Zatiranje SPC u Crnoj Gori – poturčenjačko duboko oranje

1
393

  • Pre nekoliko dana, najavljujući drastične mere protiv Srbije i Srba, Đukanović je zapravo srpskom narodu objavio rat, tvrdeći da: „Srpska Pravoslavna Crkva u Crnoj Gori čuva infrastrukturu velike Srbije“
  • Napadom na SPC i njenim proterivanjem sa ognjišta, otvara se prostor za jednu drugu ideju, velikoalbansku. Operativni projekat Velike Srbije u skorijoj istoriji nije postojao, a danas postoji samo kao odrpano, neživo strašilo iz bajke – Baba Roga. Projekat Velike Albanije, međutim, življi je nego ikada
  • Laže Đukanović kada optužuje SPC za velikosrpski hegemonizam, nego ga frojdovski, nečista savest goni da žrtvu identifikuje krivcem

Milo Đukanović, večiti predsednik Crne Gore, vlada ovom republikom i njenim građanima barem pola veka. Otkako ga je otac, Radovan, visoki komunistički funkcioner, zaredio među boljševike i nepotističkim manevrom progurao do prilike da se i sam mlađahni sinčić dokaže i razmahne, Britva, kako Mila od milošte zovu i prijatelji i protivnici, čvrstom rukom gospodari crnogorskim stanovnicima, evo već tri decenije.

Za sve to vreme, tek prvih nekoliko godina, vlast je simbolički delio sa kumovima i prijateljima, a čim ih se otresao, dalje je nastavio sam, čvrsto i uspešno obezbeđujući sebi komotnu poziciju odsustva ozbiljne političke konkurencije. Ostale, uključiv kumove i prijatelje, vrlo brzo smestio je u političku beznačajnost.

Nekako paralelno sa samovlašćem, nije se namučio Đukanović ni da se ugura na rang-listu političara-bogataša koju je objavio dnevnik „Independent“ još 2010. godine, sa svojom imovinom od utvrđenih, minimum deset miliona funti[1]. Doduše, novinar koji je o tome pisao ograđivao se da je reč o misterioznom bogatašu koji je povezivan sa švercom duvana, što je sugerisalo da ga način sticanja bogatstva ne kandiduje u to društvo koje su činili i princ Monaka, na primer, i neki bliskoistočni aristokrate. No, novinar je morao da pogleda istini u oči i izvesti o tom bogatstvu bez obzira na načine njegovog sticanja.

Da je Milo Đukanović tip kojega zanima isključivo novac i moć, i upravo tim redom, nije ni novost ni iznenađenje. Malo bi se razumnih ljudi iznenadilo i kada bismo naglasili da je ovaj boljševik beskrupolozni samodržac, autokrata i zločinac. Međutim, ono što prevazilazi i samoga Mila Đukanovića jeste novi Milo koji se preobražava u svoju terminalnu fazu. I odmah treba pocrtati da ta faza može biti kobna za Đukanovića, ali je ipak kobnija po Srbe, Srbiju, crnogorske Srbe i Crnogorce.

Da Vas podsetimo:  “Patriote” i domovina

Montenegrinski pohod

Pre nekoliko dana, najavljujući drastične mere protiv Srbije i Srba, Đukanović je zapravo srpskom narodu objavio rat, tvrdeći da: „Srpska Pravoslavna Crkva u Crnoj Gori čuva infrastrukturu velike Srbije“, te „da će (on, Milo) raditi na obnovi autokefalne Crnogorske pravoslavne crkve“[2]. S tim u vezi pokrenuo je donošenje zakona kako bi od SPC oduzeo imovinu, a sve u skladu sa osnovnim principima na kojima počiva demokratska Crna Gora i načelima DPS na kojima se temeljno oslanja država[3].

Kakvi su to demokratski temelji poznato je širom sveta, od italijanskih tužilaštava do američkih  agencija protiv krijumčarenja droge. No, teško da iko razuman, a s druge strane i obrazovan može da razume o kakvoj je tu obnovi reč. Šta je to što je nekada bilo, pa je prestalo da biva, a sada ga Đukanović oživotvoruje. Čemu to Britva daje ponovni život?!

A da je državu armirao partijskim načelima, tj, sopstvenom voljom i apsolutizmom, tu spora nema. I to u duhu istinske boljševičke tradicije, država-partija-ja. To crnogorsko trojstvo toliko je isprepletano da se ne razaznaje gde prestaje partija, počinje država, završava država, a nastaje lični Đukanovićev režim, ili obrnuto.

Nevolje sa svim ovim ne bi bilo kada bismo samo ukazivali o kakvom je ljudskom materijalu reč i o kakvoj ljudskoj rđi ovde govorimo. Jer, čak i kad je reč o Milu Đukanoviću, valja reći da ga onamo nije krunisao Tramp ili Elizabeta Druga. Mnogi su ga u Crnoj Gori podržali jer im je omogućio da imaju državu, a ti takvi kakvi jesu postoje u mnogim državama, ali retko imaju svoju državu. Mnoge je potkupio dnevnicama i radnim mestom. Neke je zaplašio. A ima i onih koji ga vole.

Ali, višedecenijsko uspešno tlačenje jedne države, ma koliko mala i nejaka bila, bremenit je posao za svakoga, pa i za Mila. Sve više problema u tome ima, a i anglo-saksonci nisu presrećni skučenim izborom nužnog u Crnoj Gori.

S druge strane, Duško Knežević dojučerašnji lični i poslovni prijatelj Đukanovića objavio je i još to čini, ozbiljan dokazni materijal o razmeri sistema organizovanog kriminala i korupcije koji je Đukanović uspostavio. Ta glavobolna i verolomna smicalica dojučerašnjeg ortaka, a sadašnjeg zaštićenog svedoka prikazala nam je jednog drukčijeg Đukanovića. Ne hladnokrvnog i perfektnog, već nervoznog, mucavog, hladnim znojem okupanog, neuverljivog delikventa uhvaćenog u nedelu.

Da Vas podsetimo:  SNS paralelni svet

Opozicija

Istovremeno, potpunom instrumentalizacijom pravosuđa u svrhu očuvanja sopstvenog, ličnog režima, Đukanović je presudio Andriji Mandiću i Milanu Kneževiću, opozicionim vođima, po pet godina robije za nedokazano, iskonstruisano delo u aferi „državni udar“. Takođe, u istoj presudi još 11 otuženih osuđeno je na skoro 70 godina zatvora, a među njima i 64-godišnja Branka Milić, žena drastično narušenog zdravlja, o kojoj je ranije pisano na ovom blogu[4].

Đukanović dakle ne preza ni od totalitarne prakse gušeći svaki kritički glas i potpuno, arbitrarno, upravlja svim represivnim državnim instrumentima.

Protiv opozicije bori se svim raspoloživim sredstvima. Deo potkupljuje, deo ucenjuje, a sada i hapsi i tamniči. Još mnogo ranije ugrabio je poluge kontrole medija i novčanih tokova, čime istinsku opoziciju neprestano marginalizuje i tlači. A u tom temeljnom poslu dodatni motiv našao je u činjenici da veliki deo te opozicije nije prodao veru za večeru.

Sveukupna kriminalizacija Crne Gore za koju je sasvim izvesno da je država takvog formata i karaktera uopšte ne može držati pod kontrolom drugi je veliki razlog za Britvinu brigu. “Dobro je” dok kriminal kontroliše samo on, a šta biva kad mu se to ljigavo biće migolji pod prstima. Nije li se odavno ta pošast u Crnoj Gori otrgla kontroli stvorivši za sebe sopstvenu državu.

Zato Đukanović, da bi opstao na vlasti, mora da odigra poslednju faustovsku ulogu i nanese srpskom državnom i nacionalnom pitanju smrtonosnu ranu.

Velikoalbanski scenario

Svako ko nešto malo zna o Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi teško da pri čistoj svesti može da ustvrdi da ona „čuva infrastrukturu velike Srbije“. Može joj to besramno pripisati, i može to neko činiti i pri čistoj svesti, ali s nečistom savešću, kao i ostala fukara. Pa čak i kada bi postojali, ozbiljni stratezi Velike Srbije, sasvim sigurno, ne bi želeli da im SPC čuva i hrani infrastrukturu. SPC jedva da uspeva da opstane na jevanđelskom putu, i koliko se vidi, drugim se bitkama ne bavi, i svojim se jadom zabavlja.

Ali, napadom na SPC i njenim proterivanjem sa ognjišta otvara se prostor za jednu drugu ideju, velikoalbansku. Operativni projekat Velike Srbije u skorijoj istoriji nije postojao, a danas postoji samo kao odrpano, neživo strašilo iz bajke – Baba Roga. Projekat Velike Albanije, međutim, življi je nego ikada i danas smo pred zaokruživanjem kosovske državnosti koja će prethoditi njenom stvaranju. Dakle, laže Đukanović kada optužuje SPC za velikosrpski hegemonizam, nego ga frojdovski, nečista savest goni da žrtvu identifikuje krivcem. I da se pride dodvori svakovrsnim neprijateljima srpskoga pravoslavlja, srpskoga rodoljublja i Srpstva kao takvog.

Da Vas podsetimo:  Kad 10.700 dolara znači siromaštvo

Treba, dakle, najuriti SPC iz Crne Gore, dodatno desrbizovati tu zemlju da bi se napravio prostor za arbanašenje. Istovremeno, nije beznačajno ni to što se sličan manevar za konfiskaciju imovine može gledati kao generalna proba za onu koja se, možebiti, sprema na Kosovu i Matohiji. Jer i tamo novokomponovane, antisrpske vlasti imaju nepokornu i nekolabotersku SPC kao oštar kamen u cipeli.

Za ovu akciju Britva je sasvim sigurno dobio podršku Amerike i verovatno kakvo masno sponzorstvo Arbanasa, ali teško da će opstati tek koji dan duže od završetka toga scenarija, jer je izgubio iz vida da pomenuti Knežević, koji mu nad glavom visi kao kakav mač, nije slobodni strelac i solo akter, već britanski igrač. Pa kada se ispune anglo-saksonski planovi, i NATO ukoreni dovoljno u Zapadni Balkan, gledaće da snize stopu kriminaliteta, što nikako neće valjati za Mila Đukanovića.

Do tada, na mnoge nevolje i nesreće Srbi će nailaziti, i mnogi zulumi lomiće se nad glavama običnog i poštenog sveta.

Ako budu želeli da budu pravoslavni i da budu Srbi, Srbima neće biti lako nigde, a osobito ne na srpskim zemljama, jer su ih osim svih drugih nesreća zadesile i dve katastrofalne – da im gospodari života i smrti budu Đukanović i Vučić. Ovaj dvojac, ograzao u pohlepi i autoritarizmu, neljudski i antihrišćanski hrani se leševima srpskog identiteta. Neprekidno se međusobno sokoli, jedno od drugoga učeći, takmiči se u bizarnosti koju izliva nad svojim podanicima i zatočnicima. Njih dvojica su na istom zadatku, i sporadično pruzimaju diktat i preimućstvo jedan od drugoga. Juče jedan, danas drugi, sutra, opet, onaj prvi…I nema tu ničeg ličnog. Oni samo rade svoj posao, kao i oni dželati nad Vukašinom iz Klepaca.

Slavko Živanov
Izvor: izmedjusnaijave.rs


Uputnice:
[1] 
https://www.independent.co.uk/

[2] https://www.danas.rs/

[3]  Ibid.

[4] https://izmedjusnaijave.rs

1 KOMENTAR

  1. „Crnogorci“ kao nacija nikada nisu postojali niti će postojati.
    Ovu novu „naciju“ su stvorili komunisti nakon 1945. godine da bi se razbio srpski nacionalni korupus.
    Kada se raspadala SFRJ, trebalo je da tadašnji držani vrh Srbije reši enegunu zvanu „dva oka u glavi“…
    Komunisti su srušili Njegoševu kapelu na vrhu Lovćena da bi na tom mestu bio napravljen „mauzolej“ koji poništava svaku vezu srpstva i Njegoša. Danas u Beogradu ni jedan „nacionalni radnik“ ne podiže glas niti će podizati glas za rušenje ove „građevine“ i povraćaj vrha Lovćena u pređašnje stanje, jer je valjda normalo da je Njegoš bio Crnogoraca a ne Srbin?

    U poslednih 30 godina niko se u Srbiji nije mnogo potresao zbog obespravljivanja i proganjanja Srba u Crnoj Gori. Danas je nezamislovo da neko radi u javnoj službi u Crnoj Gori a da se nacionalno deklariše kao pripadnik srpskog naroda. Ko nije jano deklarisani „montenegrin“ ili ti „milogorac“ nema šta da traži u Crnoj Gori. Apsurd je da su Srbi na KiM konstitutivni narod, u Hrvatskoj nacioanalna manjina a u Crnoj Gori ne postoje kao ustavana kategorija!

    SPC, SANU, Matica Srpsaka i ostale nacionalne institucije u Srbiji već decenijam čute o položaju Srba u Crnoj Gori, jer je tako valjda najbolje za sve.

    Sada je đavo došao po svoje!

    Mogućnost da se spreči otimanje hramova SPC u Crnoj Gori ne postoji.
    Crna Gora je danas nezavisna država, koja ne dozvoljava da joj se bilo ko meša u „unutrašnje poslove“.
    Nezavisnost joj je dao Tadić i Koštunica uz pomoć Havijara Solane 2006. godine.

    „Javnost“ u Srbiji može samo da posmatra šta će se dešavati u Crnoj Gori i da negoduje preko tabloidne štampe.

    Kako nam je „nacionalna“ elita u Beogradu sejala u poslednjih 30 godina, tako danas i žanjemo…

    Šta nam je činiti?
    Za početak prekid diplomatskih odnosa, a potom i zatvaranje granice prema ovoj nama neprijateljskoj teritoriji na neodređeno vreme. Tišina i bojkot je jedino sredstvo kojim se Srbija može boriti protiv nadolazećeg bezumlja i bezakonja u Crnoj Gori.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime