650 godina Maričke bitke:Kada sam bio četvrti razred, krajem školske godine, iz predmeta priroda i društvo učili smo i deliće srpske istorije, tek da se upoznamo sa osnovnim njenim dešavanjima. Pored ogromne pažnje koje je mom dečijem umu privlačila Kosovska bitka, saznao sam da postoji i bitka na Marici, koja je, gotovo isto tako sudbonosna kao i Kosovska bitka. Naravno, i dalje je „boj na Kosovu bio boj na Kosovu“, ali sam negde imao u svesti da se pre toga odigrala „krvava Marica“ i da je i ovo na nas ostavila ogromne posledice. I, uopšte uzev, često sam se pitao kako je moguće da jedan narod izgubi za tako kratko vreme, jedno tako, na prvi pogled, moćno Dušanovo carstvo.
Da li je Sv. car Uroš zaista bio nesposoban, da li je Vukašin bio uzurpator, da li su Turci zaista bili toliko moćni, bila su samo neka od pitanja koja su mi, u intelektualnom smislu, dugo vremena zadavala ozbiljan izazov. I na samom kraju, zašto smo izgubili na Marici? Kako to da su nas, uprkos jednoj od najboljih vojski, usudiću se da kažem, u Evropi, Turci, ipak, porazili? Nakon dugog razmišljanja i susreta sa nekim knjigama koje bacaju nešto bolje svetlo na tu temu, došao sam do zaključka da je katastrofa na Marici zapravo ništa drugo do odraz duhovnog stanja našeg naroda u tom periodu.
I zaista, kada se čovek malo ozbiljnije zagleda u redosled zbivanja, prvo u šta se da primetiti jeste poplava različitih kontrasta koji, čak i danas, čine suštinu srpskog nacionalnog bića. Iz tih razloga, Marička bitka se, sa punim pravom, može nazvati i bukvarom psihologije srpskoga naroda. No, koje su se to naše nacionalne osobine ispoljile i šta nas je to dovelo do opštenarodne tragedija, što Marička bitka nesumnjivo jeste?
Početak priče seže u doba cara Dušana
Prilikom kazivanja svake priče, uvek je najzahvalnije početi od njenog početka, a početak ove priče seže još u vreme cara Dušana, kada je, naš pokojni vlastodržac, šireći teritorije naše zemlje na pokrajine već odavno iznurene Vizantije zajedno sa njihovim inkorporiranjem počeo da usklađuje naš sistem vlasti sa njihovim sistemom. Na taj način, došlo je do cepanja vertikale vlasti, gde je, umesto samodržavne vlasti došlo do pojave na stotine mesnih gospodara, koji su, malo po malo, počeli da se sve više otuđuju od centra (setimo se samo rođenog brata supruge cara Dušana koji je upravljao delovima Albanije i koji je pokazivao znake samostalnosti još za Dušanovog života).
Time su carske, legitimne prerogative, zamenila prava lokalnih velmoža, te se stabilnost zemlje zasnivala pre svega na ličnim vezama između cara i njihovih malenkosti. Nestankom sa scene jedne tako moćne figure kao što je bio Dušan, u situaciji nekonsolidovanosti državne teritorije i dolaskom na presto njegovog devetnaestogodišnjeg i nimalo iskusnog i ne naročito sposobnog i željnog upravljanja, naslednika Uroša, pre ili kasnije, moralo je da dođe do katastrofe. Smrću najodanijeg Dušanovog vojskovođe Preljuba, a zatim, kako je vreme prolazilo, starenjem generacije Dušanu odanih velikaša, vremenom je došlo do smene generacija i dolaska na scenu jedne mlade i izuzetno ambiciozne garniture ličnosti koji su smatrali da su njihova prava i privilegije sasvim prirodna stvar jer su ih stekli isključivo svojom sposobnošću, te su, sve više svesni sopstvenog značaja, smatrali da razvlašćeni car, koji je raspustio čak i svoju plaćeničku vojsku, mora da uzme u obzir njihove interese, a ne oni njegove.
Velikaši postajali sve samostalniji
Težište političkih sila naglo se promenilo u korist velikaša, koji su, usled nedostatka realnih poluga carske vlasti, postajali sve samostalniji, stvarajući, na posletku i sopstvene države, koje su na kraju, samo simbolično, priznavale vlast onoga kome je trebalo direktno da budu potčinjene. Tako su Dušanovi despoti, kesari i knezovi, možda čak ne i svojom voljom, postali, umesto oslonca, jedni od grobara srpske države, koja se pretvorila u puku skupinu raštrkanih feudalnih poseda, koji su samo prividno odavali sliku celovitosti i kohezije.
Nemoćnom da izađe na kraj sa samovoljom velikaša (pre svega rođenog strica i velmoža sa juga), nesrećni car Uroš je tražio preko potreban oslonac, prvo u knezu Vojislavu Vojnoviću, a zatim i u kralju Vukašinu Mrnjavčeviću, koji mu je i postao savladar 1365. godine, što je, sa jedne strane, odobrio Državni sabor, ali što je, sa druge strane, dovelo do još veće podele u državi jer je time izgubio podršku velikaša iz starih srpskih zemalja (pre svega kneza Lazara Hrebeljanovića i Vuka Brankovića).
Iako su odnosi između savladara na početku bili skladni, realno moćniji Vukašin je sve više počeo da potiskuje cara Uroša, što je dovelo do bitke na Kosovu 1369. godine između kralj Vukašina sa jedne i kneževa Nikole Altomanovića, Lazara Hrebeljanovića i cara Uroša sa druge strane, u kojoj je druga strana pretrpela poraz, a sam car postao Vukašinov zarobljenik. Iako se Vukašin i dalje sa poštovanjem odnosio prema svom suverenu, time je, faktički, došlo do prestanka Uroševe vladavine.
Velikaši se otimali oko srpskog monarha
Motor srpskog srednjovekovnog uspona, srpski monarh, postao je samo simbol oko kojeg su se otimali velikaši radi sticanja legitimiteta za sopstvene političke ciljeve. Da stvar ne bude gora, 1371. godine dolazi do konačnog obračuna kralja Vukašina i Nikole Altomanovića za preimućstvo u srpskoj državi, koji je dovela Vukašinovu vojsku pod Skadar i koji bi se, nesumnjivo, odigrao da nije došlo do Maričke bitke.
I dok su naši velikaši što iz opravdanih, što iz nimalo opravdanih razloga, u dalekoj Anadoliji, jedno moćno, organizovano i vrlo ambiciozno pleme sve više je sakupljalo snagu sa namerom da svoju moć još više uveća i da svojom, sve većom nogom, još čvršće zagazi u Evropu. Naravno, reč je o Osmanlijama. Oni su još, zauzevši Galipolje usled vizantijske nemoći da ih odatle otera, stvorili moćnu bazu za prodor na Balkan,, koji ju je prosto očarao svojim izobiljem.
Njihovi pljačkaški napadi postajali su sve žešći, te rubna područja Bugarske, Srbije i Vizantije od njih nisu imala mira. Svi ozbiljnost turske navale, prvi nakon cara Dušana, shvatio je serski despot Uglješa, brat kralja Vukašina. 1371. godine, uvidevši da je osmanski emir Murat zauzet ratom u Anadoliji, Uglješa je procenio da je sada idealan trenutak za njihovo proterivanje sa Balkana. Izuzetno inteligentni srpski despot je, stalno izložen turskim napadima, vrlo jasno osećao stalan porast njihove moći, te, usled svoje Bogom dane bistrine, nije mogao da ne uvidi neminovnost propasti ne samo srpske, već i svih balkanskih država, ukoliko se tom problemu momentalno ne stane na kraj.
Turski napadi na Balkan
Po pitanju turskih namera i prirodi njihovih navala ne treba imati iluzija. Boravivši u brdovitoj Anadoliji, oni nisu mogli da uživaju blagodati izuzetno plodnog balkanskog područja, te su, željni većeg materijalnog blagostanja, a i te kako sposobni da ga ostvare, stavljali na muke okolne balkanske zemlje, lišavajući ih, pre svega, materijalnih i ljudskih dobara. Njihove napade pratila je, za to vreme, vrlo karakteristična surovost, koja je nije mogla da ne izazove ogromnu bojazan kod ljudi koji su im bili izloženi. Shvativši to, Uglješa je ubedio brata da krene sa njim u pohod sa ciljem da njihovoj agresivnosti za sva vremena na stane na kraj.
Međutim, to je bila sve podrška koju je dobio. Čak ni rođaci Mrnjavčevića, Dejanovići, kao i uvek vrlo samosvojni Balšići, nisu im pritekli u pomoć. O pomoći ostalih srpskih velikaša nije moglo biti ni govora. Oni su jednodušno prizivali kraj vladavine Mrnjavčevića, koje su smatrali potpunim autsajderima (usled njihovog ne naročito poznatog plemićkog porekla) i uzurpatorima srpskoga prestola (kult Nemanjića kao svetorodne dinastije bio je još uvek izuzetno jak, ali isto tako jak je bio i strah velikaša od gubitka svojih položaja, ukoliko bi Vukašin uspeo da ih savlada, što uopšte nije bilo nemoguće). Sa druge strane, Ser je bio daleko, a, kako kaže naš narod: ,,Daleko od očiju, daleko od srca.“ Znatno udaljeni od poprišta turskih napada, oni nisu bili svesni opasnosti koja od njih preti. Bio je to nesumnjiv pad srpske državne ideje.
Prekinuvši opsadu Skadra i stigavši na Maricu 26. septembra 1371. godine, kao što je i dogovorio sa bratom, kralj Vukašin je pokazao virtuoznost prilikom upravljanja vojskom. Preći onoliku razdaljinu u ono vreme za tako kratak vremenski period sa današnje tačke gledišta je ravno čudu, što samo govori o genijalnosti srpskih vojskovođa i naše vojne misli toga doba. Pod komandom braće Mrnjavčevića našlo se 10 000-15 000 vojnika. Obavešten o tome, zapovednik nove osmanske prestonice Jedrena, Lala-Šahin, sa 10 000 vojnika izuzetno slabijeg kvaliteta u odnosu na srpske, znao je da ne može da se im se suprotstavi jer bi čeoni sudar doveo do neminovnog poraza. Istovremeno, on nije mogao ni da, jednostavno, napusti Jedrene, jer bi zbog toga odgovarao pred sultanom i, najverovatnije, izgubio glavu.
Međutim, u tom izuzetno kritičnom trenutku, braća Mrnjavčević su uradila nešto sasvim neočekivano što je za sva vremena promenilo sudbinu Srbije, Balkanskog poluostrva i Evrope u celini. Prema jednoj verziji, oni su, nakon dobijanja informacije od izaslanika Lala-Šahina da je njihov komandant (najverovatnije u cilju kupovine vremena) pristao da mirno preda grad, organizovali pir, na kome se mnogo jelo i pilo, ne postavivši čak ni stražu (postoje i verzije da su Mrnjavčevići napravili pir zato što su, eto, bili zadovoljni time što je spajanje dveju njihovih vojski uspešno izvršeno na tako brz i uspešan način, mada ne znam koliko ona ima utemeljenja u stvarnost). Bilo kako bilo, u sučeljavanju ovih verzija, ostaje nesporno da se pir desio upravo na opisani način.
Kao izrazito sposoban vojskovođa, Lala-Šahin je sve vreme želeo da ima uvid u situaciju, te je, u tom cilju, poslao izvidnicu na Maricu. Kako je černomensko područje bilo izrazito bogato šumama, turski vojnici su imali idealne uslove za ispunjenje svog zadatka. Kada su došli, imali su i šta da vide. Srpski vojnici, pijani, siti i opijeni svojim uspehom, stajali su kao glineni golubovi pred turskim strelama i jataganima. Saznavši šta se dešava u srpskom logoru, Lala-Šahin je naredio juriš. Sa svega oko 1500 ljudi, turski komandant je, izvršio prepad, izazvavši time pravu histeriju u srpskom logoru. Uprkos pokušajima kralja Vukašina da se uspostavi red, sve je bilo uzalud. Mnogo vojnika je pobijeno (usled čega je nastala narodna krilatica: ,,Odnela ga krvava Marica“), mnogi su odvedeni u ropstvo, a najsrećniji među njima uspeli su, nekim čudom, da pobegnu i da se spasu.
Među poginulima i sama braća Mrnjavčevići
Među poginulima su se našli i sama braća Mrnjavčevići. Ostavši bez svoje najbolje vojske, Srbija je prestala da bude najmoćnija država na Balkanu. Njenu ulogu preuzele su, ni više, ni manje nego Osmanlije, iako one još uvek toga nisu bile svesne. Uprkos povratku Serske oblasti u ruke Vizantije, tursko pokoravanje Balkana bilo je samo pitanje vremena. Vrlo brzo, Turci su uspeli da otkinu Sersku oblast od Vizantije, a sin kralja Vukašina, kralj Marko, koga srpski velikaši nisu više uzimali za ozbiljno, kao i braća Dejanovići, prihvatili su tursko gospodstvo, čime je srpska država ušla u novu kolotečinu stradanja, koje je kulminiralo bitkom na Kosovu 1389. godine, kojom smo uspeli da operemo maričku sramotu, ali ne i da predupredio proces turskih osvajanja koji je, bez ozbiljnije pomoći od strane moćnijih evropskih država, bilo već nemoguće zaustaviti.
650 godina Maričke bitke – lekcija za sva vremena
Marička bitka, pre svega, predstavlja jednu ozbiljnu lekciju. Lekciju o tome šta se dešava kada nestane vertikala vlasti i kada vlastodršci jedne zemlje troše, za međunarodne odnose i uopšte za politički život, izuzetno važno vreme na unutrašnje razmirice, umesto na jačanje unutrašnjih kapaciteta države i koju, nažalost, vrlo često zaboravljamo, što, naravno ne može da prođe bez plaćanja ozbiljne cene, kao i o tome da, baš u trenutku kada pomislimo da smo najbolji i najlepši, doživljavamo najveće padove u životu, koji nam, silinom svoga treska, sugerišu da smo sve, samo ne takvi kakvi mislimo da smo. Ne ponovilo se. Amin.
piše: Mihailo Marković
