Albansko-srpski odnosi: šta će dalje biti?

0
1137

BILBORDI U CENTRU PRESEVA

Uprkos tome što je veliki broj novinara, političara i analitičara pokušao da objasni kako je reakcija Aleksandra Vučića na provokaciju albanskog premijera Edija Rame na konferenciji za štampu 10.11.2014. primerena i opravdana, ovakva ocena nije na mestu. Da bi se bolje sagledalo šta se desilo i kakve su posledice, sve se mora staviti u širi kontekst. Srpsko-albanski odnosi se razvijaju na srpsku štetu i ovaj trend će se ubuduće i nastaviti. Zašto?

Prvi put je odlučnije o neophodnosti popravljanja srpsko-albanskih odnosa progovoreno na jesen 2013. godine. Na konferenciji koju je organizovao Beogradski centar za bezbednosnu politiku, okupio se veći broj uticajnih pojedinaca iz državnih struktura, nevladinog sektora i akademske zajednice. Polemika je bila zanimljiva, a ostalo je zabeleženo i da je jedan od najvećih zagovornika popravljanja srspko-albanskih odnosa na tom skupu bio-Oliver Ivanović (svega nekoliko meseci kasnije je uhapšen)! Zanimljivo je bilo iznošenje teze (od strane nekoliko diskutanata) da Srbija treba da razvija svoje odnose sa Tiranom, jer se tako mogu amortizovati određene težnje Prištine. Stara je priča o netrpeljivosti Albanaca iz Albanije, sa Albancima sa Kosova i Metohije, isto kao što je i stara priča o čestom nerazumevanju Toska i Gega.

To je i karta na koju je pokušao da igra Slobodan Milošević 1997. godine. „Tokom samita Konferencije zemalja jugoistočne Evrope na Kritu, u novembru 1997. godine, došlo je do odvojenog susreta i razgovora između predsednika SR Jugoslavije,Slobodana Miloševića i predsednika Albanije, Fatosa Nanoa“. „Iako je susret dva lidera zemalja, koje bezmalo čitav period od okončanja Drugog svetskog rata nemaju normalne odnose, događaj od prvorazrednog političkog značaja, sadržina i rezultati tog razgovora predstavljali su veliko iznenađenje. Milošević i Nano su se složili da je Kosovo unutrašnji problem Srbije i Jugoslavije koji treba da se reši mirno, dijalogom, uz garantovanje ravnopravnosti svim etničkim zajednicama i svim građanima i uz poštovanje teritorijalnog integriteta Srbije, odnosno SR Jugoslavije. Dogovoreni su konkretni koraci za normalizovanje odnosa, podizanje diplomatskih odnosa na nivo ambasadora, unapređenje saradnje u privredi, saobraćaju, pravnoj regulativi“. „Ovakav razvoj situacije je za mnoge bio iznenađujuće neočekivan, međutim gledano sa unutrašnjepolitičkog aspekta Albanije, delimično logičan. Novo albansko političko rukovodstvo, u kojem su ogromnu većinu činili etnički Toski, i samo se suočavalo sa problemom naoružanih formacija na svojoj teritoriji, pre svega na severu zemlje, koje su bile odlično povezane sa terorističkim jedinicama kosovskih Albanaca i verovatno finansijski potpomognute od radikalnih islamističkih organizacija,što je predstavljalo potencijalnu pretnju unutrašnjoj stabilnosti Albanije. Jačanje uticaja terorističkih formacija nije odgovarao ni zvaničnom Beogradu, ni zvaničnoj Tirani“.

Da Vas podsetimo:  Vučić mora da odgovara jer ono što je potpisao u Vašingtonu je protivustavno

Miloševićev plan je imao nekoliko nedostataka, ali bi možda i uspeo da se u sve nisu umešale moćne zapadne zemlje. „Kosovski projekat“ se već tada, krajem 1997. nije ticao samo Srba i Albanaca, već i mnogo važnijih igrača u međunarodnim odnosima. Ubrzo je srušena socijalistička većina u Albaniji, teroristi na Kosovu i Metohiji su dodatno naoružani, NATO-u su ustupljeni aerodromi (ili preciznije rečeno uzletišta) na severu zemlje kako bi otuda poletale bespilotne letelice, a organizovani su i kampovi za obuku i logističku podršku u širim regionima Kjukeša i Tropoje. Već u martu 1998. albanski parlament (nova skupštinska većina koju je oformio Salji Beriša) je svojom odlukom pozivao zapadne zemlje da intervenišu kako bi se sprečila dalja eskalacija nasiljana Kosovu i Metohiji. Kako su se dalje stvari razvijale, srpsko-albanski odnosi su pali na najniže grane u istoriji. Zaključak koji se iz svega može izvesti, jeste kako je postojala prilika da se odnosi između Beograda i Tirane urede na jedan nov način, ali da to nije odgovaralo zapadnim silama, pre svega SAD.

Danas je stanje drugačije, pa upravo SAD iniciraju približavanje Beograda i Tirane. Zašto ovo sada rade SAD? Sa jedne strane, geostrategijski interes SAD je da se od takozvanog Zapadnog Balkana napravi homogen i čvrst blok, pod potpunom kontrolom NATO, te da se ostavi što je moguće manji manevarski prostor za ulazak uticaja nekih drugih faktora. Kod Srba, naravno, postoji opasnost za SAD da preterano ojača ruski uticaj, a kod Albanaca-turski. Sa integracijom se već odavno počelo, a trenutno se nalazimo na početku njene institucionalizacije. Dan pred dolazak Edija Rame u Beograd moglo se pročitati kako je „na sastanku šefova diplomatija Višegradske grupe i zapadnog Balkana dogovoreno formiranje Fonda za zapadni Balkan, poput onog koji već godinama imaju srednjoevropske zemlje Češka, Slovačka, Poljska i Mađarska“. Fond će „startovati sa 180.000 evra, što je zbir uloga svih šest zemalja učesnica (deo bivše Jugoslavije plus Albanija), kao i inicijalnom donacijom MVF od 80.000 evra u vidu stručnog savetnika i pomoći u opremanju sekretarijata FZB.“ Da se na stranu stave uloga i efekti postojanja fonda Višegradske grupe (mada se i o ovome mora polemisati), već da se najpre utvrdi: ko u ovom projektu učestvuje? Prema medijskim izveštajima tu je „deo bivše Jugoslavije plus Albanija“. U delu bivše Jugoslavije koji nije ušao u EU su četiri države (Srbija, BiH, Makedonija, Crna Gora) i plus Albanija-to je ukupno pet učesnica novog „zapadnobalksnakog projekta“. Treba li nagađati ko je šesta članica?

Da Vas podsetimo:  BEŽANJE OD NOVINARA, LAŽI I MARKETING

Sa druge strane, u celu srpsko-albansku računicu bi trebalo da bude uključena i tzv. Republika Kosovo (što se pokazuje i na primeru pravljenja Fonda zapadnog Balkana), što bi doprinelo daljoj legitimizaciji statusa ove državolike tvorevine. Tako bi Srbija pristajala na neke sporazume sa Albanijom, a posledično bi se morali regulisati i odnosi sa tzv. Republikom Kosovo. Prvi takav slučaj je već zabeležen svega nekoliko dana po odlasku Edija Rame iz Beograda. Naime, tokom njegovog boravka je potpisan sporazum o slobodnom prelasku granice državljana Srbije i Albanije samo sa ličnom kartom, dok je pet dana kasnije utanačen sporazum između pregovaračkih timova Beograda i Prištine kako imaoci pasoša tzv. Republike Kosovo mogu slobodno da prelaze preko svih graničnih prelaza Republike Srbije.

Srpsko-albanski odnosi se, dakle, realizuju u okviru koji su definisale SAD. To je i razlog zbog kojeg Aleksandar Vučić nije smeo drugačije da reaguje na konferenciji za štampu sa albanskim premijerom 10.11.2014. Čak se tada moglo nazreti iz njegovog odgovora da će vrlo brzo i on poći u zvaničnu posetu Tirani. Čime će se agonija Srbije nastaviti. Jer, interesi Srbije i SAD nisu podudarni, u mnogim pitanjima koja se tiču albanskog faktora čak su i direktno sukobljeni, zbog čega će Vlada Srbije morati da pravi još mnogo ponižavajućih ustupaka. Te ustupke će pravdati na razne načine, ali suštinski, od njih ćemo moći samo da imamo štetu. Ili, u najmanju ruku, nikakve koristi od svega neće biti. Kao ilustrativni primeri se mogu navesti dogovor o osnivanju Fonda i potpisani sporazum o slobodnom prelasku granice državljana Srbije i Albanije samo sa ličnom kartom. Koga to može da interesuje? Da li će Fond koji se osniva sa kapitalom od 180.000 evra unaprediti naše odnose ili je sve to paravan za priznavanje takozvane Republike Kosovo? I koga će najviše interesovati mogućnost slobodnog prelaska granice? Možda švercere i pripadnike Al-Kaide sa severa Albanije.

Da Vas podsetimo:  Sklonosti građana nisu korektivni mehanizam protiv govora mržnje i propagande

Dušan Proroković

Fondsk.ru

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime