Čekajući izborni sporazum srpske vlasti i opozicije

0
135

Vikend analiza Jasmine Lukač

U oktobru će biti tačno tri godine od kako je počela igra živaca vlasti i opozicije u Srbiji oko takozvanih „izbornih uslova“, a u suštini oko samo jednog pitanja – pristupa televizijama, kako Javnom servisu RTS tako i komercijalnim TV na državnom niovu.

Prvi sastanak na ovu temu održan je 13. oktobra 2018. u zgradi „male“ Skupštine u ulici Srpskih vladara, gde je tradicionalno i sedište Republičke izborne komisije. Sazvan je na inicijativu Dragana Đilasa, koji tada još nije imao stranku, nego je nastupao kao lider opozicione liste sa beogradskih izbora 4. marta 2018.

Nazvan je „okruglim stolom parlamentarne i vanparlamentarne opozicije“, za kojim su tada sedeli jedni pored drugih Marinika Tepić, Boško Obradović, Nebojša Zelenović, Zoran Lutovac, ali i Saša Janković, predsednički kandidat sa izbora 2017. Tog puta međutim, u svojstvu lidera nečeg što se tada zvalo Građanski blok 381.

Godinu dana ranije, na simbolični 6. oktobar, taj dan željene lustracije posle Petooktobarskog prevarat koji se nikada nije desio, Janković je pokušao da organizuje skup i istakne zahteve. Na Trg republike sem članova Jankovićevog građanskog udruženja, zatim grupe narodnjaka Vuka Jeremića, takođe predsedničkog kandidata, ali sa tri puta manje glasova od Jankovića, koji su uneli izvesnu živost, te Borisa Tadića, u svojstvu građanina, drugih demonstranata nije bilo.

Kao što je poznato, debakl tog okupljanja nije obeshrabrio Jankovića, te je on naredne 2018. pokušavao jedno šest meseci da pokrene demonstracije, jednonedeljnim dolascima na Andrićev venac, gde je ispred sedišta predsednika Srbije, protestovao zbog ubistva kosovskog političara Olivera Ivanovića. Ipak, uprkos tragici i velikoj težini tog povoda – Ivanović je ubijen 16. janaura 2018. na samom početku izborne kampanje za Beograd, a nekoliko meseci posle prljave lokalne kampanje na Kosovu, Jankovićevi dolasci ostali su bez odziva.

Da Vas podsetimo:  Meki kult hiperaktivnog digitalnog nomada

U trenutku dakle, kada je održan taj prvi „okrugli sto“ (ne računajući one iz 90-tih, kada se uspostavljalo višestranačje u vreme Slobodana Miloševića) pomenutog 13. oktobra 2018. tadašnja opozicija nije imala nikakav vidljiv kapacitet da izvrši pritisak na vlast izlaskom demonstranata na ulicu. Ipak, zaključak tog stola – da treba osnovati radnu grupu, čiji posao će biti promene medijskih uslova i promene izbornog zakonodavstva, u potpunosti je zaživeo do dana današanjeg.

Vrlo brzo se pokazalo i da kapacitet opozicije uopšte nije mali – izbile su vikend demonstracije Stop krvavim košuljama zbog napada na Borka Stefanovića, tada još uvek lidera udruženja Levica Srbije, koje su obeležile 2019. godinu. „Okrugli sto“ je postao neka vrsta stalne institucije – prvo u organizaciji Fondacije za otvoreno društvo i

Fakulteta političkih nauka, a zatim je stvar podignuta na nivo Narodne skupštine i Evropskog parlamenta.

Za korona izbore za parlament Srbije i lokalne skupštine u junu 2020. međutim, opšti dogovor o „izbornim uslovima“ nije postignut, iako je počelo prekrajanje izbornog zakonodavstva. Istina, to je prekrajanje bilo drugačije vrste nego to kako su se u Miloševićevo vreme, u osvit izbora menjali izborni zakoni.

Dok su na primer 90-tih, Miloševićevi socijalisti „nameštali“ promene, na primer broja izbornih jedinica, tako da idu u korist njima kao najveće stranke, sada je vlast Aleksandra Vučića, smanjivanjem izbornog praga sa 5 na 3 odsto, išla na ruku „malim“ protivnicima. Najprepoznatljiviji deo opozicije ostao je pri bojkotu izbora nezadovoljan medijskim uslovima, odnosno izrazito nejednakom pristupu koji ima ka televizijskom gledalištu spram vlasti.

Iz nedovoljno jasnih razloga, zahtevi opozicije su bili nejasni i loše usmereni ka promeni članstva Regulatornog tela za elektronske medije, tražene su i ostavke rukovodstva Javnog servisa, a iznošeni su i megalomanski elaborati „stručanjaka“ o sveukupnoj promeni javne scene. Vučićeva vlast, iako se činilo da „vapi“ za opozicijom koja bi joj dala legitimtet, te da bojkot ima kapacitet da joj „nanese bol“, zapravo je glatko odbacila sve.

Da Vas podsetimo:  STEFAN SIMIĆ: S KIM SI, TAKAV SI

Izbori 21. juna 2020. u uslovima pandemije, održali su se pod senkom opozicionog bojkota i te Vučićeve nepopustiljivosti.

Opet, situacija se vrlo brzo preokrenula. Nakon više krupnih svetskih događaja, Vučić je oživeo pregovore sa opozicijom, i načinio niz medijskih ustupaka i čini ih i dalje.

Najvažniji među tim događajima je neuspeh Vašingtonskog sporazuma Beograda i Prištine, i poraz Donalda Trampa na predsedsedničkim izborima u Americi u jesen 2020. U srpskoj javnosti smatra se da je Vučićeva vlast u problemu zbog unetih novih negativnih ocena u izveštajima Evropske unije o „stanju demokratije“, „vladavini prava“, itd.  Ali, svi ti briselski spisi su tek jedna od vidljivih posledica velike promene u Vašingtonu.

Početkom 2021. na inicijativu Borisa Tadića, koju je između ostalih, podražala i DSS Miloša Jovanovića, Javni servis RTS i RTV uvodi klasične izborne debatne večernje emisije. Opozicija traži i, po svemu sudeći dobija, i pristup Jutarnjem programu, koji pojedini analitičari smatraju glavnim pokretačem javnog mnjenja na dnevnoj bazi.

Sprovedena je ideja iz 2018. o osnivanju Radne grupe o izbornim uslovima i to nakon što je i Vučić lično dva puta dolazio u Narodnu skupštinu na sastanke sa predstavnicima stranka i udruženja, koji žele dogovor bez „posredstva stranaca“. Taj će se „kolosek“ pregovora gotovo izvesno spojiti u glavni tok sa „kolosekom“ u kome posreduju evroparlamentarci Vladimir Bilčik i Tanja Fajon, kada oni u septembru usaglase konačni sporazum.

Ivica Dačić, kao predsednik Narodne skupštine i „kofacilitator“ osmisliće već način kako da sve prođe na zadovoljstvo svih. I Boška Obradovića, jurišnika iz vikend demonstracija, koji je posle bojkota najavljivao austrijski scenario sa sve sigurnim padom vlade Ane Brnabić i Saše Radulovića, borca protiv sistema, koji je odbio da ide na razgovore u sedište diplomatske misije EU u Beogradu, iako je pozvan, jer su mu tražili da se legitimiše… Ali, i onih koji su slali svoje zahteve (platforme) isključivo Evropskom parlamentu, poput Đilasove stranke, ili onih koji su poput Tadića poslali i EP-u i Narodnoj skupštini.

Da Vas podsetimo:  Druga Srbija i monopol na antifašizam

Tadić je, možda zahvaljujući i tome što i dalje ima dobre veze u pojedinim krugovima u američkoj administraciji, tiho „preuzeo“ vodeću ulogu u pregovorima sa Vučićevom vlašću, umesto Pokreta slobodnih građana. PSG je, podsetimo, dok ga je još vodiš Jankovićev naslednik na poziciji lidera, glumac Sergej Trifunović, bio taj koji je pozvao EP da se uključi u dogovaranje srpske vlasti i srpske opozicije. Tadić je pak bio taj, koji je pokrenuo sastanke sa rukovodstvima Javnog servisa, nakon čega su se vrata TV programa makar odškrinula.

Autor: Jasmina Lukač

IZVOR: Demostat

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime