Da li je danas zadatak trenutka da se svet odbrani od Zapada? Ili, to Zapad (ponovo) spasava svet, kako pokušavaju da nas ubede?

0
113

Koliko je zapad današnji svet učinio ovakvim kakav je, a jeste, i koje bi se dve kolone dale sastaviti argumenata za i protiv koliko je to boljem svet i za koju cenu – koja tu kolona stvarno preteže? Kao što je sad važnije pitanje, dok današnji zapad neosporno neskriveno rasklapa svet, koji jeste pravljen da odgovara njima kao sistem, a koji to više nije u željenoj meri, da li nas sad sve vuku u propast? Pri čemu nije izlišno ni potpitanje od kad, i u kojim sve dimenzijama ljudskog života. Da li je sam zapad na neizbežnom zalasku kome se ne može uteći, kao iskustvene činjenice ljudskih svetova koje su više puta potvrđene, nasuprot fantazije o večnom progresu? Naprosto: da kraj uvek nastupi iz samog bića, ali još uvek stoji i novi početak, i nada da će tako i sad ostati na mestu apokaliptičkih tonova civilizacije koja neće da odstupi čikajući atomska sučeljavanja kao nikad pre, a znaju da bace atomsku bombu na gradove?

Foto: printscreen

Neosporno dominantne sile zapada poseduju još uvek veliku moć, ali odavno urušenog legitimiteta (kao što Kondilis podseća: „… od nastanka visokih kultura ni moć, ni vladanje, ni organizovano nasilje, ne mogu uspešno delovati, ako izgube legitimitet“) koji su potpuno proćerdali od agresije na Srbiju i okupacije KiM. Mahanja sa epruvetom u UN izmišljajući opravdanje za agresiju na Irak i koliko god penili medijskim lažima oni ne mogu nadomestiti realni gubitak legitimiteta, i nepouzdanost svojih ugovora, i opštu nasilnost koju šire oko sebe uz sve isprazniju priču o slobodnom i demokratskom zapadu koja brani svet od „malignog“ uticaja. Zapravo boreći se protiv nove realnosti koja hoće da im pokvari njihove navike: poslovično prvenstvo u profitu. Pokazujući na početku, kao sad na kraju, da njihov ni jedan ostvareni sistem nikad nije bio drugačije mišljen, a najmanje je bio partija mira u svetu. Nego rasprostirući nasilje koje se, iako se direktno događa, ono je postalo parcijalno, na raznim mestima, i u vrlo različitim oblastima života, to se kao opšta pojava ne doživljava, nego brzo „zaboravlja“. Još brže se relativizuje kao čudovišno samopodrazumevajuće – „normalizovano“ ili „primitizovano pravo“ jačeg koji bi mogao i više štete da stvara, pa se ni ne primećuje kod svekolikih agenata zapada, njihovih političara, bilo šta naopako sa moralnog ili logičkog stanovišta (kao kad Putin podseća iskreno iznenađenog Šolca da su itekako od 2 sv. rata bombardovali prestonicu u Evropi i to oni sami). Logika mira ne dominira kod agenata zapada, ni kad su u pitanju diskurzivni agenti koji zagovaraju njihove obrasce života, a posebno ne kod advokatskih agenata koji štite i nameću njihove interese. Posebno toga nema u njihovim postupcima, a još manje planovima, te je skoro ne moguće govoriti o ljudima čovečanstva nego agentima sa Zapada (svi uticajni ljudi su isključivo u toj funkciji), te se to onda i svi drugi tako razumeju pa se od ruskog tenisera očekuje da se izjašnjava povodom tenisa i o državnim stvarima? Dostojevski se „kanceluje“, kao što su nekad i svog Ezru Paunda vozili u kavezu nazad za Ameriku, brišući sad zadnji trag individualnosti i liberalizma „kraja istorije“, koji su izgleda samo od drugih tražili dok je njima bilo korisno, da ne bi ti štitili svoje.

Da Vas podsetimo:  Srbomrsci svih fela, ujedinite se!

Ceo taj kraj, kraja istorije kroz medije, kulturu, sve se to još od svega najmanje uočava, jer narativna navika, kao i način života je suštinski, globalno, povezan sa zapadnim načinom života, ma koliko ni duhovno, ni prirodom ne odgovarao ljudskom načinu života ni na dalekom zapadu (zar neko misli da su koincidencije toliki masakri po školama Amerike, dok još nisu svi užlebljeni). Promiskuitet zbog konzumerizma radi zabave stvara rast nove primitivnosti, briše poslednje tragove pristojnosti, sa čime se potiru jedini vredni uticaji moderne na ljudski život, koji počivaju na obrascu: dostojanstva, prava i znanja. Toliko da se danas uzima pravo da se laže, kao pravo na lični stav, iako je možda jedino jasno da lažov ne može biti slobodan čovek. Posebno još ako koji nije ni izložen prinudi i životnoj ugroženosti, pa da ga prema zgodi nategnuto svrstamo u heroje i mučenike. Nego laže bitanga i priča i kad nema šta da kaže benaveći se u pohvali neznanju, ali važno je da zabavlja slične, pa ni trezveni razum nije najvažniji (Blejk – a onda naiđe đavo sami te namigne).

Proces koji se nije mogao zaustaviti ili?

Iako su meni „Mesečari“ poznatiji po Hermanu Brohu, a ne izvikanom istoričaru koji je navodno našao lake note, za teške teme kraja epohe, koji je ujedno bio i kraj onog što se smatralo evropskom istorijom kao takvom, za vreme u kome se, kako je Muzil zabeležio, nije ni znalo ime vladara, niti je ko mario, kao što je svoju knjigu naslovio sa „Čovek bez svojstava“, to je postao svima poznat kraj Evrope, koji u „beskrajnosti“ stalno svega manjeg Evrope, postao samo epizoda sukcesivnih otkucaja evropskog hropca. Tako da se figurativno EU, kao pre svega američki projekt, digla kao sablast nad evropskim mrtvim telom iz velikog rata, bez „vitalnosti“, da bude sad EU, 60-tih nakon 2. sv. rata. Pa sad izgleda ne slučajno da samo može da sledi Ameriku u njenom svetskom projektu i u njenoj sudbini, dok pri tome kao što svakom mrtvacu ništa ne smeta, iako protivreči svuda i u svemu od sub-atomske prirode kosmosa i njegove harmonije, gde oduvek važi pravilo ni preblizu, ni predaleko među atomima, što se fino proteže i na fenomene naše ljudske prirode, ovoj EU ništa ne smeta i sve prihvata upadajući mrtvi sami u sve dublji stisak Amerike.

Da Vas podsetimo:  Odgovornost elita u doba stradanja

Hajde da vidimo prvo sa „ili“: da humani Zapad danas obuzdava za opšteljudsko dobro razmahanu regionalnu silu Rusiju – da li je tako?

1) Da li su tokom dužeg vremena bili potpisivani Minski sporazumi? Jesu.

2) Da li su se Ukrajinske vlasti držale slova koji je zapisan u sporazumu? Nisu.

3) Da li je Zapad tolerisao nepoštovanje sporazuma? Jeste.

4) Da li je Zapad glasnim ćutanjem odobrio kroz godine teror i ubistva 14.000 ruskih civila svih uzrasta na ulicama Donbasa (dok je OEBS impotentno brbljao o jednoj i drugoj strani u uobičajenoj opštoj relativizaciji). Jeste.

5) Da li se NATO sve vreme širio? Jeste. Pa koga je oživeo, kad nije bio mrtav?

6) Da li je podsticao Majdan i sa šepurenjem Nulandove sa kesama sendviča svima govorio to smo mi koji odobravamo nasilno-krvavu smenu vlasti u Kijevu i mi smo ti koji podržavamo nacifikaciju: ukidanje ljudskih prava i jezika Rusima u Ukrajni do njihove potpune marginalizacije, a ako zatreba, daljim ustaškim istrebljenjima i njihov nestanak kao u Donbasu, Odesi, Mariupolju, Harkovu, svuda koliko treba, a za to i očito pogano buduće stvarajući od školskih dana, preko medija i politike nove pritoke Ustaša u Staroj Rusiji? Zarad čega i to pred samim vratima Rusije? Tako da je očigledno da rat nije mogao biti izbegnut, samo se on izgleda nije dogodio kad je planerima ovog haosa bio po volji. A da bi ga medijski tad pretvorili u milkšejk ne treba ni sumnjati.

Ko je uostalom odbio poslednju mogućnost dogovora, dok metanišu kako Rusi koriste energente kao oružje, a sad imaju priliku da izgladne potrošače i uvale po skupe pare, dozirano na kašičicu svoj LNG po Evropi – koliko tu mora biti ludih ljudi posvađanih sa minimumom razuma, ili, neslobodnih da bi ovo nasilno komercijalno vezivanje potrošača za sebe shvatili kao „slobodarsko i zaštitiničko“ obuzdavanje neke treće narogušene sile. Toliko istovremeno gluposti i šašavosti je jedino uporediva sa srpskim „moral – lokatorima“ koji i dalje kukaju što Rusi u ratu sa Ustašama i njihovim NATO saveznicima ne koriste peintbol. Nego se u ratu izgleda kao i obično ruši i gine, kao što je bilo i kod nas dok nas je NATO satirao, samo što ni oni ko ostali zapadni svet ne kukaju zbog toga – zajedno se ni ne sećaju, nego baš ovaj put kad i Ustaše uče da mogu da plaču i da ne mogu biti samo koljači golorukih i čuvari u konclogoru, a žene i deca kući da jedu supicu, dok tate donose poklone. To se zove uzvratiti i smestiti se na večno pravu stranu istorije gde je dostojanstvo života, pri čemu na kolaterale nema još ni koliko u Srbiji, na onoliko veću i brojniju Ukrajnu prema nama, gde je radi puko sejanja straha Aleksinac razoren bez ijednog vojnog rezona. Sve iz vazduha i bez da se susretne živa sila, nego komforno iz sobice uz hladnu Koka-Kolu i verovatno bučni hevi metal, da adrenalin radi. Pa o čemu onda moral – lokatori trabunjaju, jer oni žive u svetu ili medijalnim bajkama za koje misle da je znanje, zakon, pravo – sve u jedno?

Da Vas podsetimo:  Sam protiv sveta

Utoliko, ni prvo pitanje ne treba dokazivati, da li je ovo što doživljavamo istorijski proces, za koji je Džefri Naj već odavno usred Beograda u Metropolu izjavio kad ga je Vuk Jeremić dovodio, da ga neće prihvatiti, nego će se tući do zadnjega (nije to bilo loše čuti direktno iz njihovih usta, da se zna kako je). I to po principu čiji je magacin duži. Nema ni govora o odustajanju, ili, razumu – svakako ga će biti sve manje. Te mi se u tom nasilnom savezničkom zagrljaju koji se danas širi Evropom nameće pitanje te fine ravnoteže stvari u kosmosu dok je ima – ni već preblizu ni predaleko, jer iz ovog što se događa na zapadu, a onda posledično u svetu ne može ni biti nikakve dijalektike i novog kvaliteta već isključivo novog samourušavajućeg totalitarizma na Zapadu.

Uostalom, u zagrljaju dvoje ljudi svi izgledaju zamišljeno kako je otprilike Gete rekao, ovako očigledno ne, pa otud i moraju ostati kratki susreti, da dodam. To je ljudski.

autor:Mile Milošević

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime