Život je večito počinjanje iznova!

Hoze Muhika u Ulici Če Gevare na Mećavniku! Slika za pamećenje! Bivši gerilac, bivši politički zatvorenik koji se posle godina i godina  u zatvoru i samici pod zemljom ni za mrvu nije odrekao svojih uverenja. Kao predsednik Urugvaja, mandat je posvetio smanjenju siromaštva u toj zemlji i u tome je u velikoj meri uspeo. Dolazeći na posao, u predsedničku palatu, usput je u svojoj staroj „bubi“ vozio autostopere.

Još dok je bio predsednik, na kapiji dvorišta njegove skromne trosobne kuće, do koje se dolazi neuglednim, zemljanim putem, goste su umesto teško naoružanih čuvara dočekivala, kako je zabeležio jedan novinar, „tri radosna psa“.

Danas je on nada. Slika i živi dokaz da se vredi boriti i nikad ne odustati ni odstupiti. Iako unapred znate da ćete pričati sa državnikom koji nije kao ostali državnici, pred njim, pred njegovom skromnošću i veličinom ostajete zatečeni.

– Ili si srećan sa malo, ispunjen srećom iznutra, ili nećeš daleko stići! Ja ne zagovaram siromaštvo, ja zagovaram razumnost – često je govorio još dok je bio predsednik.

Tek kad ga upoznate, ove njegove reči postaju kristalno jasne.

Dok na Mećavniku razgovoramo, u odgovorima je direktan, vatren, u pojedinim trenucima pomislite da je još gerilac, da još drži pušku u rukama i da će zapucati, a već u sledećem trenutku pred vama je staložen čovek, pun životnog iskustva a opet nepomirljivi  borac spreman da uvek i do kraja brani svoja uverenja. On je čovek koga vlast nije promenila, a teško je danas takvoga sresti.

Zaista je privilegija razgovarati sa Muhikom i upoznati tog Čoveka!

– Kusturica za Vas kaže da ste „poslednji heroj“. Šta mislite koliko ste svojim radom, svojom filozofijom promenili svet?

– Nisam ja nikakav heroj. Ja sam jedan matori lukavac. Na svu sreću, dok god bude ljudskog društva biće i heroja.

– Koja je Vaša prva reakcija na istupanje Velike Britanije iz Evropske Unije? Koliko će to promeniti današnji svet?

– Pre svega zaprepašćenje. Evropa pomalo liči na mravinjak kada ga neko udara nogom. Sada dolazi ono suštinsko pitanje i zapitanost po dubini – ako se zaista ostvari ovakav jedan izlazak, šta će biti sa ostalima u okviru same Velike Britanije, jer tu su Irci, Škoti, a tu je i francuska desnica. Na prvi pogled izgleda kao da je Evropa oslabljena i to će najverovatnije pogodovati novim savezima.

– Šta mislite o Vladimiru Putinu, predsedniku Rusije?

– Mnogo je Rus. Mnogo Rus! A to je nešto što Zapad teško može da shvati.

– NATO se sve više približava granicama Rusije, kako će se to završiti?

   – Tu će isto da se odrazi ovo što se desilo u Velikoj Britaniji. Mislim da je Evropa grdno pogrešila u odnosu na Rusiju. De Golov san je bio da Evropa stigne do Urala, pitanje glasi – da li je onda Rusija Evropa ili nije Evropa? Sa tom politikom izolacije i sankcija Rusiju upravo guraju prema Istoku, prema Kini. Bilo kako bilo, problem Zapada nije Rusija.

– Kažu da Četvrti svetski rat uveliko traje, šta Vi mislite o tome?

    – Ima trenutaka kada se čini kao da jeste počeo, ali raspršeno, ne kao nekadašnji ratovi, jer sve vreme nešto tinja i žari širom sveta.

– Šta običan, mali čovek, da radi u ovim vremenima?

    – Po mom mišljenju svet nema političku upravu, a potrebnije je nego ikada da se ceo svet usaglasi oko nekoliko osnovnih stvari. I dalje razmišljamo glavom pojedine države, a treba da se razmišlja glavom vrste. Treba uraditi stvari za celokupno čovečanstvo, a to nije slučaj u današnjem svetu. Uzmimo za primer klimatske promene – šta bi tu sve trebalo da se uradi… Zatim, šta je preduzeto po pitanju naplate poreza zbog prekomernog bogaćenja? Šta je urađeno po pitanju suzbijanja siromaštva bilo gde na svetu? Jer sada kada smo uzajamno povezani svet se smanjio i svi smo zavisni jedni od drugih. Čovek nikad nije raspolagao ovolikim mogućnostima kao u savremenom trenutku, nije da nedostaju mogućnosti, svašta bi moglo da se uradi, nego nema političkog kapaciteta i te širine poimanja rešavanja stvari.

– U Srbiji je 22.000 porodica u dužničkom ropstvu zbog kredita u švajcarskim francima. Šta te porodice da rade – postoji li rešenje?

– Neće moći da plate i neće platiti. Da je svet onakav kakav ga ja sve vreme imam na umu, taj čovek koji je zapao u dužničko ropstvo otišao bi do svoje bankice i bankica bi mu pomogla, izašla bi mu u susret. Banka ima načina kako to da uradi.

– Vi kažete „Posle noći uvek dođe zora!“ Kako svakog dana naći snage za borbu i opstanak i kako zalečiti novonastale rane?

– Ako se tako pitamo to je već kukavičluk. Da su naši preci bili tako malodušni mi ne bismo danas pričali, ne bi nas bilo. Treba gledati unapred i nastojati da se uvek nađe izlaz i prokrči put. Život je večito počinjanje iznova.

– Proputovali ste veliki deo sveta, šta Vas je inspirisalo da budete gost Emira Kusturice i da sarađujete baš sa njim?

– Zato što mi se čini da on pozitivno razmišlja. On ima te nemire, i političke i kulturne, tako što ima na umu boljitak čovekovog života. Hoće da se nađe ljudima i da im bude taj svetli sadašnji i tekući dan.

– Gde bi se današnji svet nalazio da postoji više „poslednjih heroja“ u njemu?

– Mislim da nema nezamenljivih ljudi, ali ima stvari koje se ne daju zameniti. Prva je ljubav prema životu. Druga nezamenljiva stvar je ljubav prema drugim ljudima. Oni koji su nam prethodili, znajući sve mane koje mi, pripadnici ljudskog roda imamo, ostavili su nam ogromnu baštinu, a to je civilizacija. Naša dužnost je da i mi doprinesemo toj civilizaciji tako da nešto prosledimo i onima koji će doći posle nas. To je međugeneracijska solidarnost i to nam daje razloga da živimo.

Anđela Andrić, Zoran Šaponjić

iskra.co