BERLIN Nemački mediji kao da se utrkuju u pričama ko će biti brži, konkretniji i tačniji u pogađanju datuma tobožeg napada, kako govore, ne Rusije nego Putina na Ukrajinu. Ali su skoro svi propustili priliku da „proslave“ dan kada je uništen nekda moćni Sovjetski savez. Bilo je to pre trideset godina, 31. decembra 1991.g.
Doduše, znamo da se Sovjetski savez dobrim delom urušio iznutra (ne)delovanjem koruptnih političara, potpomognutih zapadnim obaveštajnim službama, ali i zbog privredno-ekonomskih teškoća i nestašice novca koje su teško pogađale stanovništvo jer je najveći deo budžeta išao na vojsku.Kriza je krenula još polovinom 1980.g. a kulminirala je potpisivanjem tzv. ugovora „2 plus 4“ o ponovnom ujedinjenju dve Nemačke. Potpisale su obeNemačke, SAD, Engleska, Francuska i SSSR 12.9.1990.g. Ubrzo je sledilo i povlačenje sovjetskih trupa sa teritorije Istočne Nemačke. Ujedinjenje obe Nemačke u jednu državu nastalo je uglavnom uz prihvatanje uslova koje su postavljali Englezi i Francuzi a, tako je izgledalo, samo nemušto i nešto malo Rusi. Sovjetima je bilo bitno da Nemci plate silne milijarde maraka da se njihova vojska povuče iz Istočne Nemačke. Nemci su posle pogađanja Helmuta Kola i Gorbačova od traženih oko 17 milijardi nemačkih maraka isplatili sumu od 12 milijardi ali su SSSR-u dali i beskamatni kredit od 3 milijarde DEM. Potpuno povlačenje silne mehanizacije, aviona i drugih ubojnih sredstava, kao i 550.000 u Istočnoj Nemačkoj stacioniranih vojnika SSSR-a, završeno je 31.8.1994. godine.
Samo 14 meseci posle potpisivanja Ugovora o ujedinjenju obe Nemačke, 7. decembra 1991.g. su se u lovu u okolini mesta Beloveš, blizu granice Belorusije i Poljske, sreli predsednici Rusije, Belorusije i Ukrajine. U državnoj dači (vili u šumi) dogovoreno je ukidanje Sovjetskog saveza koji su potpisali Boris Jelcin u ime tadašnjeg Sovjetskog saveza, predsednik Parlamenta Belorusije Stanislav Šuškevič i predsednik Ukrajine Leonid Kravčuk. Izgleda da je prvobitna tema susreta zaista bio lov na divlje svinje -uz razgovore o isporuci gasa i nafte iz Rusije pomenutim zemljama. Zima je bila oštra, a rezerve pomenutih energenata u Ukrajini i Belorusiji su bile skoro na nuli.
Očigledno dovoljno alkoholisan, hronični bolesnik zavisnosti od alkohola Boris Jelcin je brzo prihvatio zahtev za većim isporukama energenata ali je na red došla i tema daljeg opstanka SSSR-a. Istoričari kažu, Jelcin je u svojoj zdravici jasno pomenuo da on „može da zamisli opstanak Sovjetske zajednice u jednom novom ugovoru“ –što je Ukrajinac Kravčuk kategorički odbio tražeći rasturanje Saveza. Posle dosta popijene votke, Jelcin se složio sa zahtevom Ukrajinca obećavši izradu nekakvog novog ugovora gde bi države Rusija, Belorusija i Ukrajina činile „Zajednicu demokratskih država“. To je bila smrtna presuda Sovjetskom savezu.
Sutradan, 8. Decembra, nije poznato da li se Jelcin u toku noći dooljno otreznio od pijanstva, nastavljena je diskusija u kojoj je zaključeno da će pomenute države imati zagarantovane granice i pun, samostalni državni integritet, uz još neke odredbe čije bi opisivanje ovde bilo preobimno. U 14 časova sva trojica su potpisala dokument u kom se navodi da je Sovjetski savez kao subjekat prestao da postoji! Valjda srećan što je rasturio Sovjetski savez, Jelcin je kod diskusije o svakom paragrafu ugovora, pričali su prisutni, u sebe nalivao po vodenu čaču –votke!
Jelcin se ipak prisetio da je ugovor trebalo da potpiše i predsednik Kazastana Nursultan Nazarbajev, druge države po veličini površine u okviru SSSR-a na čijoj teritoriji je bilo lagerovano oko 1500 atomskih bombi i nuklearnih bojevih glava. Više atomskih bombi je bilo samo na teritorijama Rusije i Sjedinjenih američkih država. Jelcin je Nazarbajeva obavestio o potpisanom, i pozvao da odmah dođe u u daču u mestu Viskuli ne znajući da je KGB daču ozvučio i da je o dosadašnjim razgovorima već bio obavestio Gorbačova. Upravo tih dana Nazarbajev je trebalo da sretne Gorbačova. Očevidci pričaju da se Jalcin prestrašio te činjenice jer je mislio da će Gorbačov, kada bude saznao šta je potpisao, poslati KGB da ga uhapse. Možda je to bio razlog da je Jelcin odmah telefonom o potpisanom dogovoru i o razbijanju Sovjetskog saveza obavestio američkog predsednika Džordža Buša. Buš je pričao, da nije mogao da veruje svojim ušima šta mu je Jelcin sve saopštio.Ono što nisu uspele stotine milona dolara mita i hiljade obaveštajaca i špijuna, uspeo je pijani Jelcin uz asistenciju dvoje drugih, takođe korumpiranih političara!
Ni o svemu već obavešteni Gorbačov nije više imao moć kao ranije, pa skoro ništa nije učinio da se zaustave Jelcin i drugi „rasturači“ Sovjetskog saveza. Dalji tok događaja znamo. Pijanac Jelcin, za koga kolaju priče da se Amerikancima prodao za pare, odradio je svoje. Slično je prema Zapadu postupao i Gorbačov koji se indirektno prodao za Nobelovu nagradu za mir, dotiranu tada sa oko 1,5 miliona nemačkih maraka. Rasturen je nekada vojno moćni SSSR, a teškoće i problemi novonastalih separatnih država će se tek nadovezati na nepostojanje Sovjetskog saveza.
Zbog uspešnog “rasturanje“ Varšavskog pakta, vojne organizacije uperene protiv zapadnog NATO pakta, ruska strana je zahtevala da se onemogući pristup i učlanjanje u NATO pakt novonastalim državama -bivšim sovjetskim republikama kao i bivšim članicama Varšavskog pakta –što je usmeno i obećano. Izgleda da se ruska vrhuška time zadovoljla, tako da o tome nije sačinjen nikakav zvanični dokument.
Kako je ne tako davno napisao jedan nemački novinar- to obećanje da novonastale države ali i članice bivšeg Varšavskog pakta neće pristupiti NATO paktu treba vrednovati kao „obećanje koze da neće da obdsti pola polja pod kupusom“ –što se i obistinilo. Ukrajina, doduše još nije članica NATO pakta ali je Zapad veoma izdašno finansijski pomaže, nadajući se, verovatno, nekoj novoj vladajućoj garnituri koja će ipak tražiti pristup toj vojnoj organizaciji. Na tome se svestrano radt, posebo su aktivne američke i nemačke obaveštajne službe. Verovatno je pitanje vremena kada će NATO –čitaj Amerikanci, kao u Poljskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Baltičkim zemljama itd. i na teritoriji Ukrajine instalirati svoje rakete uperene protiv Rusije.
bezbednosnoj konferenciji 2007.
Zahvaljujući kategoričnom i odvažnom Putinu, prvi put u poslednjih trideset godina, jedan ruski predsednik oštro odgovara zapadnim moćnicima i katagorično zahteva da se poštuje usmeno obećanje o prestanku širenja NATO pakta na istok. Naši Srbi sa kojima smo imali priliku da razgovaramo u Berlinu i Štutgartu se sa pravom prisećaju čuvene srpske izreke „Kasno Janko na Kosovo stiže“ jer misle da je trebalo veoma ranije da se pokrene to pitanje a ne tek ovih dana. Opet drugi govore da za razgovor –i dogovor, nikada nije kasno! Nije kasno možda za pristup Ukrajine NATO paktu ali sve važnije države- bivše članice Varšavskog (odbranbenog) pakta su odavno već ušle u NATO, uključujući i Hrvatsku i Crnu Goru. Ova poslednja, sprdaju se naši Srbi sa njenim članstvom, će verovatno sa svojih 200 vojnika itetkako doprineti većoj borbenoj sznazi NATO pakta!
Nemački mediji svakodnevno kao da prizivaju na rat pričama da silne formacije ruske vojske na granicama Ukrajine čekaju samo trenutak za napad, iako Rusija tvrdi da je prisustvo oružanih snaga samo običan zimski manevar. Ipak, poznajući metode rada zapadnih obaveštajaca viđenih u Sarajevu (Markale) i Račku na Kosovu, upad u Ukrajinu nije isključen. Dovljno je da Ukrajinci –ili NATO specijalci, počine veći masakr ruskog stanovništva u oblasti u i oko Donjeca gde većinom žive Rusi pa bi, po „želji“ nemačkih medija, Putin morao da interveniše upadom svojih trupa. Sigurno ne u cilju porobljavanja cele Ukrajine, ali u cilju zaštite ruskog stanovništva od istrebljenja na teritorijama njihovog življenja!
Nemci, skoro svakodnevno, pominju i tobožu „aneksiju Krima“ ne želeći da kažu istinu da je Krim sve do maja 1954.g.znači punih 170 godina uvek bio ruski – kada ga je Ukrajinac Nikita Hruščov pripojio Ukrajini, ona je u to vreme bila u sklopu Sovjetskog saveza pa je Rusima bilo sve jedno u kojoj administrativnoj jedinici zajedničke države žive. Većinski su se stanovnici Krima u slobodnom referendumu izjasnili za pripajanje Rusiji. Ipak se rado pominje Krim kao dokaz ruske agresivnosti uz tvrdnju da će se to dogoditi i sa Ukrajinom. Nemački mediji neprestano „zaboravljaju“ da je npr.Kosmet NATO bombama i na silu otet od Srbije, bez glasanja i bez referanduma stanovništva! To je za njih demokratska secesija, a Krim je ruska agresija.
Naravno da je sada na redu utrkivanje u nagađanjima ko će i kako će se suprostaviti Rusiji ako zaista dođe do pomenute vojne intervencije u delu Ukrajine sa većnski ruskim stanovništvom. Pominju se oštre ekonomske i finansijske sankcije, ali NATO preti i oružjem. Ne baš mali broj američih vojnika je upućen u okolne države- kao npr. u Poljsku, u baltičke države, u Rumuniju i Bugarski itd. Svi oni, ukoliko bi zaista došlo do ratnih sukoba u Ukrajini, mogu u tom broju samo da posluže –kako napisa jedan američki novinar- za zasmejavanje Rusa kojih je preko 100.000 na granicama Ukrajine i njihovih komadanata.
I pored uloge „zasmejavača“, Amerikanci, Englezi, delom i Poljaci, masovno šalju oružje Ukrajincima kako bi, po pisanju štampe, mogli da se odupru ruskoj agresiji. Da se odupru –možda, ali koliko dugo, nekoliko sati ili nekoliko dana? Na to pitanje nema odgovora isporučioca oružja. Njima je važan rat i profit jer su arsenali, u nedostatku novih, masivnijih ratova, prepuni starijeg oružja koje treba rasprodati. Potreban im je rat ali bez direktnog učešča SAD i britanskih jedinica, jer su Amerikanci od bosonogih Talibana, „ junački“ pobegli iz Avganistana. Nova bežanija, npr. iz Ukrajine, bi još više zbunila i unazadila ugled Amerikanaca kao „Svetskog policajca br.1“.
Verovatno su Amerikanci u svojim bazama u celom okrugu oko Rusije, a imaju ih preko 800(!) raspoređenih po celom globusu, podigli stepen bojne gotovosti. Uz američke trupe tu su i Nemci koji na sve načine pokušavaju da izigravaju „svetsku silu“ naravno samo ako se kriju iza iza leđa Amerikanaca. Više hiljada nemačkih vojnika se odavno nalaze na tuđim teritorijama –od svojevremeno u Avganistanu, zatim na Kosmetu, u Bosni, u baltičkim državama, Iraku, Maliju, Libanonu, u Sredozemlju, Istočnom Timoru itd.
Naši sagovorbnici, Srbi u Nemačkoj, se ipak nadaju da do nekog većeg rata, pogotovo ne upotrebom atomskog naouržanja, neće doći jer je Rusjija –od pohoda Napoleona, pa nemačkog cara Viljhelma Drugog i na kraju Hitlera, uvek bila pobednik. To bi Nemcima trebala da bude svakako poslednja pouka jer ako bi došlo do žešćeg okršaja. Nemačka bi sigurno imala prve i najveće žrtve- smatraju naši sagovornici.
Nemački, ali i drugi EU- državnici prete, u slučaju ruske invazije na Ukrajinu, zabranom puštanja u rad gasovoda „Severni tok 2“ koji je završen i koji je koštao oko 10 milijardi evra. Nadaju se da će to posebno pogoditi rusku privredu. U stvari, to pogađa nemačke potrošače jer svi znamo koliko je gas poskupeo zbog vazalskog stava nemačkih političara i vlade prema SAD, neizdavanjem dozvole za upotrebu gasovoda. Nemačka skladišta su momentalno popunjena sa samo 3% kapaciteta a dotoka nove, veće količine gasa iz Rusije nema.
Naravno da bi za Rusiju prihod od gasa bio manji, ali je Putin unapred računao i na tu mogućnost pa je nedavno sa Kinom, svetskom industrijskom silom br. 2 posle SAD, dogovorio dodatne isporuke gasa tako da je Rusima sve jedno da li gas prodaju Nemcima ili Kinezima. Ali ako dođe do ozbiljnog konflikta, Rusi bi, verovatno, zatvorili gasovod preko Ukrajine od kojeg ta zemlja ima velike godišnje prihode a Nemačka ni imala još manje gasa na svom tržištu. Pomenimo da preko 55 odsto potreba gasa Nemačka uvozi iz Rusije. U posao bi uskočile SAD isporukom daleko skupljeg tečnog gasa. Njihovim kompanijama je „Severni tok 2“ od početka gradnje bio trn u oku.Zato su svi predsednici poslednjih godina -od Obame breko Trampa do polusenilnog Bajdena, pokušali da utiču na Nemce da prestanu izradnju tog gasovoda
I današnjim nemačkim političarima je, kao Hitleru posle okupacije Ukrajine 1941.g., očigledno veoma stalo da očuva savezništvo sa Ukrajinom pa žarko žele i zahtevaju od Rusije da Ukrajina, bez obzira ako se gas bude ikada dopremao i „Severnim tokom 2“ obavezno profitira od protoka ruskog gasa preko njene teritorije. Te „stare veze“i z vremena nemačke okupacije, izgleda, na neki način traju i danas, pogotovo ih cene desničari. Možda i zbog toga jer su se Ukrajinci listom dobrovoljno stavili od 1941.- do 1944.g. u službu SS formacija, koje su se posebno istakle kod pomora Jevreja u Ukrajini i na tadašnjim teritorijama Sovjetskog saveza ali i u borbama protiv oslobodilačke Crvene armije.
Sa druge strane, u nemačkim genima, izgleda kao da je „programiran“ ratni „Prodor na istok“ (Drang nach Osten) u želji prilaska neizmernim rudnim i drugim prirodnim bogatstvima Rusije. Slično je i sa Amerikancima. Genetičari kažu, da je skoro 30 odsto Amerikanaca germanskog porekla. Možda i oni žele, zajedno sa Nemcima, rasparčavanje i uništenje Rusije i„Prodor na istok“.
Nije li ona, za Srbe zloglasna baba Malden Olbrajt, nekadašnja Jevrejka rekla, da bi Sibir sa svojim bogatstvima i prostranstvom, trebalo da pripada i drugima a ne samo Rusiji? Logično zamišljeno od strane ove kako je Srbi zovu Baba-Veštice, jer su Amerikanci u poslednih 200 godina već skoro potrošili sve svoje prirodne resurse, a svakodnevno ih troše i u arapskim i drugim područijma sveta. Zato i njima, verovatno, treba dodatno rasturanje Rusije i pomenuti „Prodor na istok“! Možda je igra oko Ukrajine početak jačeg pokušaja destabilizacije i rasturanja današnje Zajenice ruskih država? Ipak atomski potencijal Rusije je dovoljno jak da smiri sulude planere u Pantagonu- američkom ministarstvu rata, pa i po kog, kao ovg danas, već, kako su pisale novine, delimično senilnog predsednika.
Amerika, osim pobede nad Japanom zahvaljujući naučnicima pretežno jevrejskog porekla koji su proizveli prvu atomsku bombu, nisu više dobili ni jedan rat. Čak i Drugi svetski rat ne bi dobili tako lako, brzo i sa veoma malo poginulih i ranjenih američkih i drugih savezničkih vojnika, da nije bilo desetomilionskih žrtava ruskih boracqa. Oni su najviše doiprineli savezničkoj pobedi nad Hitlerom.
Svi drugi od Amerikanaca započeti ratovi -kao npr. u Koreji, Vijetnamu, Avganistanu, Libiji, Iraku i Siriji itd. –pa i u Srbiji- završili su se, često bezrazložnim razaranjem napadnutih država, uništavanjem infrastrukture, ubijanjem mase nedužnog stanovništva, hiljadama milijardi dolara troškova SAD za vođenje tih ratova, i na kraju skoro kukavičkim povlačenjem prepuštajući teren drugima bez američke pobede! Jedini „pobednici“ svih pomenutih ratova je bila vojna industrija SAD –na teret američkih poreskih platiša.
Vojni analiitičari tvrde da je u cilju razbijanja jedinstva države sledeća na američkoj listi Republika Kina! Na tome se raznim manipulacijama, podrivanjem jedinstva različitih naroda i vera na toj teritoriji i PR marketingom uz pristojnu pomoć Nemaca, već radi. Ipak je to, misle analitičari, i za jednu Ameriku preveliki zalogaj na kome nije isključeno da se SAD udave i -ukoliko bi, nedaj Bože, došlo do nuklearnog rata, deo od danas 1,2 milijardi Kineza bi preživeo ali bi oko 300 miliona Amerikanaca verovatno nesatalo sa lica zemlje.
Za KORENE
Predrag Rakočević, Štutgart
