30 godina kasnije: Šta su prouzrokovale sankcije UN prema Srbiji i Crnoj Gori

1992. godina

U Njujorku, na zasedanju Saveta Bezbednosti UN izglasana je rezolucija br. 757, prema kojoj su tek formiranoj Saveznoj Republici Jugoslaviji (Srbija i Crna Gora) uvedene sankcije, odnosno zabrana svim članicama da komuniciraju ili pak ostvaruju trgovinsku (saobraćajnu) razmenu. Ovo se posebno odnosilo na naše susede.

Protiv tih sankcija tog 30. maja glas su podigli delegati Rumunije i Zimbabvea. Ostali koji nisu bili uzdržani, a mnogo ih beše, svi su po diktatu anglo-saksonskih kauboja glasali ZA uvođenje kaznenih mera protiv zvaničnog Beograda, koji je okrivljen za sva loša dešavanja bivšeg jugoslavenskog prostora, počevši od razbijanja federacije i naoružavanja, preko ratova i razaranja, pa do progona, masovnih ubistava i sl..

Situaicija na Balkanu je zaista tada počela da biva zastrašujuća… Ali, pravi krivci su bili daleko od našeg podneblja. Zapravo, proces razbijanja Jugoslavije je osmišljen godinama, ako ne i decenijama ranije, jer je najbrojniji narod „Od Vardara pa do Triglava“ bili upravo Srbi, sa preko 45% učešća u ukupnom stanovništvu. Čak i katastarski gledano Srbi su imali najviše zemlje u svom posedu. Slovenački, hrvatski i muslimanski lideri su bili prosto rečeno „pijuni u tuđoj partiji šaha“.
Svetski moćnici su uspeli da slome Sovjetski Savez ubacivanjem Gorbačova kao protivtežu Amerikancima, odnosno raspao se Varšavski pakt koji je parirao NATO savezu. Jugoslavija je bila negde između… jedina evropska (kontinentalna) zemlja koja je stvorila i vodila Pokret nesvrstanih. Vašington je želeo moć, a Moskva je plivala u moru problema, gde je ‘kapetan’ Boris Jeljcin nasukao brod na „pusto ostrvo“.

Tokom devedesetih godina, Srbija i Crna Gora su najvećim delom bile upravo pod sankcijama, jer su nosili teret za šta nisu jedni krivi, ili pak je njihova krivica najmanja.

S druge strane, ostale bivše jugoslavneske republike tj. narodi nisu kažnjavani, ni izbliza kao Srbija… oni su predstavljeni kao žrtve. Filovanje lažnih vesti koje su poslate u svetske medije je bilo nešto sasvim uobičajeno kod njih, jer cilj opravdava sredstvo. Nikada nijedan TV prilog nije poslat iz Beograda, samo Ljubljana, Zagreb, Sarajevo, kasnije Tirana.

Nije se ni moglo očekivati drugačije, jer srbomržnja nije došla tek onako, već je rezultat stolećne indokrinacije, kako Vatikana, tako i Medine. Amerikanci su u Srbima gledali „male Ruse“, pa su tako želeli da počiste sve što ima veze sa njima. Glavni cilj je bio dokopati se Kavkaza i Sibira, odnosno sirovina: nafta, gas, rude, drvo, voda… sve ono što materijalno potrošačko društvo vapi.

* * *

Život u Srbiji te poslednje decenije 20. veka prouzrokovan upravo sankcijama je bio čemeran, užasan, morbidan, devijantan, degenerativan… kako god to rekli, teško da može da se u jednoj rečenici, pasusu opiše stanje psihoze straha, nemoći, neimaštine, bede koja je prouzrokovana specijalnim sistemom borbe tj. eksperimenta uperen protiv jednog slobodoljubivog naroda.
Sve ono što su ljudi navikli da imaju u domu, da može i da se lako kupi, da se priušti deci na kraju krajeva, odjednom je postalo nemoguće.

Monetarni sistem je počeo da se ruši još par meseci ranije, pošto su jugoslavenski dinari iz SR Slovenije, SR Hrvatske preplavili Srbiju i Crnu Goru… za taj ‘papir’ su kupovane devize (marke i dolari). Situacija je pogoršana, kada je slično napravljeno sa SR Makedonijom i SR Bosnom i Hercegovinom.

Uvođenjem sankcija SiCG hiperinflacija počinje da divlja, prvo na mesečnom nivou, pa na nedeljnom, a na kraju i dnevnom i to po nekoliko puta. Redovi za benzin i osnovne životne namirnice (hleb, mleko, meso, ulje, jaja…) postali su deo sumorne svakodnevnice.
Dobro plaćeni poslovi su bili: dileri deviza, prodavci benzina, gatare i sl. Niko tu nije bio srećan… ni oni koji ne rade, a ni oni koji rade. Čitavo društvo je bilo preputšeno samo sebi.

U državnom sektoru su plate bile neverovatno male… doduše i računi za komunalije, struju, vodu su bile tragikomični. Mnogi mladići i muškarci srednjih godina su slati na „vojnu vežbu“. Prognani prekodrinski Srbi su preplavili uglavnom urbana naselja u Crnoj Gori i Srbiji. Niko ne beži od dobra, već samo od zla. Njima su pak sklepani posebni izbeglički centri koji su opstajali decenijama.

Na televizijama se ta kriza nije mogla baš osetiti, oni su uglavnom trudili se da veštim manipulacijama to sakriju ili pak minimalizuju. Ali, medijski prostor su dobili likovi sa sumnjivim moralnim kvalitetima i još mutnije prošlosti, (kvazi)pevačice i ulični kriminalci. Upravo ti ulični kriminalci su postali posebna klasa u društvu, neko ko je izigravao male bogove.
Iako bi se sva ta krivica mogla svaliti na strance koji nam i dan danas drže lekcije o „demokratiji“, „ljudskim pravima i slobodama“… bojim se da je mnoštvo problema moglo da se izbegne racionalnom politikom vođenja države.

Na sankcije svakako nismo mogli da utičemo, jer Zapad nije mrzeo Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika Republike Srbije, kasnije SR Jugoslavije, već Srbe. Samom Miloševiću te sankcije nisu naškodile, ni njemu ni njegovoj porodici. Dok je on svoju decu ljubomorno čuvao u prestonici, tuđa deca su plakala za svojim očevima ili su pak roditelji oplakivali svoju decu.

Kada je potpisan Dejtonski nesporazum krajem 1995. Miloševića su zapadni političari nazivali „faktorom mira i stabilnosti“, da bi samo tri-četiri godine kasnije prozvan ‘Balkanskim kasapinom’. Zapad voli mitove.

Kako godine sve više prolaze, meni se nekako u glavi mota činjenica da je Milošević za NATO pakt odradio gomilu prljavih poslova: sabio je najveći deo Srba u granice avnojevske Srbije, a same Srbe je dobrano osiromašio i pripremio pogodan teren za njegove političke naslednike u vidu DOS-a koji su vodili: Zoran Đinđić, Vladan Batić, Vojislav Koštunica, Vesna Pešić, Dragoljub Mićunović, Goran Svilanović, Nenad Čanak, Žarko Korać, Nebojša Čović i dr.

Da nije bilo rata i sankcija, teško da bi „Zloboleon Jednoparta“ ostvario i petinu ovih planova, režiranih u Vašingtonu i Londonu.

Napisa: Čule

http://www.zlocininadsrbima.com/