Samozvani albanski sveštenik Nikola Džufka objavio da je osnovao „Albansku nacionalnu crkvu” i da će srpska svetinja, Crkva Svetog arhangela Mihaila u selu Rakitnica, biti posvećena Fanu Noliju
„Tu u hramu su zatvarali ovce. Mi smo služili pomen 2012. ili 2013. godine, otac Darko i ja… Balega, sve je smrdelo na ovce”, kaže sveštenik Stevo Mitrić. To je bila njihova prva i poslednja poseta Crkvi Svetog arhangela Mihaila u selu Rakitnica kod Podujeva. „Odneli smo dve ikone, Gospoda i Majku Božiju i videli da je tu neko nešto radio.” Mitrić je u tom periodu bio u Prištini sa ocem Darkom Marinkovićem, crkva im je bila usput, jer su odlazili u selo Medragovac, kod tri srpske porodice koje su živele na samoj administrativnoj liniji sa centralnom Srbijom. Odlazili su iz svoje gradske izolacije i pustinje i pomagali zaboravljenim i ostavljenim ljudima.
Izveštaji posle sukoba 1999. godine govore da je crkva spaljena i oskrnavljena, kao i da je srušen njen južni zid. Na jedinoj dostupnoj fotografiji vidi se zarasli ulaz i lepa rozeta iznad njega. Nekoliko odlazaka, jedna fotografija i sve je potonulo u tišinu i ćutanje. Onda je 28. novembra ove godine, na Dan albanske zastave, samozvani pravoslavni sveštenik Nikola Džufka (Nikolla Xhufka) objavio da je u hramu „prvi put u istoriji Kosova održana prva pravoslavna misa na albanskom jeziku”, da je osnovao „Albansku nacionalnu crkvu”, kao i da je odlučio da ova srpska svetinja bude posvećena Fanu Noliju. Vest je munjevito prošla kroz srpsku javnost, dok je albansko javno mnjenje gotovo nije ni primetilo.
Lepi kraj pored Batlavskog jezera, prepun je spomenika OVK. Dva sata tokom jutra pokušavamo da shvatimo gde je Rakitnica koju su Albanci preimenovali u Rakinicu. Biramo retke prolaznike, a novinar Glasa Amerike, Budimir Ničić, ispred ogromnog spomen-kompleksa Zahiru Pajazitiju, ovdašnjem narodnom heroju, oponaša albanski izgovor sela Turućica i uspeva – deca pokazuju da se nalazi sa druge strane doline. Kad je probao sa Rakinic – odmah je prepoznat. Završili smo u šumi bez puta, nekoliko stotina metara dalje. Na kraju se snalazimo i krećemo ka crkvi, ali uzbrdica, blato i izlokani makadam zaustavljaju naš automobil odmah iza malog albanskog groblja.
Mi uspevamo tek iz drugog puta, u sumrak, uz pomoć Siniše Živića, sveštenika Staniše Arsića i džipa. Ispred je kosovska policija, stižemo na prostrani plato na čijem se dnu nalazi crkva. Ljubazni komandir ukazuje puno poštovanje prema svešteniku, rukuje se sa svima, njegovi pratioci u civilu zapisuju naša imena. Oni su ovde već bili, otac Staniša gleda u veliki katanac, shvata da ne može da uđe, staje ispred malih vrata i moli se. Nekoliko dana ranije Nikola Džufka, zajedno sa svojim pratiocem Kristijanom Zagalijem i grupom Albanaca, upao je i faktički preuzeo hram Srpske pravoslavne crkve. Razapeo albansku zastavu u oltaru, oko koga danas obilazi legitimni sveštenik kanonske crkve i zavlači glavu kroz uski prozor na debelim zidovima sa polomljenim staklom. Pokušava da vidi šta ima unutra. Ostaje zaglavljen, jednom rukom fotografiše, pa se izvlači i gleda u crnu mrlju na telefonu.
„Eto, izgleda da su unutra ostavili epitrahilj”, govori za sebe, pretura crepove, bačene kamene ploče, nalazi ornamente i na njima urezana ćirilična slova. Uzima ih i drži kao svetinju, zajedno sa davno istopljenim svećama.
Ne zna se ko je izvodio radove na objektu i nasleđu SPC, ali je potpuno izvesno da su to uradili pojedinci ili institucije koje su dovele Džufku da na ovom pustom mestu „služi”. Okolni Albanci su hram zvali Kiša Lazarit ili Lazareva crkva, jer su po predanju ovde prenoćile mošti kneza Lazara kada su iz Prištine, posle Kosovskog boja, prenesene u Ravanicu.
„Bilo bi dobro da ponesete ikonu Svetog cara Lazara i naših svetitelja, pa da stoje tamo”, javlja porukom otac Sava Janjić, iguman Visokih Dečana, pre nego što smo izgubili signal. Sveštenik Staniša drži u mantiji svoje ikone, jer nema gde da ih stavi – hram je zauzet i okupiran.
„Ne bi Albanci napadali i rušili pravoslavne crkve na Kosovu kada bi u njima bili albanski sveštenici”, ideja je koja se mogla čuti od pojedinih međunarodnih činovnika i Albanaca liberalne orijentacije, naročito posle pogroma 17. marta 2004. godine. Širila se među albanskom emigracijom u Americi – posebno onoj u Bostonu – zasnovanoj na širenju kulta Fana Nolija, pisca, političara i osnivača Albanske pravoslavne crkve. Na kraju je usvajaju i ekstremni nacionalisti koji su se okupili u hramu Svetog arhangela Mihaila na „službi” osvajanja i nacionalnog romantizma. Izveštaj koji su poslali govori o prisustvu predstavnika opštine Podujevo. Protiv svih učesnika upada i skrnavljenja Eparhija raško-prizrenska najavljuje tužbe.
Albanizacija i kosovizacija Srpske pravoslavne crkve i srpskog kulturnog nasleđa zasnovana je na dva, naizgled, suprotstavljena principa – velikoalbanskoj ideji i kosovskom modelu izgradnje nove nacije. Nova nacija, „Kosovari” – prema američkom modelu državne nacije – trebalo bi da „ujednači” protivrečnosti i „uspostavi novu realnost na terenu”. U njenoj osnovi srpsko i osmansko nasleđe i njihovo vlasništvo prešlo bi u ruke „Kosovara” – naročito u onim delovima gde Srbi ne žive, odakle su proterani ili su u potpunoj manjini.
Opasni presedan u Podujevu pokazuje tri faze u kojima nestaje duhovno i kulturno nasleđe:
uništavanje,
obnova bez dozvole i
na kraju uzurpacija i preuzimanje.
Dubina srpskog civilizacijskog prisustva ne ogleda se samo u Ljeviškoj, Dečanima, patrijaršiji, već i u stotinama crkava, crkvišta, isposnica, spomen-obeležja, fresaka, gradina ostale bez staranja, na širokom prostoru, od pećina Šar planine do centra Prizrena. Ta civilizacija se lomi i dovodi u pitanje u ovoj maloj pustinji kod Podujeva. Hram je podignut u 14. ili 15. veku, preživeo je ropstva i razaranja. Prema svedočenju Milana Ivanovića, u njemu su bili i ostaci fresaka, staro groblje sa krstovima. Posleratni izveštaji uključujući i OEBS-ov beleže da postoje dva krsta. Ovih dana ih nismo našli, nestali su kao i dva krsta sa hrama.
Otac Staniša diže glavu prema nebu i rozeti i ćuti. Rozeta je slična onima u Ravanici, kao što je ova crkva u zabiti povezana sa ciklusima zla, seoba, rušenja i obnove, slično sudbini naroda kojem pripada.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
