Da je Inckov „zakon“ prošao, bilo bi – doživotna ko kaže „ne“ Nelsonu, ko je za BiH sa Srpskom – vješanje

0
278
„BOSANSKI PROTEKTORI“ – JEDAN ŠMUGNUO, DRUGI SE JOŠ RASPAKUJE I VEĆ SE ŠUNjA
Foto: Medija centar Beograd
  • Nikome od šest Inckovih prethodnika, nije padalo na pamet da u krivični zakon unese zatvorske kazne za verbalni delikt. Masovno potpisivanje peticije širom Srpske učinilo je sankcije za negiranja genocida ne samo nesprovodivim nego i smiješnim. Sudski i zatvorski kapaciteti BiH nisu dovoljni da se osudi i uhapsi milion Srba – čitav jedan narod
  • I zakon Srpske sa kaznama za one koji Srpsku nazivaju ‘genocidnom tvorevinom’, a Srbe ‘genocidašima’ takođe je nesprovodiv zbog ograničenih sudskih i zatvorskih kapaciteta jer kandidata za krivično gonjenje među bošnjačkim političarima i novinarima ima previše i bez potpisivanja peticije u FBiH. Ali, politički je dobar kao čas očigledne nastave za Incka i njegovim gestom nakratko očarane Bošnjake
  • Sarajevski mediji su već euforično oglašavali da SIPA uveliko radi na pravljenju spiskovima „negatora genocida“ koje treba privesti, ali kada čuju da i njih čekaju recipročne mjere, valjda će shvatiti da to objektivno znači da će se malo ko usuditi da pređe entitetsku granicu iz oba smjera i da će je ojačati kao granicu između dvije neprijateljske države i bez postavljanja policijskih karaula
  • Šmit bi mogao da izvede neko odlaganje primjene, suspenziju, zamrzavanje, relativizujuće tumačenje i sitne promjene u formulciji Inckovog zakona ne bi li odškrinuo vrata Banjaluke, a da ne razočara Sarajevo. Ali, ta muljanja, za koja su zapadni diplomti majstori, imali smo priliku da vidimo sa bonskim ovlašćenjima: „neće se primjenjivati, ali neka ih, šta smeta“. Međutim, Dodik je rekao da Šmita može da primi samo kao gosta u Turističkom savezu RS, a i veliki saveznici Srpske – da za njih Šmit ne postoji
  • Možda baš ova kriza, ukoliko se dovoljno zaoštri, bude čak i produktivna ukoliko na Zapadu inspiriše razmišljanja o alternativama, a ne na još jači udar na Srpsku

Piše: Nenad KECMANOVIĆ

POSLIJE džumbusa koji je izazvao u BiH, Valentin Incko je na odlasku izjavio da je „zakon o zabrani negiranja genocida u Srebrenici“ nametnuo „po vlastitom nahođenju“ i da je „očekivao da će reakcija Srpske biti mnogo žešća“.

Šta je Incko htio da kaže?

Ovo „po vlastitom nahođenju“ protivrječi njegovoj dojučerašnjoj priči da je odavno htio da posegne za bonskim ovlašćenjima, ali da „nije imao podršku Vijeća za implementaciju Dejtona (PIK), koje je davalo prednost dogovoru lokalnih aktera“.

Nije baš uvjerljivo da je disciplinovani austrijski činovnik 12 godina poslušno slijedio stavove PIK-a, sa kojim se lično nije slagao, a onda se nekoliko dana pred odlazak odjednom ritnuo i odlučio da djeluje samostalno.

Tokom toliko godina njegovog boravka u Bosni dovoljno smo ga upoznali. Ne liči to na njega!

Da je njegova karakterna struktura drugačija, on ne bi više od decenije trpio, nego bi o svojim profesionalnim frustracijama javno progovorio i demonstrativno podnio ostavku zbog neslaganja sa Vijećem za implementaciju.

Dakle, Incko je, kao i uvijek do sada, ipak nekoga pitao, ili mu je i bez pitanja neko naložio da nametne taj zakon.

Ko bi to mogao biti?

Da li je to Vijeće za implementaciju Dejtona?

Pošto tu sjedi i ruski amabasador, vjerovatno nije.

Da li su to SAD?

Istorija kaže da su uoči njegovog prvog imenovanja Amerikanci imali rezerve, ali je prije odlaska na sjednicu SB UN u Njujorku dan ranije doputovao u Vašington. Ne zna se na kojoj adresi je bio i pod kojim uslovima je sutradan ovaj evropski kandidat dobio podršku SAD i u narednoj seriji mandata sve do kandidature Kristofera Šmita.

Da li je Njemačka?

U posttrampovskoj obnovi ljubavi i razmjeni ustupaka Bajden – Merkelova, prošao je Šmit, a revnosni službenik Incko je ne samo dao ostavku nego je pristao i da nametanjem zakona raščisti teren za nasljednika.

Da Vas podsetimo:  Da li je moguć rimejk u 21. vijeku Vašingtonskog ili Beogradskog sporazuma?

Ostao je vjeran sebi da uvijek sluša pretpostavljene, ali bilo je u tome i ličnog zadovoljstva da kazni Srbe, koji su preko njega prkosili antisrbizmu „međunarodne zajednice“, i nagradi Bošnjake, koji su mu se, iako bez rezultata, 12 godina istrajno uvlačili.

A drugi dio Inckove izjave da je „reakcija Srpske manje žestoka nego što je očekivao“ upućena je onima koji mu sada trljaju nos zbog gužve koju je izazvao, a nisu baš radi da to kažu direktno onima koji su ga natociljali. A siroti Incko preuzima sve na svoja leđa i pravda se da je reakcija Srpske mogla da bude i gora.

Valentin Incko

Konkretnije, Amerikanci su preko Incka uvalili vruć krompir njemačkom v. p. Šmitu. A Šmit je ionako došao u Sarajevo bez ikakve zakonske procedure, bez podrške tri strane u Bosni, bez konsenzusa u PIK-u, bez jednoglasne odluke stalnih članica SB UN.

Dodik je rekao da će ga „tretirati kao turistu“. Iz Moskve su mu poručili da „za njih ne postoji“. Kina je, zajedno sa Rusijom, predlagala da u Sarajevu provede samo godinu bez bonskih ovlašćenja. Još mu je za „dobrodišlicu“ u RS, odnosno u pola Bosne, samo trebao i Inckov zakon. Ali, moguće da je negdje na višem nivou zaista i bilo planirano da Inckov zakon izazove nemire u Srpskoj koji bi opravdali dolazak britanskih specijalaca (SAS) kako bi „čuvali mir i stabilnost u BiH“.

Izgleda da su u tom smislu omanule procjene da je pravi čas da se slomi Srpska. Vjerovatno se računalo da je povećano ulaganje u „nezavisne“ medije, društvene mreže, NVO, male opozicione stranke i sl. postiglo realno maksimalan efekat.

Istovremeno, sa suprotne strane je promovisan izvještaj Nezavisne međunarodne komisije za Srebrenicu koji Gideon Grajf zaključuje riječima: „Nije bilo genocida u Srebrenici. Ja kao Jevrejin znam dobro šta je genocid. Ako bi se zločin u Srebrenici nazvao genocidom, kako bismo onda nazvali pomor šest miliona Jevreja u kome nisu bile pošteđene ni žene i djeca? Po stotinu puta ponavljam: u Srebrenici se nije dogodio genocid“.

Naravno, haške presude o genocidu imaju pravni autoritet uprkos skromnim referencama većine sudija, tijesnim većinama tri naprema dva u petočlanim sudskim vjećima i izdvojenim mišljenjima najreferentnijih sudija.

Istovremeno, jednoglasan zaključak Komisije, sastavljene od deset naučnih autoriteta iz deset zemalja, ima veću ubjedljivost.

Dok je presuda o genocidu je dokazivana samo na suđenju „slučaj generala Krstića“, a zatim je samo preuzimana u narednim suđenjima, dotle su nezavisni eksperti dvije godine radili isključivo na slučaju Srebrenica.

Da je haško pravosuđe bilo ubjedljivije, presudama bi se bavili samo advokati u žalbenom postupku, a ne i stručnjaci i političari.

Zašto bi inače crnogorski i šiptarski poslanici imali potrebu da potvrđuju presude o genocidu, a Britanci i Amerikanci pokušavali da negiranje genocida zabrani SB UN?

Najjednostavnije rješenje bilo je da Srbi sami priznaju da su počinili genocid i tako začepe usta i svima drugima da ga osporavaju.

Priča o tome kako se radi o inividualnoj, a ne o kolektivnoj krivici, namijenjena je za naivne, jer postoje izvršioci, naredbodavci, posredno odgovorni, oni koji su mogli da spriječe, oni koji su nemušto odobravali ili samo pasivno posmatrali itd., tako da se iz krivice čitavog naroda mogu izuzeti samo pojedinci koji su se javno aktivno pobunili. Štaviše, po haškom pravu, svi sem njih, mogli bi da budu optuženi kao „članovi udruženog zločinačkog poduhvata“.

Da se pojedinačna krivica, uprkos svim proklamacijama, olako proširuje na čitavu naciju, pokazuje svježe iskustvo.

Prije nego što je prihvatila Izvještaj nezavisne međunarodne komisije, Skupština RS je povukla ranije priznanje 8.000 civilnih žrtava, pa i izjave srpskih zvaničnika o geonocidu, uz poklonjenje žrtvama i izvinjenje njihovim najbližima.

Da Vas podsetimo:  Muke Fejsbuka i Tvitera u borbi protiv kršenja pravila na Balkanu
Članovi Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu od 1991. do 1995. godine

Reakcija bošnjačke stranje nije, međutim, bila praštanje i pomirenje, nego proglašenje Srpske za „genocidnu tvorevinu“, a kasnije i Srba kao „genocidaša“ i „lošeg naroda“, razvrstavanje Srba na „časne“ i „nečasne“.

No, pošto su Srpska kao republika, odnosno Srbi kao narod, to odbacili, posljednje rješenje je nađeno u bonskim ovlašćenjima visokog predstavnika, koja je osporila Venecijanska komisija i koja su više od deceniju bila van upotrebe.

Incko je nakon već date i usvojene ostavke, u danima zaustavnog vremena proglasio zakon o zabrani negiranja genocida uz prateće sankcije. I opet sa mantrom o počivanju žrtava u miru, o satisfakciji za najbliže, te o katarzi, pomirenju i o stabilnosti u Bosni.

Međutim, Haški tribunal je godinama radio punom parom i osuđivao mahom srpske oficire i političare, bilo je i poklonjenja i izvinjenja iz Srpske i Srbije, ali nije došlo ni do katarze i pomirenja.

Da li je rodbini žrtava zaista važno da li će se masovni zločin nad bošnjačkim civilima u Srebrenici tako i zvati, ili baš genocid?

Oni u većini i ne znaju značenje strane riječi genocid ili etnocid, a još manje razumiju stručne rasprave o tome šta je diferentia specifica genocida u odnosu na mgnum crimen. Njima su, međutim, stvorili lažnu predstavu da svaka kvalifikacija sem genocid, vrijeđa, ponižava i osporava njihove žrtve, te da masovne žrtve zločina njihovih sunarodnika u srpskim selima oko Srebrenice nisu vrijedne žaljenja i kajanja jer nisu genocid.

Tako su opet upregnuti u kola tuđih interesa.

SAD i vazalne zemlje EU su tek u jesen ’93, sa otvaranjem bošnjačko-hrvatskog fronta, morale da priznaju da je bosanski rat – građanski rat.

Zašto im se nikako nije uklapala notorna činjenica da u takvoj vrsti rata neizbježno i ubijaju i stradaju sve zaraćene strane?

Zato što jeZapad za krivce predodredio „agresorske Srbe“ iliti „maligne male Ruse“ i osiromašenim uranijumom ihbombardovao najprije u Srpskoj pa onda i u Srbiji.

Sve to treba da opravda „genocid u Srebrenici“.

Kakav je efekat postigao Inckov nametnuti lex specialis?

Umjesto da Srpsku vrati u mračna vremena Petričevih aerodromskih dekreta i Ešdaunove kolonijalne samovolje, koju su mnogi bivši visoki predstavnici preporučivali kao provjereno jedini efikasan recept za obuzdavanje Srba, proizveo je dijametralno suprotan efekat.

U vrelo ljeto godišnjih odmora, pod presijom novog talasa pandemije, nadomak predizborne godine, kada stranke poslovično uzajamno razmjenjuju optužbe za laž, korupciju, podvale, afere, promašaje, Srpska se prenula i okupila na impresivan način.

 

Političari iz SDS najbolje pamte da uz nametanje zakona ide i otimanje entitetskih nadležnosti i smjena izabranih političara, te su stali u jednu kolonu sa ostalim strankama opozicije i vladajuće koalicije.

Pomogao im je i sam Incko jer je, frustriran 12-o godišnjom hibernacijom, otišao dalje od svojih šest prethodnika.

Nikome od njih ipak nije padalo na pamet da u krivični zakon unese zatvorske kazne za verbalni delikt.

Da je ovo prošlo, sljedeće bi bilo: ko uvrijedi Šmita od 5 do 15 godina sa prinudnim radom, ko protivrječi Nelsonu – doživotna, ko nije za jedinstvenu Bosnu – vješanje.

Masovnim potpisivanjem peticije širom Srpske učinili su sankcije protiv negiranja genocida ne samo nesprovodivim nego i smiješnim.

Sudski i zatvorski kapaciteti BiH nisu dovoljni da se osudi i uhapsi milion Srba ili čitav jedan narod, koji će, rečeno je i to, pripadnici MUP RS braniti od SIPE BiH.

Uz jednoglasnu odluku poslanika vlasti i opozicije u Narodnoj skupštine da se „Inckov zakon neće primjenjivati u RS“, na isti način je odlučeno da će se „srpski predstavnici povući iz zajedničkih organa BiH“, kao i to da će „na simetričan način biti kažnjavani i svi oni koji Srpsku nazivaju ‘genocidnom tvorevinom’, a Srbe ‘genocidašima’.“

Ovaj recipročni zakon takođe je nesprovodiv zbog ograničenih sudskih i zatvorskih kapaciteta jer kandidata za krivično gonjenje među bošnjačkim političarima i novinarima ima previše i bez potpisivanja peticije u FBiH. Ali, politički je dobar kao čas očigledne nastave za Incka i njegovim gestom nakratko očarane Bošnjake.

Da Vas podsetimo:  Bujanovac se sprema za haos i otcepljenje?! Evо о čемu sе rаdi...

Sarajevski mediji su već euforično oglašavali da SIPA uveliko radi na pravljenju spiskovima „negatora genocida“ koje treba privesti, ali kada čuju da i njih čekaju recipročne mjere, valjda će shvatiti da to objektivno znači da će se malo ko usuditi da pređe entitetsku granicu iz oba smjera i da će je ojačati kao granicu između dvije neprijateljske države i bez postavljanja policijskih karaula.

Sve u svemu, postavlja se pitanje: čemu je ova Inckova, i čija god još, glupost trebalo da posluži?

Protektorat i bez visokog predstavnika drži pod dovoljnom kontrolom BiH (stranci u Ustavnom sudu, savjetnici u bezbjednosnim agencijama i vojsci, vrbovani domaći kadrovi, „nezavisni“ mediji, mreža NVO itd.), ali arogancija moći ne zna za mjeru, potcjenjuje realne okolnosti i mnogi potezi joj se vraćaju kao bumerang.

Usred spolja dirigovane kampanje protiv Dodika kao za sve krivog i nizašta zaslužnog, manipulacijama sa starim i novim visokim predstavnikom, SAD i EU su mu pružile priliku da ujedini vlast i opoziciju, da dobije podršku „matice“, Rusije i Kine, te da ojača svoju lidersku poziciju i krene u kontraofanzivu.

 

Donji dom Parlamentarne Skupštine u Sarajevu već nije potvrdio Inckov zakon zbog odsustva poslanika iz RS, više od stotinu hiljada građana Srpske već je potpisalo peticiju… I još mnogo toga na što u Vašingtonu, Briselu i Sarajevu nisu računali.

Naprosto, nisu računali da će Srbima jednog dana prekipiti maltretiranje koje traje već više od 30 godina.

I šta ćemo sada?

Evro-američka diplomatija je u avgustu na neprikosvenom ljetnjem odmoru, a dežurni u ambasadama i ministarstvima rade na leru, i do jeseni ne treba očekivati neke značajnije reakcije.

Incko će još da se pakuje, a Šmit tek da se raspakuje.

Teško da će „međunarodni faktor“ u septembru pojačati pritisak na Srpsku jer se zakon pokazao kontraproduktivnim, ali je isto tako teško da će Šmit ukinuti sporni zakon svog prethodnika.

Ambasador SAD u Sarajevu kupuje vrijeme izjavom da je najbolje da lokalni akteri sami postignu konsenzus u interesu građana koji žele mir, stabilnost i prosperitet na putu u EU i bla, bla, bla.

Šmit bi mogao da izvede neko odlaganje primjene, suspenziju, zamrzavanje, relativizujuće tumačenje i sitne promjene u formulciji Inckovog zakona ne bi li odškrinuo vrata Banjaluke, a da ne razočara Sarajevo. Ali, ta muljanja, za koja su zapadni diplomti majstori, imali smo priliku da vidimo sa bonskim ovlašćenjima: „neće se primjenjivati, ali neka ih, šta smeta“.

Uostalom, Dodik je rekao da Šmita može da primi samo kao gosta u Turističkom savezu RS, a veliki saveznici Srpske – da za njih Šmit ne postoji.

Najzad, i Vučić je rekao da Srbija mora da stane iza Srpske. Zaista i mora, i kao „matica“, i kao pijemont nacionalnog okupljanja, i kao centar „srpskog sveta“. I zato što se Kosovo brani u Srpskoj, a i da u podršci ne zaostane za saveznicima.

Incko … Šmit … samo su sedmi i sporni osmi v.p.

Kao i oni prije njih, bili su i prošli, a problemi u Bosni ostaju.

Ne odustajući od nemoguće misije nametanja jedinstvene Bosne (unitarizovane, centralizovane, građanske) koju neće ni Srbi ni Hrvati, protektorat je postao više problem nego dio rješenja.

U nedostatku ideje šta da učine u Bosni – ponavlja poteze i povremeno poseže za nekim radikalnim mjerama koje samo zaoštravaju krizu.

Možda baš ova kriza, ukoliko se dovoljno zaoštri, bude čak i produktivna ukoliko na Zapadu inspiriše razmišljanja o alternativama, a ne na još jači udar na Srpsku.

izvor:http://sveosrpskoj.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime