U senci udarnih vesti o padu Krivokapićeve vlade, prilično nezapaženo je prošla informacija o (re)izboru reisa IZ u Crnoj Gori Rifata efendije Fejzića. Zanimljivo je ko mu je predao menšuru
Posle pada slabe i od početka nestabilne vlade zlosrećnog Zdravka Krivokapića, Montenegrini trujumfuju, organizuju vatromete i daju gromoglasne pobedničke izjave. Očekivano i razumljivo, mada možda i prerano.
Ko zna šta nosi dan, a šta noć ili, kako bi Turci rekli, ko zna šta će se još roditi pre rađanja novog dana.
Turke ne pominjem slučajno, jer i oni su očigledno sve prisutniji činilac u smutnim crnogorskim preganjanjima.
Posle smena u Skupštini Crne Gore, gde nije stradala samo nimalo srpska „ekspertska“ vlada, već i predsednik parlamenta Aleksa Bečić, nedvosmisleno nacionalni Crnogorac, ali nezadojen mržnjom prema srpstvu i veran Srpskoj pravoslavnoj crkvi, dok je „pošteđen“ inicijator ovog „demokratskog prevrata“ Dritan Abazović, dosadašnji Krivokapićev potpredsednik, viđen za mandatara nagoveštene manjinske vlade, osnovni montenegrinski, antisrpski refleks najsažetije je verbalizovala, a ko bi drugi, Draginja Vuksanović Stanković:
„Srpski svet je poražen u Crnoj Gori. Crna Gora nije i nikada neće biti dio ‘srpskoga sveta’. Nikada neće biti ‘srpska stvar’“.
Ta opsednutost „srpskim svetom“ zaista je fascinantna!
I iz redova bošnjačkih političara u Crnoj Gori čuo se ovih dana eho montenegrinskog likovanja, s porukama da su se prevarili u računici oni koji su se ponadali da će Crna Gora posle političkih promena od pre godinu i po dana postati deo „srpskog sveta“.
Turski svet u CG
Ako je za crnogorske montenegrine jasno kojem „svetu“ bi da pripadaju, što je, uostalom, pre izvesnog vremena izričito stavio do znanja i sâm Dritan Abazović, izjavom da Crnoj Gori nije potreban srpski već evropski svet, kao da se srpstvo i evropstvo automatski isključuju, Bošnjacima i muslimanima, možda, osmehujući se, namiguje i neki drugi, turski svet, što onima prvima nimalo ne smeta. Važno je jedino da nije srpski.
Ali, u tom pogledu, kad su Bošnjaci/Crnogorci muslimani u pitanju, ne treba da brinu. Samo neka se sete izjašnjavanja na višestruko kusom referendumu o nezavisnosti 2006. godine. Bilo je tada, pokazalo se, neutemeljnih očekivanja da bi se oni mogli opredeliti za očuvanje Državne zajednice Srbija i Crna Gora, kako ne bi došlo do cepanja geografske celine koju nazivaju „Veliki Sandžak“.
To se, naravno, nije dogodilo, već je potvrđena stara istina da će Bošnjaci, čak i bez obzira na sopstveni interes, uvek glasati protiv onoga što većina Srba smatra svojim interesom.
Od ustanovljenja, suverenistički montenegrinski režim u Podgorci, odnosno simbolički na Cetinju, pouzdano je mogao računati na podršku bošnjačkih stranaka, što nije ostalo nenagrađeno.
Pored ove klijentelističko-profiterske, kod Bošnjaka/slovenskih muslimana u Crnoj Gori sve upadljivija je i jedna druga, endemska lojalnost, ona starovremska (i svevremenska) prema Stambolu na Bosforu, što ide u korak sa sve većim privrednim, kulturnim, obrazovnim i verskim prisustvom Turske u jedinoj balkanskoj državi čijim su se nepotpadanjem pod osmansku vlast njeni ponosni stanovnici s razlogom uvek gordili.
U senci udarnih vesti o padu Krivokapićeve vlade, smenjivanju predsednika Skupštine i najavi formiranja manjinskog kabineta, koje su proteklih dana medijski zapljuskivale javni prostor, prilično nezapaženo je prošla informacija o (re)izboru reisa Islamske zajednice u Crnoj Gori Rifata efendije Fejzića.
Ne bi u njoj bilo ničeg posebno zanimljivog da reisu Fejziću ovog puta menšuru, „šerijatsko-pravno ovlašćenje da može valjano vršiti dužnost prvaka muslimana u Crnoj Gori“, nije uručio „predsjednik Uprave za vjerske poslove Republike Turkije (sic!) Ali Erbaš“.
Fejzić je na funkciji reisa IZ u Makedoniji od 2003. godine, a mandat mu je šestogodišnji. Kao jedini kandidat, dobivši 45 od 47 glasova, izabran je u Podgorici, tajnim glasanjem na Izbornoj skupštini Posebnog izbornog tela za izbor reisa. S obzirom na takvu proceduru, postavlja se pitanje: sa kakavom nadležnošću i u kojoj funkciji mu je tradicionalnu menšuru predao predsednik tzv. Dijaneta, odnosno turskog Direktorata za verska pitanja, praktično „ministarstva za islam“, koje je od pre izvesnog vremena organ u sastavu Predsedništva, a ne pri Vladi Republike Turske, dakle pod neposrednom je Erdoganovom kontrolom.
Ranije nije bilo tako, pa je, recimo, prilikom prvog Fejzićevog (re)izbora 2009. godine povelju o izboru starom-novom reisu predao Mujdin ef. Miljaimi, predsednik Odbora za predaju menšure.
Islamski poredak
U prigodnom obraćanju prisutnima, Ali Erbaš je u Osmanagića džamiji, pored ostalog, naglasio da, „udruživanjem snaga i jačanjem veza, islamska društva mogu ponuditi rješenja za probleme koji su prisutni u svijetu“. A među prisutnima na svečanosti uručenja su, prema izveštaju na zvaničnom portalu IZ u Crnoj Gori, okupljeni bili „predstavnici islamskih zajednica i mešihata iz Bosne i Hercegovine, Kosova, Albanije, Turkije, Slovenije, Srbije i Sjeverne Makedonije“.
Vidi se da su u IZ promptno reagovali na Erdoganovu najavu da će Turska ubuduće tražiti da se svuda u svetu i u svim prilikama upotrebljava isključivo turski oblik njenog imena Türkiye, što će, s obzirom na usvojene i uvrežene sisteme adaptacije i prenošenja imena stranih država, uzrokovati nemale pravopisne probleme u mnogim jezičkim i komunikacijskim zajednicama. Ali, kad Gazda kaže…
Postavlja se pitanje kome, zapravo, organizacijski pripada IZ u Crnoj Gori?
U vezi sa njom uočavaju se neke zanimljivosti i osobenosti. Na čelu joj nije, kao u Islamskoj zajednici BiH, reis-ul-ulema, „glavar uleme“, već samo reis, možda i zato što nešto mnogo uleme u Crnoj Gori baš i nema, a možda to i nije pravi razlog za ovo razlikovanje.
Prema zvaničnom sajtu turske ambasade u Crnoj Gori, govoreći o reisu Fejziću, Ali Erbaš je upotrebljavao titulu „başkan“, što znači „predsednik“, koju i on nosi, a ne „reis“, iako bi to na turskom bilo moguće reći. Zatim, zvanični naziv verske organizacije na čijem je čelu efendija Fejzić jeste „Islamska zajednica u Crnoj Gori“, a ne „Islamska zajednica Crne Gore“.
Tako je i u Bosni i Hercegovini, u Srbiji postoje dve IZ, „IZ u Srbiji“ i „IZ Srbije“, dok na „Kosovu“ deluje „Islamska zajednica Kosova“, u Albaniji nezavisna „Islamska zajednica Albanije“(„Komuniteti Mysliman i Shqipërisë“), na čelu sa velikim muftijom, a u Severnoj Makedoniji – „Islamska zajednica u Makedoniji“, čiji se naziv na albanskom navodi kao „Bashkësia Fetare Islame e Maqedonisë së Veriut“, dakle kao genitivna sintagma, a ne „në Maqedonisë së Veriut“.
„Islamska zajednica u Makedoniji“ osamostalila se 2006. godine u odnosu na „Mešihat IZ u Sandžaku“.
Predlog „u“ sugeriše da data IZ prihvata jurisdikciju neke nadređene centrale, kao što je to u slučaju „IZ u Srbiji“, sa sedištem u Novom Pazaru, dok „IZ Srbije“ ne prihvata vrhovništvo Sarajeva. A kako je i „Islamska zajednica“ sa sedištem u Sarajevu „u“ Bosni i Hercegovini, a ne „Bosne i Hercegovine“, može se pretpostaviti da ona iznad sebe (virtuelno) priznaje neki drugi verski autoritet.
Kao, otprilike, u strukturi Rimokatoličke crkve, gde ne postoji, recimo, „Katolička crkva Hrvatske“ ili „Hrvatska katolička crkva“, već „Katolička crkva u Hrvatskoj“, podređena Svetoj stolici, što važi i za sve druge katoličke crkve u svetu.
Gde bi mogao biti taj muslimanski „Vatikan“ kome se pokoravaju islamske zajednice na Balkanu?
Da nije u Meki, što bi možda jedino bilo duhovno prihvatljivo?
Halife i halifata odavno nema. Ima, doduše, onih koji bi voleli da ga obnove, ali to su, objektivno, ćorava posla. Potvrdilo se ovo još poodavno u pokušaju osmanskog sultana Abdulhamida Drugog da posezanjem za halifskim prejemstvom zaustavi neumitno obrušavanje Osmanskog carstva.
Poznato je da titula reis-ul-uleme nije neki stari islamski institut, već da ga je, radi religijskog odvajanja muslimana u BiH od Istanbula, kao okupaciona sila, 1882. godine uvela Austrougarska, a reis-ul-uleme je svojim dekretom postavljao car.
Do tridesetih godina prošlog veka menšure su formalno izdavane u Istanbulu, a od tada u Sarajevu, od strane domaćih islamskih institucija. Sad se, evo, u Podgorici pojavio prvi čovek službenog islama iz Turske, da tamošnjem reisu, verskom službeniku turske škole i svesrdne privrženosti, svečano uruči menšuru. Međutim, za razliku od ustoličenja mitropolita SPC i dolaska patrijarha na Cetinje, ovo nikome ne bode oči.
Samo da nije nešto što miriše na „srpski svet“…
Zloslutni srpski svet
Eh, taj zloslutni „srpski svet“! Izgleda da onima koji u njemu vide ili žele da u ovaj pojam projektuju maltene avet obnove Dušanovog carstva i fantomski projekat „Velike Srbije“ ne vredi dokazivati da je njegov smisao, bez obzira na meandriranje nesrećne političke retorike, za ozbiljne i časne Srbe, u održanju duhovnog i kulturnog jedinstva srpskog naroda.
Na to, valjda, svaki narod ima pravo? No, svako misli iz svoje glave i kreće se u svom svetu predstava, pa i ostrašćeni antisrpski Montenegrini i ini nacionalni akteri postjugoslovenske tranzicione farse. Tu pomoći, izgleda, nema, jer nepopravljivo sužene svesti svoja fanatizovana ograničenja projektuju na svekoliku stvarnost koja ih okružuje, pogotovo ako misle da će tako ostvariti svoje ciljeve.
Može se do u beskonačnost likovati da je „srpski svet poražen u Crnoj Gori“ i da su se prevarili svi oni koji su poverovali da bi Crna Gora mogla postati „deo srpskog sveta“. Istinu neće promeniti, niti sebe od nje zaštititi. A neoboriva činjenica jeste da je nezavisna i samostalna država Crna Gora, bez obzira na to ko njome u datom trenutku, pa i trajnije, politički upravlja, etnički, istorijski, tradicijski i duhovno srpska zemlja.
Da je tako, moćno se pre dve godine ispoljilo, čak i posle tri decenije četvrtog istorijskog talasa planskog rasrbljivačkog inženjeringa, u opštenarodnom pokretu litija, čiji se učinak sada pokušava poništiti ili bar krajnje relativizovati, a zavet izneveriti.
S obzirom na sve okolnosti, to se realno i moglo očekivati. Predstoji i dalje duga i teška borba za isceljenje duše Crne Gore i uspostavljanje društvene ravnoteže koja će omogućiti da se u njoj živi bez usudne tragike bratoborstva.
Da se kao Crnogorac neokrnjene zavičajne samosvesti može slobodno disati i bez vehementnog, a uzaludnog poricanja pripadnosti srpskom svetu, govore nam mnogi ubedljivi primeri i pouke iz prošlosti. Da se ovom prilikom podsetimo samo jednog, gotovo zaboravljenog, poštenog svedočenja poznatog knjižara, štampara, izdavača i kulturnog radnika novosadskog Arse Pajevića (1840-1905) u knjizi Iz Crne Gore i Hercegovine. Uspomene vojevanja za narodno oslobođenje (1891).
„Širinom rodoljublja koje nije poznavalo granice nastanjenja“, Pajević iz prve ruke izveštava o junačkom ratu Srbije i Crne Gore protiv Osmanlija 1876. Sa oduševljenjem piše o crnogorskoj vojsci, o magiji Stare Hercegovine, o junaštvu Hercegovaca, o državnom uređenju Crne Gore i o tome kako je Cetinje postajalo njena prestonica, nijednog trenutka ne dovodeći u pitanje crnogorsko ime i pripadanje, ali donosi i reči knjaza Danila: „Oh, pomozi Bože i Sv. Đorđije, moje krsno ime, neka samo knjaz Mihajlo vojsku kreće, pa evo me njemu za prosta vojnika, da samo vidim veliko i ujedinjeno srpstvo“.
Ta nije, valjda, knjaz Danilo nameravao da izda svoju Crnu Goru?
Osluškujući jednom na ulici šta Cetinjani govore, onespokojeni onim što im se učinilo kao oklevanje Srbije da pokrene vojsku, zapisao je ovakav razgovor:
„Ne, svetoga mi Petra, pošto su živi, ne smiju Šumadinci ovu bruku danas učiniti… Vaistinu, vječito bi gnjili pod grdnom sramotom. Srpsko bi ih mlijeko pogubalo. Ne, svetoga mi Vasilija, ne smiju oni učiniti nevjeru danas“.
A sve što je video, doživeo, zapamtio i zapisao, Pajević je namenio potomcima: „No šta će učiniti božanstvena iskra ljubavi, kad se udruži sa dužnosti prema milom svome rodu i njegovom mlađem naraštaju, koji valja da zna i zapamti šta su mu preci svojom zbiljom i voljom pokušavali da učine, te što ovi ne mogoše učiniti, da oni to prime u sveti amanet i sretnije izvedu“.
Odavno, Bogu hvala, nema istrage poturica, ali je deo mlađeg naraštaja zaslepljeno krenuo u ono što je Ivan Negrišorac stavio kao naslov svoje izvrsne knjige Istraga predaka i ocenio kao socijalnu patologiju posebnog tipa, kako bi se razrešila „semantička antinomičnost sintagme crnogorskog srpstva“, kako se eufemistički izrazio Milorad Popović u svom pseudonaučnom manifestu ekstremnog montenegrinstva Crnogorsko pitanje (1999). „Ćeraćemo se još!“.
A Ali Erbaš u Podgorici predade menšuru reisu Fejziću…
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/RTCG – Zvanični kanal
autor:Darko Tanasković
