SRBIJI TREBA POVEZIVANjE SA SRPSKIM NARODOM U BiH I CRNOJ GORI – UZ SVAKU POMOĆ RUSIJE
- Postojanje jedinstvenog carinskog sistema, dirigovanog od strane Brisela, otežava međunarodnu poziciju Beograda i znatno onemogućava unapređivanje saradnje sa Rusijom i Evroazijskim ekonomskim savezom na polju slobodne trgovine, kao i ekonomske saradnje sa Kinom, pogotovo na kineskom mega ekonomskom projektu Pojas i put
- Srbija treba da odustane od ogromnog tržišta Rusije (145 miliona ljudi), u kome su jasne ekonomske računice i nema uslovljavanja, a da zauzvrat dobije malo tržište Zapadnog Balkana (svega 18 miliona ljudi) u kome će ekonomski odnosi da budu diktirani od strane Brisela ili Vašingtona
- Projekat direktno sprečava Republiku Srpsku da se iskaže u svom potpunom kapacitetu, koji joj omogućava Dejtonski sporazum jer preko carinske unije na posredan način eliminuše značaj i uticaj RS. Carinska unija će se pojavljivati kao celina, a njena članica je BiH kao država i tu nema mesta za Republiku Srpsku. Pored toga, carinska unija Zapadnog ili Otvorenog Balkana afirmiše albansko Kosovo kao državu članicu
- Nesuglasice na Zapadu su izbile oko toga – ko je od njih glavni na Zapadnom Balkanu? EU i Nemačka ili SAD? Podgorica, Priština i Sarajevo po tom pitanju slušaju Berlin. Pogotovo je u tome aktivan Aljbin Kurti. Da bi pojačale svoju poziciju, ne samo u evropskim poslovima i u sučeljavanju sa Rusijom, SAD uvode u igru i Britaniju. Zbog toga je i imenovan Stjuart Pič
- Umesto da konačno krenemo u obnovu srpske državnosti na Balkanu, i uz podršku Rusije otpočnemo proces srpskog povezivanja, mi se i dalje nalazimo na pogrešnom putu evrointegracija ili atlantističkih strategija uvlačenja Srbije u pogubne projekte kakav je projekat Zapadni (Otvoreni) Balkan
Piše: Srđan PERIŠIĆ
SVEDOCI smo da Vlada Srbije zajedno sa vladama Albanije i Severne Makedonije promoviše inicijativu Otvoreni Balkan (Open Balkan). Međutim, pitamo se – čija je to inicijativa?
Da li je to baš srpska ideja, i da li se radi samo o slobodnom protoku ljudi, roba, usluga i kapitala?
Odgovor na ovo pitanje veoma brzo smo dobili – već 24. novembra 2021.godine od izaslanika SAD za tzv. Zapadni Balkan Gabrijela Eskobara.
On je prisustvovao internoj trosatnoj konferenciji na visokom političkom nivou, koju je organizovala Skupština Srbije pod nazivom „Otvoreni Balkan, put ka stabilizaciji, saradnji i prosperitetu regiona”.
Najvažniji deo konferencije je prisustvo visokih zvaničnika SAD. Osim odlazećeg ambasadora Godfrija na konferenciji je preko videolinka govorio Gabrijel Eskobar.
Ukratko, SADsnažno podržavaju Otvoreni Balkan, kao i sve druge incijative koje vode ka zajedničkom tržištu balkanskih zemalja. Isto tako, Eskobar je izjavio da ukoliko u inicijativi Otvoreni Balkan nije svih šest zapadnobalkanskih država – ona neće uspeti.[1]
Sve je jasno, karte su otkrivene. Ne radi se ni o kakvoj srpskoj ideji, već je ta inicijativa geoekonomski projekat Vašingtona, ali i nastavak ranijih inicijativa Brisela (EU).
Otvoreni Balkan itekako ima i geopolitički karakter. A ta šesta država koja treba da bude u Otvorenom Balkanu? Ko je ona? Pa, tzv. Kosovo.
Za Vašington, Brisel, Berlin u pitanju je samostalno Kosovo.
Međutim, ako se vremenski vratimo malo unazad, videćemo da je ta inicijativa imala više svojih naziva. 2020. godine zvali su je „mini Šengen“, a još ranije, 2017. „Unija Zapadni Balkan“.
Upravo ta 2017. godina otkriva još jednu činjenicu, a to je – da je o tome prvi govorio Goran Svilanović, bivši ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore od 2000. do 2004. godine.
Naime, inicijativa okupljanja država Zapadnog Balkana u jednu uniju dolazi od famoznog Regionalnog saveta za saradnju (Regional Co-operation Council – RCC) sa sedištem u Sarajevu, čiji je generalni sekretar upravo zagovornik učlanjenja Srbije u NATO Goran Svilanović.
On je još na Minhenskom bezbednosnom forumu 2017. o tome govorio u formi: „Jedan region – jedna ekonomija“, a u budućnosti jedinstvena bezbednosna struktura oslonjena na NATO!
Veoma brzo su ideju podržali tadašnji zvaničnici EU Johanes Han, Federika Mogerini, kao i tadašnji visoki predstavnik u BiH Valentin Incko.
Početkom marta 2017. na sastanku premijera zemalja Zapadnog Balkana u Sarajevu o toj temi se uveliko razgovaralo.
Isto tako, tadašnji predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić prilikom posete kancelara Austrije Kristijana Kerna Beogradu 2017. godine najavio je projekat stvaranja carinske unije u okviru sporazuma CEFTA, dakle, carinske unije zemalja tzv. Zapadnog Balkana.
Međutim, pitamo se da li je inicijativa objedinjavanja zemalja Srbije, Albanije, S. Makedonije, BiH, Crne Gore i tzv. Kosova u jednu međunarodnu organizaciju ideja zvanične Srbije?
Ako je srpska ideja i „nacrt“ – onda bi takav projekat trebao da ima saglasnost Vlade Srbije, odnosno da se na sednici Vlade raspravlja o tom projektu. Međutim, sednica Vlade Srbije o tome nikada nije održana. Dakle, ideja nije prerasla u „nacrt“ ili inicijativu na nekoj sednici vlade, što je zakonska obaveza kada se radi o spoljnopolitičkim aktivnostima Vlade Srbije. Dakle, u Vladi se o tome nije odlučivalo, a pogotovo ne u Narodnoj skupštini Srbije.
Zato je lako zaključiti da to nije ideja Srbije – već upravo suprotno, projekat Vašingtona, ali i Berlina i Brisela. Postavlja se pitanje: da li predsednik Vučić promoviše ovaj projekat znajući da on nema budućnost?
Zašto carinska unija „Otvorenog Balkana“?
Na sastanku Vučića, Rame i Zaeva 21. decembra 2021. godine ponovo je najavljena ideja carinske unije na Zapadnom Balkanu. Izgleda da je sve usmereno u tom pravcu, a da je slobodan protok ljudi, roba, usluga i kapitala samo prvi korak Otvorenog Balkana, tj. korak kojim se privlači javno mnjenje pre svega u Srbiji i Srpskoj – po onoj da se „Vlasi ne dosete“.
Naime, carinska unija je ekonomski prostor u kojem se države članice obavezuju sporazumom da će ukinuti međusobne carine, te kvantitativna ograničenja trgovine, a prema trećim zemljama primeniti zajedničku carinsku tarifu. Dakle, carinska unija ne dozvoljava postojanje carinskih ili drugih barijera u trgovini između zemalja članica (isto kao zona slobodne trgovine), i vrši određivanje zajedničkih carinskih stopa prema ostalom zemljama sveta.
To znači, kada se usvoji takav tarifni sistem carina i ratifikuju svi neophodni sporazumi, više promena nema.
U slučaju Srbije, to bi značilo da nema više samostalnog pregovaranja o slobodnoj trgovini i preferencijalnoj trgovini sa trećim partnerima, kao što su Rusija i Belorusija ili Kina. Dakle, prestaju da važe sporazumi koje trenutno Srbija ima sa Rusijom, i sa Evroazijskom ekonomskom unijom.
Naravno, sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom se ne mora raskinuti ukoliko bi sve ostale članice carinske unije (Albanija, Kosovo, Makedonija, Crna Gora i BiH) postigle dogovor sa Rusijom (i sa Evroazijskim ekonomskim unijom) da se slobodna trgovina proširi na sve zemlje. To je prvi primetio Dušan Proroković, jasno postavljajući pitanje javnosti Srbije, početkom 2017. – zašto bi Rusija dozvoljavala bescarinsku trgovinu zemljama koje su u NATO i koje joj uvode sankcije ili koje su pod protektoratom NATO (Kosovo)?
Takođe, malo je verovatno i da bi Albanija bila zainteresovana da sa Rusijom napravi takav sporazum, imajući u vidu da je potpuno okrenuta Zapadu, politički, ekonomski i vojno.
Carinska unija zemalja Otvorenog Balkana je zahtev prema zemaljama u regionu da pristanu da ujednače carine prema tarifama koje bi odredio Brisel. Srbija ne bi imala uticaj na izbor tarifa. Naime, neke od zemalja Otvorenog Balkana bi bile sigurno protežirane (zbog servilnosti i geopolitičke uloge u suzbijanju srpskog faktora) tako da bi tarife bile određivanje prema njihovim zahtevima.
Recimo Albanija, koja gotovo da nema poljoprivredu, za razliku od Srbije, insistirala bi na malim carinskim tarifama na hranu.
Takođe, uvoz roba iz EU bi ostao potpuno slobodan. Naime, za carinsku uniju su zainteresovane velike evropske kompanije, pre svega nemačke i austrijske, koje su i najveći izvoznici u zemlje Zapadnog Balkana. Takođe, zainteresovane su i kompanije iz Velike Britanije (na primer, Rio Tinto) i SAD.
Zašto bi sve te kompanije morale da se bave izvoznim papirima za svaku od tih zemalja i njihovim zakonskim rešenjima kada bi kroz carinsku uniju mogle da imaju samo jedan posao bez obzira na čije tržište plasirale svoje proizvode?
I tu se EU, Britanija i SAD pojavljuju kao lobisti krupnog kapitala.
Carinska unija bi trebalo da bude strukturirana po pravilima Evropske unije. To je klasična strategija Brisela.
Prvo se pod izgovorom evropskih integracija uništava privreda zemalja koje bi željele da budu članice (kroz Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju), pa se onda tako privredno opustošene prepuštaju evropskim kompanijama i onda kao završna faza carinska unija kako bi se im se olakšao posao u nekoliko zemalja.[2]
Kroz carinsku uniju se naprave zakonska rešenja u interesu evropskih kompanija, a na štetu domaćih zemalja.
Drugo, ono što je najteže, carinskom unijom Srbija bi morala da raskine Sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom. Za to su zainteresovani svi – i Nemačka, i SAD sa Britanijom.
Postojanje jedinstvenog carinskog sistema, dirigovanog od strane Brisela, otežava međunarodnu poziciju Beograda i znatno onemogućava unapređivanje saradnje sa Rusijom i Evroazijskim ekonomskim savezom na polju slobodne trgovine, kao i ekonomske saradnje sa Kinom, pogotovo na kineskom mega ekonomskom projektu Pojas i put.
Dakle, Srbija treba da odustane od ogromnog tržišta Rusije (145 miliona ljudi), u kome su jasne ekonomske računice i nema uslovljavanja, a da zauzvrat dobije malo tržište Zapadnog Balkana (svega 18 miliona ljudi) u kome će ekonomski odnosi da budu diktirani od strane Brisela ili Vašingtona.
„Otvoreni Balkan“ iz ugla Nemačke
Projekat carinske unije zemalja ZapadnogBalkana ne predstavlja njihovo učlanjenje u Evropsku uniju – što je pogled iz Nemačke. Naime, carinska unija Zapadnog Balkana potpuno odgovara tendenciji u Berlinu da postojeću Evropsku uniju treba tranformisati (podeliti) na dva dela ili u dve brzine – ili Evropa više brzina. O tome se aktivno razmatralo na samitu EU u martu 2017. godine.
Prvu brzinu bi sačinjavale zemlje osnivači EU (Nemačka, Francuska, Italija i zemlje Beneluksa, plus Austrija). Prva brzina EU je već dobila naziva Kerneuropa (Evropa jezgro) u kome bi vladali federativni ekonomski i politički odnosi, plus vojno povezani. Drugu brzinu bi činile sve ostale sadašnje zemlje članice sa blažim stepenom veza. Međutim, formirala bi se i treća zona – periferija, koju bi činile zemlje Zapadnog (Otvorenog) Balkana.
Taj region ne bi bio član EU, već bi imao određene ekonomske i političke obaveze prema Evropi jezgru. Na primer, obaveze bi se ticale u naseljavanju određenih kategorija migranata iz islamskog sveta, a zauzvrat bi zemlje Otvorenog Balkana imale određene finansijske donacije od strane Brisela.
Treća zona – periferija podrazumeva da bi zemlje Zapadnog Balkana bile izvor srednje i visoko kvalifikovane radne snage za rad u zemljama jezgra, dok bi samim zemljama Balkana bila ostavljena mogućnost samo umerenog ili nikakvog ekonomskog i socijalnog razvoja.
U takvim ekonomskim uslovima zemlje Balkana bi sasvim sigurno ostale region u koji bi zemlje jezgra Evrope, kao i zemlje druge brizine, izvozile svoju robu i usluge – a zauzvrat bi elite u zemljama Otvorenog Balkana, koje to prihvataju, imale neograničene mogućnosti vladanja.
Zbog svega toga je Nemačka pokrenula inicijativu Zajedničko regionalno tržište (Common Regional Market, CRM), potpisanu na sastanku Berlinskog procesa, koji je organizovan u Sofiji 10. oktobra 2020.
Predsednici vlada tkz. zapadnobalkanske šestorke (Albanija, Bosna i Hercegovina, Kosovo*, Crna Gora, S. Makedonija i Srbija) dali su svoju podršku za uspostavljanje zajedničkog regionalnog tržišta čije će se mere sprovoditi u periodu od 2021. do 2024. godine.
Zapadne nesuglasice oko „Otvorenog Balkana“
Podrška Gabrijela Eskobara inicijativi Otvoreni Balkan u kojoj su za sada Srbija, Albanija i S. Makedonija jasno govori da Vašington želi da ima svoju ulogu u celoj priči.
Pre inicijative Otvoreni Balkan, kada je projekat bio pod nazivima „mini Šengen“ i „unija Zapadni Balkan“ – nosilac objedinjavanja zemalja Zapadnog Balkana bili su Brisel (EU) i Nemačka. Odjednom, 2021. godine, u celu priču se uključuje Vašington, ali i London.London je imenovao svog specijalnog izaslanika Stjuarta Piča, koji je takođe podržao inicijativu Otvoreni Balkan.
Nesuglasice na Zapadu su izbile upravo na tome – ko je od njih glavni na Zapadnom Balkanu? EU i Nemačka ili SAD?
Podgorica, Priština i Sarajevo po tom pitanju slušaju Berlin. Pogotovo je u tome aktivan Aljbin Kurti.
Da bi pojačali svoju poziciju, ne samo u evropskim poslovima i u sučeljavanju sa Rusijom, SAD uvode u igru i Britaniju. Zbog toga je i imenovan Stjuart Pič. On je podrška Vašingtonu, pa time i američkoj podršci Otvorenom Balkanu.
Ciljevi objedinjavanja Zapadnog Balkana
No, za Srbiju, pa time i za Srpsku, sasvim je svejedno ko je od Zapada vodeći u inicijativama u objedinjavanju zemalja Zapadnog Balkana. U svim slučajevima inicijativa Otvoreni Balkan ima sledeće ciljeve:
– Zemlje Zapadnog Balkana staviti pod ekonomski protektorat EU i SAD (periferija EU bez punopravnog članstva), formiranjem carinske unije Zapadnog (Otvorenog) Balkana.
– Sprečiti i obustaviti ekonomske i političke odnose Srbije, Srpske (i ostalih zemalja Balkana) sa Rusijom i Kinom. Otvoreni Balkan ili bilo kakvo objedinjavanje zemalja Zapadnog Balkana direktno istiskuje Rusiju sa Balkana – što je glavni cilj uključivanja Vašngtona i Britanije u celu priču.
– Projekat direktno sprečava Republiku Srpsku da se iskaže u svom potpunom kapacitetu, koji joj omogućava Dejtonski sporazum. Otvoreni Balkan preko carinske unije je i posredan način eliminacije značaja i uticaja Republike Srpske. Carinska unija će se pojavljivati kao celina, a njena članica je Bosna i Hercegovina kao država i tu nema mesta za Republiku Srpsku. Procenjujemo da bi to bio efikasan način da se razvlasti Republika Srpska a favorizuje Bosna i Hercegovina, odnosno Sarajevo.
– Pored toga, carinska unija Zapadnog ili Otvorenog Balkana afirmiše albansko Kosovo kao državu članicu. U prilog tome je i najava izgradnje autoputa Niš–Priština. Taj autoput je jedan od preduslova za funkcionisanje te carinske unije i predstavlja dodatan vid jačanja velikoalbanske politike. Naime, carinska unija sa transportnim rutama, kao što je autoput Niš–Priština, i dalje ka Tirani, doprinosi – ekonomskoj i političkoj homogenizaciji Albanaca na Balkanu i stvara uslove za dalju ekspanziju politike Tirane u regionu.
Prema tome, da li opet Srbi i njihove elite srljaju u veštačke unije, kao što su bile obe Jugoslavije, i to dirigovane zapadnom geopolitikom što većeg udaljavanja Balkana od Rusije?
Za to vreme građani Srbije nemaju mogućnost da se upoznaju sa sadržinom pomenutog projekta. Umesto da konačno krenemo u obnovu srpske državnosti na Balkanu, i uz podršku Rusije otpočnemo proces srpskog povezivanja, mi se i dalje nalazimo na pogrešnom putu evrointegracija ili atlantističkih strategija uvlačenja Srbije u pogubne projekte kakav je projekat Zapadni (Otvoreni) Balkan.
Srbiji je potrebno institucionalno, ekonomsko i političko povezivanje sa srpskim narodom u Crnoj Gori, u Bosni i Hercegovini – uz političku, ekonomsku i vojnu pomoć Rusije. Evroatlantske integracije i njihovi projekti su put ka nestanku srpskog nacionalnog i političkog entiteta na Balkanu.
