Antikolonijalni Putin

Rusija je, u prvih petnaestak godina Putinove vlasti doista prvenstveno gledala sebe. Ali, Srbi se zbog toga nisu ljutili na Rusiju. Jer, „od Rusa Srbi ne traže ništa drugo do da postoje”

Piše: Slobodan Antonić

Kad je Nikita Bondarjev u „Otvorenom pismu srpskim prijateljima“ procenjivao Aleksandra Vučića, rekao je: „Pošto sam Rus i živim u Rusiji, ja sve lidere drugih država ocenjujem po jednom istom ključu – da li su oni dobri za Rusiju ili nisu.“ (ovde)

Isto ću i ja da primenim na Vladimira Putina – da li je on dobar za Srbiju ili nije?

Na desetogodišnjicu njegove vladavine (1999-2009) objavio sam tekst u kome sam ocenio da je njegova spoljna politika pomoći bliskim narodima i savezničkim državama uzdržana i, zapravo, defanzivna (ovde).

SSSR je želeo da bude lider svetske revolucije, te je imao svetske, imperijalne ambicije. Putin je, naprotiv, u prvoj fazi svoje vlasti, smatrao da Rusija treba da se meša u poslove izvan svojih granica samo ako time direktno brani sopstveni nacionalni interes.

„Ne želimo da ponavljamo takve greške u budućnosti“, govorio je Putin za imperijalne ambicije SSSR-a. „Želimo samo dovoljno moći da možemo da štitimo sebe i svoje interese“ (intervju Tajmu, 31. decembar 2007; nav. ovde 84; 116).

Solženjicinovo upozorenje

Putin je tada vodio defanzivnu i konzervativnu spoljnu politiku – onakvu kakvu je i preporučivao Aleksandar Solženjicin u znamenitom eseju „Rusko pitanje na kraju 20. veka” (1994; ovde; up. ovde). U ogledu se iscrpno opisuju sve greške koje su počinili ruski carevi, a docnije i komunistički lideri, mešajući se u svetska pitanja koja se nisu neposredno ticala ruskih interesa.

U ime hrišćanske, a posle i proleterske solidarnosti, Rusi su, smatra Solženjicin, masovno trošili i ljude i resurse. Rezultat je najčešće bio taj da je neko drugi izvlačio dobit, a Rusija dugoročno slabila.

Rat Nikolaja I s Turskom, zbog nasilja nad osmanskim pravoslavnim življem, 1828. godine, završio se nezavisnošću Grčke, od koje Rusija nije imala nikakve koristi. Oslobođenje Gruzije i Jermenije bilo je lepo prema tamošnjim hrišćanima. Ali, Rusija se zbog tih zakavkaskih oblasti uplela u 60-godišnji rat na Kavkazu.

Dok se Rusija trudila da pomogne Bugarima ili Koptima, zapostavljala je integraciju Belorusa i Malorusa. Dok je SSSR pomagao Angolu i Mozambik, sama Rusija je zaostajala.

„Održavanje velike carevine znači potpomaganje propasti sopstvenog naroda”, upozoravao je Solženjicin. Krajnje je vreme da Rusija počne da gleda sebe.

I Rusija je, u prvih petnaestak godina Putinove vlasti doista prvenstveno gledala sebe.

To se u Srbiji jasno razumelo. Ovamo su iz Rusije najčešće stizali ovejane birokrate, diplomatski karijeristi i jajoglavi menadžeri. Oni su nam objašnjavali da od Moskve ne očekujemo previše. Ne ljutite „zapadne partnere”, govorili su nam. Super je da Srbija uđe u EU (i, ako baš hoće, u NATO). Tu će, „iznutra”, da bude daleko korisnija Rusiji nego ako ostane „napolju”.

Moskva je negovala „prijateljstvo” sa svakom ovdašnjom vlašću, koja god da je bila – od 2000. godine do danas. Spokojno je prepustila celokupni medijski i kulturni prostor atlantističkoj (SAD-EU-NATO) propagandi. Hladnokrvno je gledala kako Srbija tone u sve dublju kolonijalnu zavisnost od Berlina i Vašingtona.

Tako se, recimo, tih godina nikakva pomoć nije mogla dobiti za bilo koju medijsku, ili kulturnu akciju kojom bi se afirmisalo suverenističko (srpsko) stanovište. Ali, naravno, bilo je para za honorar Danice Drašković od 700.000 dinara mesečno. Ona je tako, od 2009. godine do danas, iz kase NIS-a inkasirala milion evra (ovde).

Ali, Srbi se zbog toga nisu ljutili na Rusiju. Jer, „od Rusa Srbi ne traže ništa drugo do da postoje” (ovde 197; ovde 320). To je zato što, dokle god ima Rusije – sve je moguće (ovde).

I tako, ne želeći da se „imperijalno prenapregne“, Moskva je polako potiskivana – ne samo iz „daleke“ Crne Gore ili Makedonije, već i iz obližnje Ukrajine. Oslobođenje Krima (2014), pak, odavde, iz Beograda, činilo se više kao potez povučen iz krajnje nužde, nego kao znak promene „solženjicinovske“ spoljnopolitičke strategije.

Tačka preokreta

Tačka preokreta, međutim, izgleda da je bila Sirija 2015. godine. Tada je Moskva stala uz svog mediteranskog saveznika – daleko od ruske granice, poslavši vojsku da ga odbrani. Rusija se vratila na put svetske sile.

A to je bilo moguće samo zahvaljujući čudotovornom proboju u tehnološkom unapređenju ruskog naoružanja. Ono se, u međuvremenu, desilo – upravo pod Putinom. „Tokom čitave istorije SSSR zaostajanje za Zapadom u razvoju visokotehnološkog oružja bilo je pet godina. Danas su rusko oružje i vojna oprema superiorniji od Zapada.“ (ovde)

Imajući u vidu stepen uništenosti ruske industrije pod Jeljcinom, uključiv i vojnu industriju, to što su ruski naučnici uspeli da naprave „sarmat“, „cirkon“, „kinžal“, „avangard“, „peresvet“, ili „posejdon“ – zbilja je ravno čudu.

„To oružje su im dali vanzemaljci“, tvrdio mi je, sasvim ozbiljno, jedan ovdašnji rusofil: „Morali su da naprave ravnotežu, inače bi izbio nuklearni rat“. „To oružje je Božja promisao“, rekao mi je, pak, drugi rusofil. „Svetsko pravoslavlje bilo bi zbrisano bez vojnički jake Rusije.“

Kakogod da bilo, Sirija 2015. bila je zaokret. A Ukrajina 2022. bila je tačka bez povratka. Posle nje, Rusija je mogla da vodi samo svetsku politiku – ili je neće biti.

Kako reče German Sadulajev: nakon rata u Ukrajini „Rusija će biti ili imperija, ili istorija – trećeg nema“ (ovde 29).

Jer, ako atlantski Levijatan sada pobedi, sve što će ostati od Rusa, na beskrajnom prostranstvu od Baltika do Pacifika, biće tek grupice bednika u ritama, što čeprkaju po spaljenoj zemlji između naftnih tornjeva Exxon Mobil Corporation…

Uloga nove Rusije

No, da se vratimo na pitanje – kakva bi za Srbiju mogla biti ova Rusija koja izranja 2022. godine? Programski govor Vladimira Putina, od 1. oktobra 2022. (ovde), trebalo bi da ima značenje svojevremenog Periklovog govora iz Peloponeskog rata: „Za šta se borimo“ (ovde).

Putin tu kaže da je Zapad osudio Rusiju na raspad. Rusima je pak namenio „siromaštvo i smrt“ – pošto atlantistički Levijatan ne može da podnese „da postoji tako velika zemlja, s ogromnim prirodnim bogatstvima i resursima, ali s narodom koji ne ume i nikada neće da živi po tuđoj direktivi“.

„Jedan od razloga rusofobije je baš taj“, kaže Putin, „što nismo dopustili da nas opljačkaju tokom perioda kolonijalizma“. Istina, „do bogatstva Rusije Zapad je uspeo da se dočepa krajem 20. veka – tada su nas nazivali prijateljima i partnerima, a zapravo su se prema nama odnosili kao prema koloniji“.

Ali, „mi sve pamtimo, ništa nismo zaboravili!“, poručuje Putin. Rusi su od tada naučili lekciju. Ključ „hibridnog rata koji kolektivni Zapad vodi protiv Rusije: oni nam ne žele slobodu, već da budemo kolonija; ne žele saradnju, već pljačku; ne žele da nas vide kao slobodno društvo, već kao gomilu robova“.

Putin ukazuje na to da je „Zapad spreman na sve kako bi očuvao neokolonijalni sistem koji mu omogućava da parazitira, da od celog čovečanstva uzima danak, rentu hegemona. Očuvanje te rente je njihov ključni i pravi (politički i vojni – S. A.) motiv“. Jer, „zapadne elite kakve su bile, takve su i ostale – kolonizatorske“.

Ali, dok Zapad ima viševekovnu istoriju kolonijalizma, kaže Putin, „mi se (Rusi) ponosimo time što je u 20. veku upravo naša zemlja (SSSR) stala na čelo antikolonijalnog pokreta“.

Slično se, misli Putin, dešava i sada. „Svet je ušao u period revolucionarnih transformacija, one imaju temeljni karakter. Unutar najrazličitijih zemalja već se razvija pokret koji je po karakteru oslobodilački, antikolonijalni, i protiv unipolarne hegemonije. Upravo će ta snaga određivati buduću geopolitičku realnost“.

Svoj današnji istorijski značaj Moskva, po Putinu, vidi upravo u toj globalnoj, antikolonijalnoj, geopolitičkoj revoluciji. „Rusija shvata svoju odgovornost pred međunarodnom zajednicom. Očigledno je da je sadašnji neokolonijalni model u krajnjem ishodu osuđen na propast“. „Slom zapadne hegemonije je nepovratan. Neće više ništa biti kao pre!“

I zaista, eskalacija proksi rata Zapada protiv Rusije dovela je do ubrzanog približavanja Moskve Pekingu i Nju Delhiju. Kao što je još 2020. utvrdio jedan od ekonomskih mozgova Kremlja, Sergej Glazjev, „u narednih 20-30 godina globalni rast ekonomije odvijaće se u trouglu Kina-Indija-Jugoistočna Azija. Tu je centar globalnog ekonomskog razvoja“ (ovde).

Tako, na nekadašnjoj svetskosistemskoj periferiji, nastaje novi ekonomski poredak. Rusija tom novom poretku nudi da na sebe primi održanje mirotvorne vojno-nuklearne ravnoteže. „Dok Kina, kao ogromna svilena buba opliće svojim nitima svu površinu zemlje, Rusija kuje neprobojni raketni štit Evroazije, stvara fantastične tipove oružja i pretvara Svetsko ostrvo (The World Island = Heartland + Rimland; S. A.) u nepovredivu oklopnjaču, sposobnu da odbije svaki atak na mir i slobodu kontinenta“ (ovde).

Za Srbiju je važna upravo ova antikolonijalna sastojnica Putinove borbe – kao i njegovih kineskih i indijskih saveznika. Srbija jeste kolonija. A ako Putin iskreno namerava da vodi svetsku antikolonijalnu politiku – to je nesumnjivo dobro za Srbiju.

„Rusija ima samo dva saveznika – svoju vojsku i mornaricu!“ Ovo su gorke reči koje se pripisuju Aleksandru III. Ali, ako Rusi danas pogledaju kartu koja pokazuje ko im u Evropi nije uveo sankcije (ovde), videće ostrvo u žuto-plavom moru. Malenu Srbiju.

Stoga, ako antikolonijalna borba Rusije zbilja ostane na snazi, to balkansko ostrvce može samo da se proširi. „Iz maglovitog ratnog neba nesumnjivo će da izroni blistava zvezda ruske pobede“, uveren je veliki srpski prijatelj, Aleksandar Prohanov (ovde).

E pa, naši ruski prijatelji – držite se onoga što ste obećali. A posle toga možete biti mirni. Vi na Balkanu nikada nećete biti sami.