Premijer Vučić se juče, u petak 29. januara, pohvalio kako je država Srbija u prvom ovogodišnjem mesecu ostvarila budžetski suficit od 250 miliona evra. „Suficit niko nije očekivao, niti je smatrao da je moguće da imamo suficit u januaru, jer suficit u januaru i februaru generalno nemate, nego je uvek značajno veliki deficit“, rekao je, ne krijući ogromno zadovoljstvo, već naprotiv, naglašavajući ga, predsednik Vlade.
Za građane Srbije, za Srbiju ako tako smem da kažem, bilo bi bolje da se šef njene uprave pohvalio dobrim rezultatima privrede, povećanom proizvodnjom i profitima preduzeća, odnosno porastom plata i penzija i, generalno, viškom prihoda nad rashodima u kućnim budžetima – neočekivanim, ali još bolje očekivanim, jer bi to bio znak konstantnog i održivog napretka – nego suficitom u, kolokvijalno rečeno, vladinom novčaniku. Dok, sa druge strane, svi drugi grcaju.
Uzgred, za pravu i potpunu ocenu poslovanja države, ako je već samo o tome reč, pored države u najužem smislu, što bi se grubo moglo nazvati državnom upravom, potrebno je u finansijski (ob)račun uključiti i sve druge delove države „u širem smislu“ ili kako to ekonomisti vole da kažu – opšte države. A tu spadaju: socijala (penzioni fond), zdravstvo, prosveta, javna preduzeća, Pokrajina, opštine… Tek tada se može videti kako je zaista „poslovala“ država. Da između ovih kategorija postoji značajna razlika svedoči, recimo, podatak da je prošle godine ta takozvana „najuža“ država ostvarila deficit od 120 milijardi dinara, a ona „šira“ od 160 milijardi.
Kad smo već pomenuli 2015, setićete se kako se cele prošle godine premijer Vučić hvalio izuzetno i neočekivano niskim deficitom, da bi on u decembru takoreći eksplodirao, jer je bio znatno veći nego u svih prethodnih 11 meseci. Do kraja novembra, naime, fiskalni deficit je bio 65 milijardi dinara, a samo u decembru – 95 milijardi. To bi se pre moglo nazvati haosom, nego redom u javnim finansijama.
Ovakvo ponašanje Vlade liči na ponašanje „domaćina“ koji mesecima ne plaća, nego gomila račune – za stan, struju, komunalije, grejanje.., i hvali se kako mu je kućni budžet u plusu, a onda, kada mu stave „nož pod grlo“, padne u duboku „dubiozu“ i mora da se zadužuje da bi sve to poplaćao.
Ako, pak, nije tako, ako država Srbija zaista raspolaže velikim viškom para, postavlja se – kao zapravo ključno – pitanje: šta će Vučiću tih 250 miliona evra, ili 30 milijardi dinara, ako mu ne trebaju, tj. ako nema našta da ih potroši? Tih 30 milijardi, to je ogromna suma. Ako bi se januarski rezultati „ekstrapolirali“ na celu godinu, bilo bi to 360 milijardi dinara što je jedna trećina ukupnih rashoda (uže) države za ovu godinu (oko 1.100 milijardi). Naravno da nije tako, svi to znaju, premijer Vučić možda ponajbolje. A ako je, međutim, to samo privremeno, trenutno čak, čemu onda tolika „buka ni oko čega“.
U stvari, januarski fiskalni rezultat, ovaj koji je predstavljen javnosti, pre je razlog da čovek – a i premijer je samo čovek, makar bio i natčovek, zar ne – stavi prst na čelo i nad postignutim se zamisli, nego da se time hvali. I da razmisli gde je pogrešio, na „prihodnoj“ ili „rashodnoj strani“, ili možda na obe? Da li je od jednih uzeo previše, a drugima ostao dužan? I da se potrudi da grešku što pre, u tišini, ispravi, a ne da se njome na sav glas hvali.
Ima u srpskom narodu u vezi sa tim jedna lepa izreka, ali je ja ovde neću izgovoriti. Razmišljam kao Ilija Čvorović: ako me se za dan bezbednosti sete – sete; ako ne, ja ću i dalje raditi svoj posao.
Mijat Lakićević
Peščanik
