Da li Đilas ostaje stožer opozicije

Od opredeljenih birača na nivou Republike Srpska napredna stranka ima 44,5 a Stranka slobode i pravde 8,3 odsto podrške, ali u Beogradu SNS ima 27,7 a SSP 13,3 odsto. Ovo je nalaz Demostatove ankete iz jula, na uzorku od 1200 ispitanika, obavljene putem fiksnog telefona, što se ranije uzimalo u stručnim krugovima kao mana. Da je pouzdana metoda licem u lice, važilo je u politikologiji pre ere Interneta i mobilnih telefona.

Vremena i ljudi se menjaju, iako je telefonska anketa zastarela, baš to je čini pouzdanijom kada je reč o stanju opozicije. Jer, fiksne telefone zadržali su oni koji su manje izloženi „pametnim“ uređajima i Internetu, a više uticaju klasičnih medija, a to znači i najprisutnijoj televizijskoj ličnosti – predsedniku Aleksandru Vučiću.

Anketa licem u lice možda bi dodala još koji procenat opoziciji, ali i bez toga, nalaz je važan iz dva krupna razloga. Prvi jer svedoči o drugačijoj političkoj realnosti od one za kojom je dosad pred izbore posezao Vučić. U toj realnosti svi u opoziciji imaju jedan do dva odsto, s tim što on nekog eto izdvoji. I pomene ga (na primer PSG, NDB, DJB…) s dozom poštovanja, kao nekog ko se „izdvojio“. Eto, neko ima šanse da preskoči cenzus od tri ili pet odsto, ili mu je blizu.

Međutim, to je smišljena strategija držanja opozicije zakucane za dno. Svođenjem opozicije na dvopostotnu, lako se ubija volja glasača da se uopšte trude da izađu i glasaju i stvara se utisak da protivnici vlasti nemaju baš nikakvu snagu. Osam odsto naravno nije dovoljno ni za kakvu pobedu, ali jeste nekakva snaga, makar i slabašna. Za razliku od beznadežnih dva odsto, otvara šansu da je rast moguć.

Tu dolazimo do drugog važnog razloga. Dosadašnje uvreženo mišljenje jeste da je dalji rast moguć samo ukrupnjavanjem, ali je još uvreženija rasprava kako, ko i sa kim da se ukrupnjava. O tome se raspravlja sa manje ili više strasti gotovo neprekidno od povratka Đilasa u politiku i pokušaja da se napravi Savez za Srbiju. Izdvajaju se uvek dva oprečna gledišta. Jedno koje je za raznorodnu i što širu, uhvati sve (keč ol) koaliciju, a drugo za ideološke kolone.

Šta je dosad uočeni problem sa raznorodnom koalicijom, sem onog koji svi znaju napamet, a to je da izostane sinergijski efekat, te da umesto zbira postojećih glasova i privlačenja novih, dođe i do osipanja postojećih i odbijanja glasača?

Problem je što široka raznorodna koalicija, naročito ako se pravi za izbore na više nivoa, traži komplikovane međusobne ugovore, nalik na predbračne, gde se glavne klauzule odnose na razvod i šta ko u tom slučaju dobija. Ko ne veruje, može da potraži u dokumentaciji koalicioni ugovor koalicije Zajedno za savezne i lokalne izbore 1996. Četiri raznorodne stranke – DS Zorana Đinđića, DSS Vojislava Koštunice, GSS Vesne Pešić i SPO Vuka Draškovića – jedva su usaglasile nastup i podelu mandata. Koštunicu je zanimao samo savezni nivo i samo da ga partneri ne prevare u broju prolaznih poslaničkih mesta. Na kraju je koalicija pukla na saveznom nivou, Koštunicini su dobili najviše mandata, više i od SPO, ali i to je bio jednocifreni broj. Svi su loše prošli. Pri tome je Vojislav Koštunica pogrešno procenio da mu na lokalu partneri nisu bili potrebni i DSS nije išao u okviru koalicije Zajedno na tom nivou. Ipak, kada su u drugom krugu (izbori su održani po većinskom sistemu) u atmosferi parastosa u sedištu SPO, iznenada počeli da stižu radosni izborni rezultati, a Drašković euforično zvao Đinđića da dođe na Trg Republike da proslave pobedu („Zorane, gradonačelnik si postao, izlazi“), prvi se popeo sa zastavom Srbije na spomenik Knezu Mihajlu tadašnji predsednik omladine DSS.

Slično, samo još komplikovanije, dogodilo se sa dobro poznatim DOS-om, 18-članom koalicijom Demokratska opozicija Srbije koja je 2000. uspela da svrgne Slobodana Miloševića. To nije bio samo jedan ugovor nego serija njih, uostalom kao i u vreme koalicije Zajedno, potpisivala se izjava o poštovanju svih ranije međusobno potpisanih izjava.

Između ostalog, Đinđić je morao da smisli i da većina predsednika stranaka koalicije DOS postanu potpredsednici njegove Vlade kako bi time namirio koalicioni ugovor.

Do bolnog razlaza došlo je ubrzo po osvajanju vlasti, i prelomilo se kroz teški sukob između DS i DSS ko je vlasnik poslaničkih mandata – koalicioni štab na čelu sa Čedomirom Jovanovićem, ili poslanici imenom i prezimenom, odnosno DSS.

Sličan traumatičan put prošao je i Savez za Srbiju od 2018. do gašenja 2020. Koliko na samom nastanku tvrdilo se da Miloš Jovanović iz DSS neće da pristupi jer je nezadovoljan brojem poslaničkih mesta koja su mu ponuđena. Navodno, bio je to manji broj nego što su „dobile“ Dveri, iako je DSS sa njima u koaliciji 2016. ponovo uspeo da se vrati u parlament.

Potpisivani su i obimni Sporazumi za narodom, zajednički zahtevi za izborne uslove i druga pisana obavezivanja, od kojih koliko 2020. ništa nije ostalo. Paradoks je, da iako je Savez za Srbiju ostao pri bojkotu izbora, desilo se isto što bi i da nije – a to je postizborni raspad. Jer, Boško Obradović je smesta istupio žureći da izneste prepoznatljivost koju je dobio sa Savezom, sa objašnjenjem da svi nastavljaju zajedno, ali svako svojim putem. Trauma je ublažena navodnim pretvaranjem Saveza u Ujedinjenu opoziciju Srbije koji je ubrzo zamro. I verovatno da neko sada pod tim imenom kandiduje i samog Vučića, mogao bi samo da gleda propast rejtinga.

Dakle, to su uočljive mane raznorodne široke koalicije, za koje se lek traži u olakoj tvrdnji da je spas u svrstavanju u ideološki srodne kolone. Samo, šta je u Srbiji ideologija? Kako ukazuje i Srećko Mihailović, glavni istraživač Demostata, to nije odnos da li ste za socijalizam ili kapitalizam, za državno vlasništvo ili tržište i slično. Glavni rascep podele u Srbiji nije ideološki koliko geopolitički i prelama se kroz odnos prema raspadu Jugoslavije te Zapadu i Rusiji, i odnosi se na pitanja članstva u EU, NATO, (ne)priznavanje nezavisnosti Kosova, održavanju celovite Bosne ili samostalne Republike Srpske, podršci ili otporu prema Milu Đukanoviću u Crnoj Gori, i tako dalje.

Gledajući kroz takav dualizam, možda bi najviše šanse protiv Vučića imala u opoziciji stožerna koalicija svedena na dve stranke, koje donekle, ali samo donekle „sede“ sa različitih strana ovog političkog rascepa. Na sličan način, kakav se recimo u Nemačkoj prave koalicije, a što se očekivalo u Srbiji da se desi posle 2012. sa Vučićevim naprednjacima i Tadićevim demokratama.

Takvo udruživanje, stožerno bi bilo ne po tome što se sastoji od dve stranke plus mnogo malih fiktivnih udruženja, nego upravo stoga što bi nudilo jasnu „malu veliku koaliciju“. Prva stranka bi morala biti Đilasova SSP, a druga recimo Narodna stranka Vuka Jeremića, šta god oni dosad mislili jedan o drugom.

Autor teksta:Jasmina Lukač

izvor:http://demostat.rs