Bila sam sa trudnom mamom, babom i bratom Savom u kamionu ispod cerade koja je imala otvor, kao prozorčić.
Gledala sam kroz njega. Unutra je bilo još mnogo žena. Videla sam avion i pokazala rukom na njega, a baba je viknula mami: „Skloni to dete sa prozora!“
Mama me zagrlila, ali ja sam opet gledala taj avion. Sledeće slike koje pamtim su da kamion staje, žene vrište, bratu teče krv iz uveta, a da je mamina cela ruka kojom me je grlila bila krvava. Neko me je, potom izneo iz kamiona i tada sam videla automobil koji gori.
HOROR SCENE I JEZIVI KRICI
U tom trenutku nisam znala da su u njemu bili moj tata Mirko i deda Branko, samo vidim babu kako vrišti i hvata ruku koja visi iz tog vozila. Onda smo otrčali u neku šumu…
Ovako govori Aleksandra Stijelja (30), rodom iz ravnokotarskog sela Zagrada kod Benkovca, koja je kao troipogodišnja devojčica preživela granatiranje izbegličke kolone Srba iz Like i Dalmacije na Petrovačkoj cesti između Petrovca i Ključa, 7. avgusta 1995. godine, na zapadu Bosne.
Tada su u žutom „mercedesu“, koji je išao iza kamiona u kojem je bila, poginuli njen otac Mirko i deda Branko Stijelja. Majka Vedrana je ranjena, a bila je u devetom mesecu trudnoće.
Nakon što se tri nedelje kasnije porodila u Novom Sadu, pala je u komu i za dva dana umrla. Sava, Aleksandru i tek rođenu Tanju, uz svoje dvoje dece, odgajili su ujak i ujna, koji su se te godine skućili u Barajevu i započeli život iz početka.
МЕСЕЦИМА САМ ПОВРАЋАЛА
Иaко je тог aвгустa 1995. билa троипогодишњa дeвоjчицa, тeшкe, стрaвичнe сликe урeзaлe су сe дубоко у њeно сeћaњe. Нaстaвљa дa нaм причa, a фрaгмeнти болa рeђajу сe jeдaн зa другим:
– Слeдeћa сликa je из болницe, имaлa сaм рaну нa руци. У шaци су ми билa чeтири-пeт гeлeрa и мeдицинскa сeстрa их je вaдилa и чистилa рaну. Послe сe сaмо сeћaм сликe кaд су моjу тeк рођeну сeстру Тaњу донeли у Бaрajeво.
Aleksandra sa bratom, ocem i majkom
Tu celu godinu gotovo da nisam mogla ništa da jedem, stalno sam povraćala. To je, valjda, bila posledica postraumatskog stresa i svega novog oko mene, jer smo ostali bez roditelja i poznate okoline.
ZLOČIN KOJI TRAJE
Aleksandra je odrasla u Barajevu, udala se i sad živi u Nemačkoj i neprekidno se nada i veruje da će za taj ratni zločin nad civilima na Petrovačkoj cesti, ipak jednog dana neko odgovarati, iako je prošlo 27 godina.
U toj koloni civila, žena i dece, automobila, traktora i kamiona stradalo je desetoro Srba, još troje je kasnije preminulo od posledica povreda u bolnicama u Beogradu. Ranjenih je bilo 50 civila.
Svedoci pamte da je borbeni avion „mig-21“ sa „šahovnicom“ na repu nadleteo kolonu izbeglica, pa se u zaokretu „poravnao“ sa njom i ispalio četiri rakete po putničkim i teretnim vozilima i traktorima, a potom je sa teritorije Bosne i Hercegovine odleteo prema Hrvatskoj.
U tom stravičnom zločinu nad civilima, u sramnoj akciji hrvatske vojske „Oluja“ poginuli su Darinka Drča, Mirjana Dubajić, Milka Kovačević, Krstan Vuković, Branko i Mirko Stijelja i deca Jovica Drča (6), Darko Vuković (13) kao i brat i sestra Nevenka (11) i Žarko Rajić (9).
– Niko za zločin na Petrovačkoj cesti nije odgovarao, ali ja se nadam da ipak hoće. Čekam taj dan pravde za žrtve, iako je prošlo gotovo tri decenije – kaže Aleksandra.
– Ranije nisam razmišljala o tome, bila sam dete, ali što sam starija sve me više boli što vidim da se time niko nije bavio, iako postoje i pismeni dokazi i svedoci da ispričaju šta su videli. Sve je jasno.
PROVOKACIJE I UVREDE HRVATA
Aleksandra svake godine 5. ili 7. avgusta na društvenim mrežama objavi neku uspomenu, poruku ili fotografiju i tad joj stignu strašne pretnje u komentarima.
– Bilo bi zaista poražavajuće da se ne setim tog dana i da ne podsetim druge na taj strašan zločin. Ko će ako ne ja? Ali tad mi stižu razne pretnje poput:
– „Drago mi je da ti je majka krepala, treba vas poklat sve k’o zečeve, pivaj, pravimo žurku u čast tvog pokojnog oca…“ Šalju mi i ustaške pesme. Nikada na društvenim mrežama nisam napisala ništa protiv Hrvata, niti da nekoga mrzim, to je zločin pojedinaca.
Ne znam ko to piše, skriveni su nalozi, blokiram ih, ali oni otvaraju nove. Jedan čovek me je čak dve godine proganjao, svašta pisao i pretio mi.
BRAT VIDEO OCA BEZ GLAVE
Brat Savo iako je bio stariji i tada imao osam godina, slabije se seća stradanja na Petrovačkoj cesti. Aleksandra nam kaže da je verovatno bio u šoku i to, potom, potisnuo, a da je ona, jer je bila nesvesna šta se dešava zapamtila neke slike.
Sava je ispričao da je tad u kamionu čuo samo zvuk aviona i detonaciju:
– Kad sam izašao video sam oca u autu bez glave, a deda je bio nagnut napred. Pozadi sa njima u autu je bio komšija Dušan Ivaneža, ali njega nisam video, jer smo odmah krenuli ka šumi da se sakrijemo.
SANDALICA
Kad je odrasla Aleksandra je dva puta otišla u rodno selo Zagrad kod Benkovca (na slici):
– Prvi put 2009-te, bila sam sa bratom i videla kamene kuće i zelenu travu. Sliku koju sam upamtila. Selo je bilo pusto, svega nekoliko ljudi se vratilo.
željno krša Dalmacije moje
Drugi put sam išla sa suprugom i na prozoru stare dedine kuće našla sam moju sandalicu i ponela sam je sa sobom u Nemačku, kao uspomenu.
Autor: S. J. MATIĆ
