- Celovito shvatanje strašnog događaja Isusovog stradanja i njegovog vaskrsenja suočava nas sa spletom suprotnih i veoma jakih osećanja straha i ljubavi koja odlikuju njene glavne aktere: Sina Božjeg i njegovog Oca. Uloga ljudi u ovoj tragediji ne treba da pomuti duhovno značenje stradanja Sina Božjeg kao očeve žrtve učinjene iz velike ljubavi prema ljudima za njihov spas
PIŠE: Bojan Jovanović
Označeno u dosadašnjoj ljudskoj istoriji kao jedan od najznačajnijih događaja, vaskrsenje Isusa Hrista se i proslavlja Uskrsom kao najvećim hrišćanskim praznikom. Tom događaju prethodi najtragičnije zbivanje na Golgoti, stradanje i smrt novog Mesije koji je kao Sin Božji došao da iskupi ljude od njihovih grehova. Bog žrtvuje svoga sina kao izraz najveće ljubavi prema ljudima koji su zloupotrebom slobode kršili njegova pravila i zakone. Ne kažnjavajući ih, dakle, za grehe počinjene u datoj slobodi kao pretpostavci svake pa i njegove ljubavi, on ih svojom žrtvom nastoji da oslobodi i izvede iz začaranog kruga kako bi prihvatajući njegovu volju, ovladali svojom voljom i shodno svom znanju mogli da čine dobro koje žele.
STRADANJE I ŽRTVA
Paradoks čovekovog postojanja se ogleda u njegovoj podvojenosti i razlici između znanja i njegovog životnog i humanog potvrđivanja. Još je Euripid ukazao na to da znanje o tome šta je dobro, a šta zlo ne utiče bitno na ljude da čine zlo. Apostol Pavle je osvetlio taj paradoks i dubinskim uvidom u ljudsku prirodu rekavši da čovek ne izvršava dobro koje hoće, već čini zlo koje neće. To što neće i ne želi, a ipak radi, pokazuje moć one druge sile u njemu koju ne bi trebalo odrediti kao snagu greha, nego pre kao težnju prirodnog i animalnog kojom nastoji da zadovolji svoje nagone i ostvari želje kršeći postojeće zakone i moralna pravila. I upravo su negativne posledice takvog ljudskog ponašanja u kontekstu rimske okupacije jevrejskog naroda i motivisale da se iz idejno bogate gnostičke tradicije profiliše mesijansko učenje Isusa Hrista koji je dosledno živeći onako kako je govorio stekao verne učenike i brojne simpatizere. Zbog sukoba s tadašnjom vlašću, osuđen je i pogubljen, ali je njegovo učenje postalo osnova verovanju koje je ljudima dalo novu nadu u spasenje kao način osmišljavanja njihovog postojanja. Ono što je živo u tom učenju aktuelno je i danas za razumevanje čoveka i njegovog emocionalnog odnosa prema višem od njega.
Ukoliko se iz potreba za adekvatnim i celovitim shvatanjem strašnog događaja Isusovog stradanja i njegovog vaskrsenja približimo toj najvećoj drami kao prestonici ljudskog bola i patnje, onda se suočavamo sa spletom suprotnih i veoma jakih osećanja straha i ljubavi koja odlikuju njene glavne aktere: Sina Božjeg i njegovog Oca. Uloga ljudi u ovoj tragediji ne treba da pomuti duhovno značenje stradanja Sina Božjeg kao očeve žrtve učinjene iz velike ljubavi prema ljudima za njihov spas.
Ma koliko verovao u svog Oca, Isus se na krstu u trenutku najveće patnje osetio napuštenim i sam pred smrću ispušta strašan krik: „Oče, oče, zašto si me ostavio.“ To je i njegovo najveće iskušenje, veće od onog u pustinji, kada je prevladao ponude Satane, ojačao svoju ličnost i mogao potom da čini čuda. Za razliku od odluke da se dobrovoljno povuče u pustinju, da bi u samoći mogao da prevaziđe sva iskušenja, prinudnim raspećem na krstu doživljava napuštenost i usamljenost. Osećanje usamljenosti je utoliko strašnije što ga ostavlja bez očekivane pomoći u trenutku kada mu je ona najpotrebnija i kada se suočava sa smrću kao jedinom izvesnošću. U svojoj usamljenosti, ne može pomoći sebi i prevazići najveću nevolju bez pomoći drugog, a osećanje da ga je taj Drugi napustio i da je ostao potpuno sam određuje njegov tragični položajem iz kojeg je izlaz jedino u smrti.
USLOV VASKRSENJA
Smrt je životni limit ovozemaljskog postojanja koja, međutim, sa stanovišta Tvorca i imanentnog životnog principa predstavlja i mogućnost njenog prevazilaženja. Metaforom o pšeničnom zrnu koje se umnožava kada umre i donese svoj rod, Isus je ukazao na plodotvornost smrti iz koje se rađa nov život. Za razliku od zrna koje je palo na zemlju i ne umirući ostalo jedno, vaskrsenje dolazi kao logička posledica smrti, pa će zato onaj koji egoistički nastoji da sačuva sebe izgubiti svoj život, dok onaj koji ga se odrekne na ovom, sačuvaće ga za svoje večno postojanje. Imajući u vidu ovaj princip, možemo razumeti zašto Otac, žrtvujući ono što mu je najmilije, ostavlja svog sina na krstu. Isusova smrt uslov je njegovog vaskrsenja kao potvrda samog života. Ovaj božanski princip i čini da se smanjenjem velikog i slabljenjem moćnog afirmiše značaj i vitalnost nejakog i malog. Suštinski, najvažniji aspekt života se odvija u mikrosvetu ćelija i gena, a promene u njima tek potom postaju vidljive i manifestne. Tvorac života je na strani nejakih i njegov princip ljubavi se iskazuje odricanjem od sile i mogućnosti da nasilno uređuje svet, jer upravo ljubav pretpostavlja slobodu koju ljudi zloupotrebljavaju da krše božanska pravila i međusobno jedni drugima čine zlo.
Isusovo stradanje je simbol njegovog žrtvenog iskupljenja za ljudske grehe, a njegovo vaskrsenje potvrda preobražavajuće božanske moći. Kako se Bog ne može ubiti, niti može umreti, božansko u čoveku opominje da je samo ono ljudsko u njemu netrajno i nepostojeće, pa zato i suočavanje s Isusovim patnjama i smrću na Golgoti pokazuje ljudsku reakciju straha i otvara pitanje ljubavi. Uobičajeno se smatra da su ova osećanja međusobno suprotstavljena i da strah ne može biti uvod u ljubav, zato što onoga koga se plašimo ne možemo voleti. Prema njemu možemo imati strahopoštovanje, ali ne i ljubav.
Međutim, određena Božjim prisustvom, osećanja straha i ljubavi nemaju suprotna značenja. Istraživači su jedinstveni u konstatovanju prirode primarnog čovekovog osećanja prema Bogu. Priroda Boga je, prema Ciceronu, takva da čovek koji ga smatra večnim gospodarem strahuje od njega i danu i noću. Viđenje sebe kao nedostojnog pred Bogom je užas, ali je upravo taj strah Božji, prema arhimandritu Sofroniju, početak čovekove mudrosti. Strah Božji je početno osećanje čoveka koji, kako veli Antonije Veliki, želi da zadobije ljubav Božju. Na putu ka tom cilju, on treba da stekne sposobnost dobijanja velikog ognjenog duha čije prisustvo u telu donosi smirenje srca i mogućnost otkrivanja velike tajne oslobađanja od straha, od ljudi i zveri, kada dolazi do njegovog ispunjenja nebeskom radošću i osećanjem bliskom onom koje imaju oni u carstvu nebeskom.
STRAH, KAZNA I ASKEZA
Božji strah je, međutim, i nešto drugačija emocija koja nije jedinstvena budući da treba razlikovati strah pred Bogom od straha od Boga. Sprečavajući da podlegnemo iskušenjima, predstavljenim kao đavolske sile nad kojima vlada Satana, strahom pred Bogom plašimo se posledica svojih postupaka. Samo askeza, svođenje svojih prohteva i redukovanje zahteva čini čoveka sigurnim da nije prekršio Božje zakone. Strah od Boga je, međutim, strah od njegove kazne. Kršenje Božjih pravila ima za posledicu osećanje greha i očekivanu kaznu, zbog čega se čovek oseća nesigurnim i zaplašenim. Nepokajanje i neispaštanje grehova približava ga zlu i udaljava od dobra i ljubavi oličenih Bogom.
Iako, dakle, međusobno suprotstavljeni, strah i ljubav su i povezani. Da je Božji strah drugačiji od uobičajenog straha smatra i Jovan Lestvičnik, koji veli da „sa porastom straha Božjeg, javlja se u čoveku i ljubav“. Tvrdeći da je jedini siguran lek protiv straha ljubav, apostol Jovan piše: „U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje; jer strah ima muku. A ko se boji, nije savršen u ljubavi.“ Od straha se može stići do ljubavi koja je i način, odnosno metoda njegovog oslobađanja i prevazilaženja.
Pred Tvorcem se trepti i drhti, reaguje elementarnim impulsima kao bazičnom energijom. Drhtanje nije svesno, jer je nevoljna aktivnost koja potiče iz dubine čovekovog bića. Na pitanje šta je strah i da li on vodi poreklo od razuma ili od duše, odgovaralo se da se plašimo zbog toga što nam razum govori da je nešto strašno i da je u razumu snaga, a ne u duši. Iako je razum najviši princip, strah je primarna emocionalna reakcija svojstvena i bićima koja nemaju razum, ali osećaju opasnost i reaguju na nju strahom.
Strah ima svoju prirodnu, biološku funkciju zaštite individue i vrste od opasnosti, ali se on prevazilazi putem ka višoj istini koja ljubavlju osmišljava čovekovo životno postojanje. U toj realnosti zajedništva sa Tvorcem, pojedinac postaje nešto više i smislenije od puke individue odvojene od Tvorca koja se drhtanjem i strahom može sve više udaljavati od njega. I upravo takvo osećanje i odlikuje idolopoklonički odnos prema ovozemaljskim kultovima, oličenim u diktatorima, koje vernici videći u njima svoje zaštitnike glorifikuju kao ideološka božanstva, ali kada se suoče sa izneverenim nadanjima zauzimaju prema njima suprotan stav.
BOŽANSKO PULSIRANJE ŽIVOTA
Prirodna datost božanskog straha obeležava primarnu čovekovu emocionalnu reakciju u suočavanju s velikom tajnom koju ne može da spozna, ali otkriva kao mogućnost svesnog prevladavanja i preobražaja takvog osećanja. Svest može da utiče na tu emociju i njen preobražaj do ljubavi. O tome i govori obred bogosluženja u čijem se najbitnijem trenutku svetog uznošenja anafore i iskazuje suštinska povezanost s događajem na Golgoti. Kada đakon poziva da stojimo smerno i sa strahom pazeći da sveti prinos u miru uznesemo, onda se time nastoji da obrati pažnja na stanje naše duše i položaj tela u najsvečanijem trenutku liturgije. Taj strah i trepet pred Gospodom je utoliko važniji kao motivator da svoje pomisli oslobodimo zemaljske težnje i duhovno se uzvisimo prema njemu. Iako je u trenutku straha čoveku teško da poveruje, zrak božanske tajne otkriva mu put ka prevazilaženju datog prirodnog osećanja. Treperenje sopstvene duše je povod da krene tim putem i sagleda božansko pulsiranje života u njegovoj neposrednoj preobražavajućoj moći i vaskrsavanju kojim se i obznanjuje konačna pobeda nad smrću.
Izvor: Balkanska geopolitika
