Za Imperiju je Srbija Troja ovog doba

0
444

Nebojša Malić, analitičar poznatog američkog sajta „Antiwar“, govori za Geopolitiku

n_malic_1

Poštovani gospodine Maliću, živite u SAD i imate bogato ne samo životno, već i teorijsko-istraživačko iskustvo, pošto godinama pišete za jedan ugledan američki portal, „Antirat“. Kakav je pogled na današnju Srbiju iz ugla i perspektive Imperije i Zapada? Da li to što nismo u fokusu Zapada kao ranije svedoči da su ova i prethodne vlade ispunile glavne ciljeve Brisela i Vašingtona, ili se procenjuje da u Srbiji postoji još potencijal za otpor i sposobnost da Srbija, u neko dogledno vreme, može, možda uz pomoć Rusije, povratiti kapacitet za suverenu politiku na Balkanu?

– Iako je oko Imperije ovih dana usmereno više prema Rusiji i Bliskom istoku, uvek se nekako vraća na naše prostore. U vladajućim krugovima Atlantske imperije postoji ogroman podsvesni strah od mogućnosti da Srbija skine okove koji su joj stavljeni. Istovremeno se ubeđenje da je Srbija pokorena predstavlja ostatku sveta kao primer svemoći Imperije. Na delu je neka vrsta spoznajnog raskoraka, u kojem Imperija veruje u sopstvenu propagandu da je Srbija slomljena, ali svejedno strahuje da ipak nije. Otud i toliki pritisci i zahtevi od Srbije: da uvede sankcije Rusiji, da održi „paradu“, da kriminalizuje dobrovoljce koji su išli u Novorusiju, da ne izvozi u Rusiju, da sabotira „Južni tok“, itd. Sve ima za cilj da potvrdi propagandom stvorenu sliku da je Srbija osvojena, pokorena i preumljena, i da takva sudbina čeka svakoga ko se usprotivi Imperiji.
Oni se neće smiriti dok „prazninu“ u karti pokorene Evrope između Hrvatske i Bugarske ne „popune“ – ali pre toga moraju da unište svaki trag slobode i samosvesti Srba.

Čuli smo Vaše mišljenje o tome šta o nama misli Zapad. A šta o aktuelnom političkom, ekonomskom, socijalnom i uopšte stanju nacije mislite Vi, imajući u vidu da ste, posredstvom analiza, komentara i zapažanja na Vašem blogu „Sivi soko“ veoma aktivan član srpske zajednice?

– Današnja Srbija odaje prilično poražavajući utisak nemaštine, očaja i beznađa – a sa druge strane je potpuno sumanuto pretvaranje medija i državnog aparata (onoga što zovem „kvislinški kult“) da je ovo najbolja moguća vlast sa najboljom mogućom politikom, i mada nije sve baš sjajno, biće bolje – samo što nije – čim se ispuni još jedan zahtev Imperije. Ali zahtevi stalno pristižu, a obećano bolje sutra nikako da stigne. Za mene je porazniji stav jednog broja istinski rodoljubivih Srba koji smatraju da je moguće pregrmeti ovaj svetski sukob u nekom zaklonu, pustiti da se „veliki“ pobiju negde daleko od nas, a onda tražiti prostor za sreću kada se sve završi. Ne shvataju da ratište nije tamo daleko, već upravo na njihovom pragu; da nam Imperija ne dozvoljava da ostanemo po strani, već traži aktivno i bezuslovno podaništvo; i da neučestvovanjem u tom sukobu predajemo odluku o sopstvenoj sudbini njegovom pobedniku, ko god on bio.

– Za Imperiju je Srbija Troja ovog doba, koja je deset godina odolevala svim napadima dok nije pala na prevaru, pomoću drvenog konja zvanog „obojena revolucija“. I s tom porukom oni onda idu u svet i reklamiraju svoju navodnu nadmoć. Time Srbi, hteli ‒ ne hteli, postaju simbol otpora i borbe za slobodu. Samim tim ta borba onda prestaje da bude samo naša stvar, već se pretvara u nešto veće, opšte, svetsko.

Kako objašnjavate tu „principijelnu“ borbu SAD za „demokratiju“ i ljudska „prava“ koja se vodi u savezništvu sa jednom tako ideološki heterogenom koalicijom, a koja nema veze ne samo sa demokratijom i sa ljudskim, nego ni sa kakvim pravima: Saudijska Arabija, „banderovci“ u Ukrajini, kriminalna paradržavna struktura iz Prištine koja se bavi distribucijom narkotika, najradikalniji i najkrvoločniji islamisti, koji su ne samo podržavani nego i stvarani uz podršku američkih obaveštajnih struktura, kao i „šumska braća“, na koje se nedavno pozvao predsednik Barak Obama u Estoniji, a koje Vi navodite u tekstu uz objašnjenje da je reč o frazi koja znači „znači gerilce Drugog svetskog rata koji su se borili protiv Sovjeta“? Neko bi se mogao usprotiviti veličanju baltičke „borbe za slobodu“ u Drugom svetskom ratu, jer uključuje SS, osim kad su SS „o.k.“, ako tako kaže Imperija.

Da Vas podsetimo:  Sudbina članova sokola posle Drugog svetskog rata

– Osnovna „vrednosna vertikala“ Imperije je ono Lenjinovo „ko će koga“. Nije bitno šta se radi, već ko radi kome. Iz te perspektive, ko god služi ciljevima Imperije – bio on džihadista, nacista, narko-diler, trgovac robovima i ljudskim organima, nema veze – taj je anđeo i sve mu je dozvoljeno. A ko god se protivi Imperiji, sve što radi je po definiciji zlo. Ako činjenice ne odgovaraju priči o apsolutnom dobru Imperije i apsolutnom zlu svih ostalih, onda se izmisle nove činjenice. Tako je Obama svojevremeno izmislio referendum na Kosovu i Metohiji. Izmišljaju se priče o „ruskoj agresiji“, da su Rusi srušili malezijski „boing“, da je Imperija vitez na belom konju koji samo ide po svetu i nesebično spasava nevine žrtve od zlih „nacionalista“ – na isti način na koji je devedesetih potpuno izmišljena priča o genocidnim agresorskim Srbima.

– Određene krugove u Rusiji, Indiji i Kini upravo je sudbina Jugoslavije (a posebno Srba) upozorila da je Zapad ogrezao u najcrnjem licemerju i da moraju da mu se suprotstave ako žele da sačuvaju slobodu.

– Priča o ljudskim pravima impresionira samo naivne, kada dolazi iz zemlje koja se navodno zalaže za prava npr. žena, a najprisniji saveznik joj je Saudijska Arabija, u kojoj žene drže pod čadorima, bičuju i kamenuju.

Kada analiziramo agresivnu politiku SAD i nekih zemalja u EU, postavlja se pitanje racionalnosti te politike, ne samo prema onima protiv kojih se vodi, nego i sa stanovišta interesa onih koji je vode. Da li se politička i ekonomska moć u nekoj meri izmestila iz tradicionalnih subjekata međunarodnih odnosa iz država i preselila u neformalne centre poput „Bilderberg“ grupe, u krugove struktura koje bismo mogli da označimo kao globalna upravljačka elita, odnosno da li je ugrožen suverenitet ne samo Srbije i Rusije, već i SAD?

– Apsolutno. Imperijom ne upravljaju izabrani političari, nego neizabrana „elita“ koja vedri i oblači izvan demokratskog poretka. Izbori sve više određuju samo koje će figure biti izvršioci ekonomskih zločina npr. „Goldman Saksa“ ili političkih zločina Saveta za međunarodne odnose (Council on Foreign Relations). Za razliku od Vladimira Putina, Barak Obama ne piše sopstvene govore – nego čita ono što mu se napiše.

– I u EU imate neizabrane komesare i visoke predstavnike, koji vode politiku shodno interesima svoje vladarske „kaste“. Ali čak i izabrani političari, poput Angele Merkel i Fransoa Olanda, na očiglednu štetu sopstvenih zemalja pristaju na politiku sankcija prema Rusiji, na primer. Pritom oni nisu puke marionete, poput šefova vlada npr. Grčke ili Italije. Zašto? Zato što nisu odgovorni svom narodu, već transnacionalnoj, bankarsko-političkoj „eliti“. Zovite je Bilderberg, Trilaterala, društvo školskih drugova i štićenika Zbignjeva Bžežinskog, svejedno – to je ona „duboka država“ koja istinski upravlja tokovima moći Imperije, dok za domaću javnost simulira iluziju izbora i ustavno-pravnog poretka.

Da Vas podsetimo:  Sudija Majić glavna tema rasprave u Skupštini

Kako ocenjujete krizu i rat u Ukrajini, da li je potpisano primirje uvod u rešenje problema ili predah za strane u sukobu, pred novu konfrontaciju?

– Sumnjam da bilo ko stvarno očekuje da primirje iz Minska preraste u mir. U Kijevu su otvoreno rekli da ovo nameravaju da iskoriste za kupovinu vremena dok ne budu spremni da postupe kao Zagreb 1995. Nedugo posle te izjave jednog njegovog savetnika, šef hunte Porošenko je održao histeričan govor u američkom Kongresu gde je molio za pomoć u ratu protiv Rusije.

– U Moskvi nisu naivni i ne misle kako će kijevska hunta – ili njeni sponzori – odustati od ideje nacifikovane i od mrskih Rusa „očišćene“ Ukrajine. Pitanje je samo kakve karte drže u rukama i kada nameravaju da ih stave u igru. Vreme ne radi za Kijev, EU i Imperiju. Zima dolazi.

Očigledno je da je glavna meta u krizi u Ukrajini Rusija. Koliko sankcije i politika izolacije Zapada mogu naneti štetu Rusiji? Da li je odgovor Rusije adekvatan na politiku pritisaka Zapada?

– Imperija sada postupa prema Rusiji kao što je devedesetih postupala prema Srbiji. I tada i sada cilj je bio ostvarivanje atlantske hegemonije u Evropi. Na primer, ove tzv. sankcije su više oružje američkog potčinjavanja EU nego pritiska na Rusiju.

– Nemojte misliti da ovo sada rade zato što im je stalo do tamo nekih Ukrajinaca, ovakvih ili onakvih. Jeste da su na određenim uticajnim položajima u „eliti“ Imperije rusofobi, poput Bžežinskog ili naslednika Bandere, ali Imperija bi kidisala na Rusiju i bez toga, iz geopolitičkih razloga.

– Rusija, dabome, nije Srbija. Ima sopstveno veliko tržište i ne zavisi od uvoza sa Zapada – naprotiv, Evropa zavisi od ruskog gasa – dok uskraćivanje spekulantskog kapitala zapadnih bankstera nije nikakva kazna, već blagoslov. Rusija inače tretira ove „sankcije“ kao blagoslov, jer sad može da razvija sopstvene proizvodne kapacitete gurnute u stranu postsovjetskom poplavom uvozne zapadne robe.

– Preko osamdeset odsto Rusa podržava Putina, dok su nezadovoljni uglavnom oligarsi i „kvislinški kultisti“ jer im je sada uskraćen pristup luksuznim statusnim simbolima sa Zapada. Na njih računa Imperija da posluže kao trojanski konj i budu inkubator neke ruske „obojene revolucije“, reprize beogradskog Žutog Oktobra. Pusti snovi.

– Što se ruskog odgovora tiče, mnogi u Putinovom odbijanju otvorene vojne konfrontacije vide slabost ili čak „izdaju“. Ironično, time razmišljaju poput Imperije. Putin prosto nije spreman da za taktičku pobedu nad bašibozukom kijevske hunte žrtvuje operativni cilj – denacifikovanu, prorusku Ukrajinu – a pogotovo ne strateški cilj: slom Atlantske imperije kroz oslobađanje Evrope.

Da li očekujete dalje pritiske Zapada na Srbiju da se pridruži sankcijama Rusiji i kakve bi sve kolosalne posledice to imalo za Srbiju, srpski narod u celini, konačno, i za aktuelnu vlast, u slučaju da se, ne daj Bože, podlegne pritiscima i prihvati ova antislovenska i antipravoslavna inicijativa?

– Očekujem, jer iluzija o svemoći Imperije počiva na tome da niko ne može i ne sme da joj se usprotivi. Voleo bih da je ovo pitanje onaj tvrdi orah na kojem bi Imperija mogla da polomi zube, kap koja bi prelila čašu srpskog trpljenja – ali to smo mislili i za Kosmet, pa su medijski anestetisani i politički okupirani Srbi ipak bez reči prešli preko „Briselskog sporazuma“. Ne bih se čudio da Imperija smatra kako će Srbi na kraju ipak pristati da se svrstaju uz ukrajinske naciste. Na nama je da dokažemo da nisu u pravu.

Da Vas podsetimo:  Sudija nakon datog crvenog kartona razgovarao telefonom

Kako ocenjujete istragu o trgovini ljudskim organima koju je započeo Dik Marti, a „završio“ američki tužilac Klint Vilijamson? Da li istina o Kosovu i Metohiji ima ikakve šanse?

– Definicija farse bi trebalo da bude kada američki tužilac iz haške inkvizicije predvodi evropsku istragu o zločinima štićenika Imperije. Apsurd već od samog početka. Zato nisam bio nimalo iznenađen zaključkom da su „sistematska zlodela“ ipak činili „pojedinci“ i da to, navodno, nema veze sa OVK i njenom „pravednom borbom“. Prosto rečeno, u medijima Imperije nema prostora ni za kakvu istinu koja ne odgovara zvaničnim lažima – bilo da je reč o Kosmetu, Donbasu ili nečemu trećem.

Da li Srbija ima perspektivu i, uopšte, neku šansu, dok vlast nastavlja da sprovodi program neoliberalnih reformi, smanjuje plate i penzije, nastavlja sa privatizacijom preostalih privrednih kapaciteta i resursa, dok nevladin sektor ima ogroman uticaj na vlast i medije, dok se planiraju, najblaže rečeno, čudni privredni projekti kao što je „Beograd na vodi“, dok premijer, bez ikakvog realnog osnova, entuzijastički nastupa u javnosti?

– Jednom rečju ‒ ne. Ovo je politika protiv svake logike, protiv svih ekonomskih principa, protiv nacionalnih i državnih interesa, pa, na kraju, i protiv zdravog razuma. Ne iznenađuje me zašto Imperija na njoj insistira, niti sa koliko entuzijazma je kvislinški kult sprovodi. Samo me čudi do koje mere je narod spreman da sve to podnosi, iako zna da je na kraju tog puta propast.

Čini se da je, pored drugih, veliki problem i opšta apatija srpskog društva i malodušnost, koja je, u velikoj meri, čini se, zahvatila čitavo društvo, čak i umnogome i nacionalno-patriotske krugove. Kako Vi to objašnjavate, ima li leka za narod koji je pre sto godina svojim heroizmom ispisao najlepše stranice ne samo svoje, već i svetske istorije?

– Mnogo toga se desilo da obesmisli i u zaborav otera istinsko junaštvo i požrtvovanje od pre sto godina. Već na samom kraju rata je pobeda prokockana proglašavanjem dojučerašnjih neprijatelja i zlotvora za „braću“. Zaboravljanjem junaštva a pamćenjem samo stradanja došlo se do kukavičke opsesije izbegavanja sukoba, koja je za posledicu imala invaziju, okupaciju i genocid u NDH (između ostalog). Onda se čekalo da „saveznici“ donesu slobodu, dok nisu doneli – Broza. Kada je Brozova država pucala, onda je priča bila da smo sami krivi jer smo se nekako zamerili Zapadu. A sad kada svaka vlast bespogovorno služi Zapadu, ispada da je sve samo još gore.

– Nameće se zaključak da je za ovo stanje odgovorna višedecenijska pogrešna i štetna politika odricanja od sebe zarad nekih „viših“ ciljeva. Ceo jedan vek bežimo od sebe, samo zato što to od nas traže neprijatelji i nedobronamerni „saveznici“ i savetnici. Svaki put se to pravda obećanjima boljeg života i bezbednosti. Osnovna logika nalaže da je nemoguće živeti bolje i bezbednije kroz samoporicanje – a mi smo to još i dokazali na sopstvenom iskustvu. Pa zašto onda u tome istrajavamo? Zato što nam govore da alternative nema. A ima. I od toga strahuju kako Imperija, tako i njeni idolopoklonici.

Geopolitika

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime