojem o njoj piše jednako razumljiv kao njegova usmena izlaganja sopstvenih misli i stavova.

sanda-raskovic-ivic-GO-1

Rečeni analitičar se time pridružuje, istina – ne prvi put, veoma raznorodnoj grupi što kritičara, što prostih panjkatora Demokratske stranke Srbije, koji sa različitih, dijametralno suprotnih stanovištva „utvrđuju“ da je DSS promenio politiku i izdao sam sebe. Tako se našao u redu „razočaranih pristalica pravog DSS-a“, bivših istaknutih i uglednih funkcionera DSS koji su iz stranke istupili, manje istaknutih i još manje uglednih bivših članova DSS zaposlenih u Gradu Beogradu – osnivača udruženja građana „Samostalni DSS“, čelnika Srpske radikalne stranke i pronicljivih kolega analitičara koji DSS-u pripisuju da napadajući politiku i konkretne poteze SNS i Aleksandra Vučića državu približavaju „srpskom Majdanu“.

Svima im je zajednička tvrdnja da Demokratska stranka Srbije radi za zapadne ambasade, pri tome čas u korist Vučića, čas u korist Pajtića. Petar Luković i Beba Popović se za sada ne pominju, iz nepoznatih razloga. Tako je u proteklih godinu dana najpre optuživana da po nalogu stranih ambasada radi za Vučića, a potom, po nalogu istih zapadnih ambasada, da radi na rušenju Vučića. To je nešto što raduje, jer potvrđuje ispravnost politike DSS i glupost njenih kritičara.

Demokratska stranka Srbije je najpre, u septembru-oktobru 2014. godine optužena da se odrekla svojih temeljnih načela i promenila politiku. Krunski dokaz: usudila se da govori o još po nečemu, a ne samo o politici neutralnosti (koju su građani Srbije toliko dobro razumeli da su je podržali na izborima sa 4,3% podrške). Tada jedan bivši funkcioner DSS, istupajući iz stranke, piše: „DSS je sva sazdana od načela, te rušenje političke neutralnosti zapravo znači rušenje stranke“ , a drugi veli: „Sanda Rašković Ivić je nesumnjivo dobila zeleno svetlo stranih centara moći da preuzme DSS“.

Valja i ovom prilikom da se ponovi da politika neutralnosti nije temeljno načelo političkog delovanja DSS, već programski stav utvrđen 2012. godine, a koji se razlikuje od dotadašnjeg. Programski stavovi se menjaju, u skladu sa izmenjenim političkim okolnostima. Tako je, sasvim opravdano, u skladu sa svojim temeljnim načelima, Demokratska stranka Srbije menjala svoj stav u odnosu na Evropsku uniju, kada je EU promenila svoj stav prema Srbiji i izjasnila se da je protiv ulaska Srbije u EU, a za politiku neutralnosti.

Taj stav je zadržala i danas, to je jasno svakome, makar i male političke pismenosti, pa valjda i Branku Radunu. To što političku neutralnost DSS danas radije definiše kao stav da „ne treba pristupati bilo kom vojnom i političkom savezu“, to je stvar ocene da je takva retorika jasnija i običnim ljudima prihvatljivija. Demokratska stranka Srbije se i danas zalaže za politiku neutralnosti, ali i govori o tome koji su preduslovi da se ta politika ostvari. Osnovna načela stranke su ostala neupitna: ravnoteža demokratskog i nacionalnog, odnosno podjednako zalaganje za ostvarenje nacionalnih i državnih interesa i uspostavljanje demokratije i vladavine prava u Srbiji.

Da Vas podsetimo:  Srbija pokreće projekat „Ekonomske Jugoslavije“

Vremenom se pokazalo da su prigovori o promeni politike DSS, upućivani uz konstataciju da se radi o Vučićevom i projektu zapadnih ambasada, sasvim neutemeljeni i besmisleni. Tada, u oktobru prošle godine, još jedan od bivših fukcionera DSS, izuzetnog obrazovanja, kulture i elokvencije, kojeg iskreno i neizmerno poštujem, istupajući iz DSS piše novoizabranoj predsednici DSS:

„Podjednako ozbiljnim smatram odsustvo bilo kakvog nagoveštaja da će Stranka pod Vašim vođstvom biti jasna i čvrsta opozicija po Srbiju pogubnom režimu Aleksandra Vučića. Ponoviću ono što sam unutar Stranke govorio, vladajuća stranka, udeljujući milostinju Demokratskoj stranci Srbije pripuštanjem u beogradsku vlast, ne samo što joj vadi zube kao opoziciji već joj uzima i dušu“. Drugi, manje obrazovan, kulturan i elokventan, govori takođe u oktobru 2014. godine da „zapadne sile aplaudiraju kako je uništen DSS“. Treći kaže napuštajući DSS „da mu je posebno neprihvatljivo da se stranka udružuje sa Dverima i radikalima“, dok istovremeno radikal Nemanja Šarović veli: „DSS i Dveri su lažna opozicija. Oni su sredstvo kojim Vučić nastoji da potpuno uništi i marginalizuje SRS“. Kasnije to ponavlja i Vojislav Šešelj. Dakle, svi su tada, ne tako davno, pre samo devet meseci, bili jedinstveni u oceni da je DSS Vučićeva lažna opozicija i da su novo rukovodstvo DSS-a instalirale zapadne ambasade da bi se otupeo otpor Vučićevom režimu koji one podržavaju.

Sam Branko Radun, oštroumni analitičar, tada, u oktobru 2014., piše: „…No, da li to sve znači da Sanda nema šanse da podigne DSS i napravi nekakav „evroskeptični” politički blok? Naravno da ne. Ona ima solidnu medijsku podršku u koju su se uključili brojni mediji i zdušno je promovisali kao budućeg „lidera srpske desnice” (ma šta to značilo). Takva medijska pažnja i napadna promocija političke ličnosti kod nas je retko viđena, naročito ako se uzme u obzir procenat podrške DSS-u. To nekima podgrejava sumnju da je reč o projektovanju buduće patriotske opozicije sadašnjoj vlasti Aleksandra Vučića od strane moćnih stranaca…No, na stranu srpske kafanske teorije zavere…“.

Tada Radun, ostavljajući na stranu „srpske kafanske teorije zavere“, ali očigledno uveren u njihovu tačnost, još ističe: „Drugo, ako je DSS „opoziciona stranka nepomirljivo suprotstavljena vlasti SNS-a pre svega u domenu nacionalne, unutrašnje i ekonomske politike”, zašto onda demonstrativno ne napusti koaliciju sa SNS-om recimo u Beogradu i Novom Sadu. Dobro, mora stranka od nečeg da živi, ali onda ostavimo preterano moralisanje i usiljeno patriotsko poziranje po strani, i nazovimo stvari pravim imenom. Ništa ne košta predstavljati se kao nepomirljiva opozicija i na rečima radikalno biti protiv Briselskog sporazuma ili EU integracija, a pritom ostajati u koaliciji u prestonici i nekim gradovima sa vladajućim strankama.“

Da Vas podsetimo:  Epi centar

Eto tačke u kojima se slažu Radun, radikal Nemanja Šarović i predsednik mu Šešelj, citirani bivši funkcioneri DSS, pa i jedan broj zbunjenih, istinskih oponenata Vučićevom režimu, koji sumnjaju u DSS pod uticajem tekstova koji nalaze da je ona Vučićev projekat, kukavičko jaje podmetnuto patriotskom biračkom telu.

Tada toj grupi kritičara DSS još uvek nisu pristupili Andreja Mladenović, opskurni Dragan Daničić, prevrtljivi Nebojša Bakarec, novopečena nada SNS Milenko Jovanov i slični… Oni su, naime, još verovali da postoji šansa da se pod njihovim uticajem politika DSS zaista promeni i da ona uistinu postane stranka nalik SDS Borisa Tadića, SNP Nenada Popovića i sličnih tzv. opozicionih stranaka.

No, šta se događa? Uporna i oštra konfrontacija DSS sa politikom SNS-a (i njegovih satelita) i zaključak Predsednistva DSS da je učešće u vlasti u Beogradu za stranku politički štetno, bez obzira što se radi o lokalnoj vlasti, ocena da je projekat „Beograd na vodi“ neprihvatljiv, a leks specijalis za Beograd na vodi korupcionaški i neustavan zakon…stvari iz osnova menjaju.

Grupa članova DSS, kojima su učešće u SNS-ovoj gradskoj vlasti i pripadajuće prinadležnosti i privilegije preče od svega, pokreće novi talas napada na DSS, ali sa potpuno novom tezom: Demokratska stranka Srbije sarađuje sa Pajtićevom DS i radi na formiranju novog DOS-a, koji ako treba i nasilno, a za račun zapadnih centara moći, treba da ruši patriotu Vučića. Naravno, u tome, kao i za saradnju sa Vučićevom SNS koja joj se prethodno pripisivala, ima, po njima, podršku zapadnih ambasada. Ma ne podršku – nalog! Po tome, zapadne ambasade su iz svojih centara, Vašingtona, Berlina, Londona… dobile nove instrukcije sa obaveštenjem da im više nije miljenik Aleksandar Vučić, već su to razgaćeni i nabildovani Bojan Pajtić i Sanda Rašković Ivić.

Valjda su utvrdili da Aleksandar Vučić ne sprovodi naloge prihvatljivom dinamikom, da zateže sa priznavanjem nezavisnosti Kosova, ne pritiska Dodika u dovoljnoj meri, ne sarađuje sa NATO, ne distancira se dovoljno od Rusije, ne sarađuje u ekonomskoj kolonizaciji Srbije po planu MMF-a, odbija da Srbija realizuje infrastrukturne projekte od koristi za Albaniju i Kosovo, uskopistio se pa neće da proda Telekom, Aerodrom, EPS… Ma, kako da ne!

Da Vas podsetimo:  Premijerka Brnabić i ministar Đorđević u funkcionerskoj kampanji

Toj novoj „srpskoj kafanskoj teoriji zavere“ pridružuju se i vešto prikriveni provučićevi portal mudraci, koji insistiraju na tezi da se Srbija približava „srpskom Majdanu“, nasilnom, pučističkom prevratu u izvedbi zapadnih službi i domaćih izdajnika koji ne podržavaju odgovornu i mudru Vučićevu politiku, a da su stranke kao DSS, koje odrešito kritikuju aktuelnu vlast, „korisne budale“ u pripremi te akcije.

Otvoreniji provučićevi politički analitičari menjaju u hodu rezultate svojih dubokoumnih promišljanja srpske političke scene, pa tako Branko Radun, u sred vrućeg avgusta, piše: „Pored ovih opšte poznatih odnosa i kombinacija naziru se i nove, koje na prvi pogled nisu do sada delovale realno. Pre svega, ideja da se stvori novi DOS podrazumeva da on u sebi sadrži i patriote i evropejce, da bi se pokrio širi politički prostor i pariralo veoma širokom pozicioniranju Vučića i Dačića. Iako se može činiti da je tradicionalno autonomaški, proevropski DS u potpunoj opoziciji centrističkom evroskeptičnom i proruskom DSS-u, to i nije baš tako.“

Da li je političkom analitičaru Branku Radunu udarila u glavu dugotrajna letnja vrelina, na čije moguće posledice upozoravaju lekari, kao što je grupi bivših članova DSS udarila u glavu gradska vlast, misli li Radun to što piše, šta zaista misli, ako uopšte misli, teško je reći. Tek, svojim poslednjim tekstom u „Pečatu“, u kojem je izneo koliko originalnu, toliko imbecilnu tezu o značaju i ulozi „hrvatskog lobija“ u srpskom političkom životu i manje originalnu tezu, jer ju je pre njega lansirao Vučićev „Samostalni DSS“, o saradnji DSS i Pajtićevog DS, potvrdio je da je u poslednjih godinu i nešto dana naučio da je iako skromno plaćeno, ipak je neka vajdica opljunuti po Demokratskoj stranci Srbije i izneti najbesmislenije moguće optužbe.

Čovek mora da se upita kakvu je to pamet potrebno imati da bi se porodila ideja o saradnji Demokratske stranke Srbije i Pajtićeve Demokratske stranke na formiranju novog DOS-a, sa sve valjda Tadićevom, Čedinom, Živkovićevom, Čankovom i sličnim evrofilnim i pronatovskim strankama, kada DSS sa njima nema ni jedne tačke političkog slaganja i kada se one u svemu programski slažu sa Srpskom naprednom strankom, a Vučić sa pojačanim entuzijazmom sprovodi izdajničku politiku koju su oni trasirali.

Spasonosno rešenje da izađe iz nevolje objašnjavanja neobjašnjivog Radun nalazi u „hrvatskom lobiju“. Pazi ti vraga, ko bi se još setio „hrvatskog lobija“, da nije Raduna. Fakin jedan… Radun još veli: “Kod nas su polemike uglavnom na niskom nivou. Svode se na sitno poentiranje i maliciozne zaključke tipa: „Glup ti je tekst”.

Priznajem. Ali kako odoleti da se sa te četiri reči, kratko, jasno i tačno ne odgovori na laprdarije koje je potpisao i objavio u „Pečatu“.

Dragan Maršićanin

NSPM

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime