Sanjam da zovu iz banke kako to svakodnevno čine i prete prodajom stana zbog tri neplaćene rate, al ovog puta- ja kao umro, javlja se supruga i plačnim glasom saopštava gospođi uterivaču tužnu vest…
– Mihailo je jutros preminuo, da li biste mogli…
– Čekajte, kako mislite preminuo?! Pa, juče smo baš lepo razgovarali, objasnila sam mu kako ćemo vam prodati stan zbog duga, delovao je dobro, zvučao veselo, radovao se selidbi u parkić…
– Načisto, verujte, evo već tri sata ne mrda, ‘ladan ko smrznuto povrće, rumen ko limun u licu, pa ako biste mogli za koji dan da…
– Polako, polako, gospođo… Smirite se, život mora dalje kao i stambeni kredit u „švajcarcima“! Primite naše najiskrenije saučešće i još jednu opomenu pred aktivaciju hipoteke, i ona će biti prigodno sročena i poslata kao muzički telegram uz prigodnu melodiju za ovaj tužni trenutak koji…
– Nemojte danas, molim vas!
– E, pa sad, nemojte danas, nemojte sutra, nemojte do četrdesetice, pola godine, godine dana…a on samoinicijativno umro bez ikakve konsultacije s nama da li nam to odgovara?! Razumemo mi vas ali priznaćete da nije ispao korektan prema nama- umro a ni da javi za rate…
– Pa, umro je, kako da javi siroma?
– Izvinite, ali po ugovoru obavezni ste da 30 godina plaćate rate, a kada ste potpisivali nije ni nagovestio da bi već posle deset mogao da premine! Neozbiljno s njegove strane, zaista…
– Ali, kako je mogao da zna..? Pa, vi ste ga i oterali u…
– A, da vi gospođo, ako Vam nije problem, proverite po džepovima da nije negde ostavio novac za rate, mislim, možda mu je to bila poslednja želja pa da je ispoštujemo…
– Gospođo, najljubaznije Vas molim da danas ne…
– Razumem, razumem…može li, recimo ovako, da mi u ime banke damo čitulju tipa: „Dana tog i tog iznenada nas je i sasvim bezobzirno napustio naš dužnik taj i taj, ostavivši za sobom ucveljenu ženu, decu i neplaćene rate. Ožalošćena banka koja ga nikada neće zaboraviti, doslovno, jbg, dug je dug…“
– Ali, za ovih deset godina platili smo vam više od 30.000 evra a opet dugujemo duplo više nego što smo uzeli jer ste nas krali na kamati, na čemu god ste stigli… Stan od 50 kvadrata otplaćujemo kao da smo kupili dupleks na Dedinju…
– Kako Vas gospođo nije sramota da pominjete novac i dug u ovom preteškom trenutku za nas, evo šefu ekspoziture pozlilo kad sam mu došapnula: „Crko još jedan!“
– Pa Vi ste zvali, Vi pominjete, Vi insistirate da mu prebiram po džepovima…
– Ne, ja samo pitala da li je baš onako mrtav ili se samo pravi kad mi zovemo?! Da li bi mogli da sačekate da dođe kolega iz filijale i konstatuje smrt, nije da Vam ne verujemo, ali čisto da donese 100 grama kafe i opipa čoveka, pretrese džepove, skine sat, prstenje, šta god ima od vrednosti na sebi..? Običaj je, znate, uvek smo uz klijente u najtežim trenucima…
– Ali, svakog trenutka treba da ga iznesu iz stana pa…
– Izvinite, ne budite tako pretenciozni jer ne treba da ga iznesu iz stana već iz našeg stana s obzirom na hipoteku, tako da ne bi bilo loše da sačekate još malo, ne žuri nigde, mislim, hahahahh…brzo će kolega.
– Žao mi je, stigli su već…
– Dooobro, upisaću onda da je gospodin Medenica odbio da se javi i da ne želi da sarađuje! Oprostite, a kada je sahrana, možda tamo da se vidimo?
– Na sahrani?!
– Da, pa to je nekako i metafora stambenih kredita i svega što smo vam činili ovih deset godina, mada ne znam o čemu govorite, jer ako smo možda malo i odstupili od ugovora bože moj, nije ugovor Sveto pismo pa da ga se držimo ko pijan plota što se ono kaže, hahahah…
– Molim vas da se čujemo posle sahrane, molim vas!
– Svratiće ipak jedna koleginica, ona je, znate, obučena baš za takve stvari, utrenirana bankarska narikača, pa kad zagrmi nema ko neće zaplakati: „Kuku banci danas i do veka, ko će plaćat za ovog čoveka?! Ode, klijent, osta hipoteka, kuku nama danas i do veka! Ode, klijent, pod gomilu blata, osta za njim neplaćenih rata… Osta rata, osta sitna deca, duguje nam za bar tri meseca… Tužni skupe i tužna povorko, osta nama osećanje gorko… Za dušu mu popićemo piće, pa od stana menjamo ključiće… Povoljno ga prodaćemo lako, nek se javi zainteresovan svako…“
Biće vrh, videćete!
– Gospođo, još jedanput Vas molim da nas danas ne uznemiravate…
– Ne, ni slučajno, kakvo crno uznemiravanje, sad će naši ljudi u tišini i s pijetetom da iznesu i njega i stvari, samo recite gde da ih stave, uslugu uračunavamo u dugovanje…
Probudim se naposletku, odgegam do kuhinje, pristavim kafu i procedim: „Jbg, samo san… Jesu li zvali ovi iz banke od jutros? Ako jesu reci im da sam… Ma, ne vredi, doći će da mi preturaju po džepovima, skidaju burmu, lančić, sat…
Mihailo Medenica
dvaujedan.wordpress.com
