Rečeno je da jedan narod pre nego propadne otupi – da li je to naša sve izglednija sudbina?

Da Priština ne staje u svom pohodu kako bi izbrisala verski i kulturni identitet srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, žestoko udarajući i otimajući objekte SPC predstavljajući ih kao svoje a naočigled međunarodne zajednice koja sve nemo posmatra i ćuti, dokaz je najnovije zauzimanje oko 50 ari zemljišta na kojem se nalaze temelji manastira i Crkve Bogorodice Hvostanske koja datira iz šestog veka. Ostaci ovog sakralnog objekta nalaze se u selu Vrelo u opštini Istok. Ovo je samo jedan u nizu citata iz mnogih novinskih tekstova kojim su propraćeni novi potezi Kurtijeve vlade u stalnom nastojanju da se stvara atmosfera za dalji progon Srba sa Kosova i Metohije tako što će se brutalno negirati njegov kulturni, nacionalni identitet i istorijska tradicija. To je samo deo ukupnog procesa zaokruživanja tzv. kosovske državnosti kao očiti izraz apsolutnog poraza politike Aleksandra Vučića koju je on vodio kao glavni pregovarač Srbije u rešavanju položaja srpskog naroda i odbrani naše državne suverenosti.

Danas je očigledno da on u otvorenom saglasju sa međunarodnom zajednicom oličenom pre svega u EU i SAD, sprovodi prihvaćeni francusko-nemački plan kao jedini zalog za njegov dalji opstanak na vlasti i to kao garant stabilnosti i očuvanja mira u ovom veoma važnom geostrateškom regionu.

Dokaz njegove otvorene izdaje vitalnih nacionalnih i državnih interesa ima veoma mnogo, najnoviji su sadržani u odluci o mogućnosti da automobili sa kosovskim tablicama tzv. kosovske države mogu nesmetano da se kreću državnom teritorijom Srbije, ova odluka je doneta odmah nakon završetka vanrednih izbora na kojima se odigrala do sada retko viđena izborna krađa.

Odmah nakon ove skandalozne odluke usledilo je ukidanje dinarskog prometa na Kosovu i Metohiji, što nije izazvalo gotovo nikakvu ozbiljnu reakciju i reagovanje naše vlasti. Ambasador SAD u Srbiji Kristofer Hil je tim povodom izjavio da je „neophodno izbegavati jednostrane poteze i nepotrebna iznenađenja poput odluke o ukidanju dinara iz platnog prometa na Kosovi i Metohiji“. Njega je verovatno iznenadila i odluka SAD da dodatno zajedno sa Turskom i Velikom Britanijom naoružavaju i stvaraju vojsku Kosova, verovatno kao još jednog garanta stabilnosti na Balkanu.

Ovo je samo primer više do kojih neslućenih granica ide licemerstvo i hipokrizija tzv. međunarodne zajednice, jer je jasno da Aljbin Kurti ne povlači ni jedan „iznenađujući“ potez bez saglasnosti svojih stranih pokrovitelja. I predstavnici naše vlasti su se mogli pridružiti ovakvoj nedostojnoj izjavi Kristofera Hila i izraziti svoje veliko iznenađenje kao što su to činili mnogo puta do sada proglašavajući pre toga niz uzastopnih pobeda u pregovaračkom procesu koji traje već duže od jedne decenije.

Sve se čini da se nekada sporadični glasovi i tvrdnje o tome da su Kosovo i Metohija definitivno i nepovratno izgubljeni i da se mora prihvatiti postojanje tzv. kosovske države, sada postaju opšte prihvaćeni način govora

Veliki prijatelji i mentori Aleksandra Vučića u EU i SAD, osim nekoliko marginalnih izuzetaka, nisu reagovali na niz veoma jasnih dokaza o izbornoj krađi na vanrednim izborima u Srbiji, što je i bilo za očekivati jer on sprovodi dogovorenu agendu kojom se obezbeđuje priznavanje tzv. kosovske državnosti.

Zato i ne treba da nas čudi što EU i SAD ćute na najnovije otimanje crkve Hvostanske Bogorodice. Za nas je iznad svega najporaznije što naša javnost ne reaguje i ćuti na očigledne primere veleizdaje i predaju Kosova i Metohije. Nastao je opšti i zastrašujući muk i prihvatanje ovog svršenog čina i sve se čini da se tema Kosova i Metohije i katastrofalnog stanja i položaja Srba dodatno marginalizuje i potisne „velikim kvantnim skokom u budućnost Srbije“, u kojoj očigledno Kosovo i Metohija neće biti kao neodvojivi deo naše državne i teritorijalne suverenosti. U toj odurnoj i infantilnoj predstavi o „kvantnom skoku“ je dato obećanje da „nijedna srpska porodica neće do 2027. godine na Kosovu i Metohiji biti bez krova nad glavom“, samo nije rečeno koliko će srpskih porodica ostati da živi u ovoj našoj pokrajini kada bude sproveden do kraja francusko-nemački sporazum.

Aleksandar Vučić sve čini da temu Kosova i Metohije predstavi kao deo njegovog rutinskog vođenja tzv. državnih poslova neprestano ponavljajući mantru da on nikada neće priznati nezavisnost „Kosova“, a da pri tome sve čini da stvori takve društvene i političke okolnosti u kojima je moguća nova seoba i progon preostalih Srba, ostavljenih na nemilost režimu Aljbina Kurtija. Kao i da je to neminovnost i rezultat realnog stanja na terenu i njegovog nastojanja da po svaku cenu očuva mir i stabilnost.

Sve se čini da se nekada sporadični glasovi i tvrdnje o tome da su Kosovo i Metohija definitivno i nepovratno izgubljeni i da se mora prihvatiti postojanje tzv. „kosovske države“, sada postaju opšte prihvaćeni način govora. Treba samo pratiti tzv. nezavisne i objektivne medije kao što su televizije „N1“, „NOVA S“, novine „NOVA“, „Danas“, „NIN“, „Vreme“ i „Novi Magazin“ i ova tendencija se veoma lako može prepoznati.

Navešćemo samo jedan primer na koji način „slobodni novinar“ Nikola Krstić piše o Kosovu i Metohiji u liberalnom „Danasu“ koji se deklariše da baštini evropske vrednosti i brani dostojanstvo pisane reči: „Od upada srbijanske vojske tokom Balkanskih ratova, koja je počinila svirepe zločine koje reči ne mogu da opišu, preko represije tokom Rankovićevog vakta i Miloševićevog ljudožderstva nad albanskim stanovništvom do pljačkanja demokratsko-naprednjačke oligarhije. To je takođe i ukleto polje na kojem su naša vojska i policija sprovodile nacističku segregaciju tokom poslednjih godina prošlog veka, kakva nije viđena na tlu Evrope od Drugog svetskog rata. Sa tog svetog mesta, gde su srpski manastiri, crkve i ikone, albanski leševi – žena, dece, staraca – u hladnjačama su prevoženi u jame po Srbiji. Zato su Vanja i Željko bili samo ogledni primer kako će proći svako ko se bude usudio da uzdrma tisućugodišnju laž o Kosovskom zavetu. Jer dekonstrukcija tog čuvenog zaveta jeste početak obnove razuma i ljudskosti u ovom društvu. Taj Kosovski zavet, koji je predstavljen kao nešto božansko i produhovljeno, u stvari je samo iluzija iza koje se krije na hiljade mrtvih, proteranih i nestalih. Kosovo nije naša obećana zemlja, već podla kletva“.

U ovom medijskom inžinjeringu učestvuju i pro-državni mediji, bez obzira što oni samo stvaraju privid tzv. izuzetne državničke mudrosti i stamenosti Aleksandra Vučića ponavljajući do besvesti njegovu „odlučnost“ da neće nikada priznati tzv. kosovsku nezavisnost. U tim poslušničkim i slugeranjskim medijima nema prostora za one ljude i organizacije koje na izuzetno argumentovan i seriozan način ukazuju na pogubnost i katastrofalne posledice politike koju na Kosovu i Metohiji vodi Aleksandar Vučić i njegova Srpska lista.

Oni nikada neće preneti nijedno saopštenje Pokreta za odbranu Kosova i Metohije, Srpskog nacionalnog veća ili srpskih nevladinih organizacija i udruženja koje nisu deo podaničke mašinerije Aleksandra Vučića na Kosovu i Metohiji. Očigledno je na delu ne samo odmakli proces puzajućeg priznavanja nezavisnosti tzv. kosovske državnosti već i dobro poznata i često primenjivana medijska priprema za normalizaciju i prihvatanje otvorene veleizdaje.

Ne oglašavaju se ni inače veoma agilne, ljudsko-pravaške nevladine organizacije zadužene za odbranu ljudskih prava širom sveta osim za odbranu ljudskih prava srpskog naroda na Kosovu i Metohiji koji je svakako najugroženija nacionalna zajednica u Evropi. Ne može se čuti ni glas protesta predstavnika samoproglašene građanske i proevropske opozicije jer očigledno da bi jasnijim i odlučnijim zauzimanjem za poštovanjem nacionalnih i ljudskih prava Srba na Kosovu i Metohiji značajno okrnjili njihov partnerski status u EU i politički kapacitet u očima briselske administracije koji su uz SAD glavni garant tzv. kosovske državnosti.

Srpska pravoslavna crkva snosi veliku odgovornost za svoj reaktivni i često veoma pasivni odnos prema potezima aktuelne vlasti zaklanjajući se iza stava da se ona ne bavi dnevnom politikom

Ne javljaju se ni u značajnijem broju istaknute javne ličnosti kako bi digle glas protiv ove otvorene veleizdaje, osim časnih izuzetaka, ali ima mnogo onih koji gostujući na tzv. nezavisnim medijima uporno zagovaraju priznavanje kosovske pseudo-države. Osim rutinskih saopštenja koalicije NADA-Novi DS i POKS o osudi sprovođenja francusko-nemačkog sporazuma, reagovanja Pokreta za odbranu Kosova i Metohije i istupanja nekoliko istaknutih srpskih intelektualaca, koji zastupaju srpske nacionalne interese ukazujući na pogubne posledice priznavanja nezavisnosti tzv. kosovske države, ne postoji odlučna reagovanja i organizovana društvena akcija onih nacionalnih i društvenih političkih snaga, koje će u našoj javnosti iznova aktuelizovati i zaoštriti pitanje nepristajanja i pružanja otpora sve očiglednijoj veleizdaji koju sprovodi Aleksandar Vučić na Kosovu i Metohiji.

Nije više dovoljno pozivati se na ankete koje pokazuje da 80 posto građana Srbije ne prihvata priznanje tzv. državnosti Kosova ako je to osnovni uslov za ulazak u EU. Srpska pravoslavna crkva snosi veliku odgovornost za svoj reaktivni i često veoma pasivni odnos prema potezima aktuelne vlasti zaklanjajući se iza stava da se ona ne bavi dnevnom politikom i da je njena uloga da čuva nacionalni i verski identitet srpskog naroda. Sada je sve jasnije zašto je u ovoj izbornoj kampanji sve učinjeno da se iz političkog života eliminišu one političke organizacije koje su predstavljale istinsku branu u nastojanjima da se obezbedi prihvatanje priznavanja tzv. kosovske nezavisnosti.

Šta još treba da se dogodi da bi se podigao jasan glas otpora i nepristajanja na moguću tragediju i izgon pred kojim se sve izvesnije nalazi naš ojađeni srpski narod na Kosovu i Metohiji ostavljen sve više na brisanom prostoru bez odlučne i stvarne podrške vlasti u Beogradu koja se sada bavi novim izbornim inžinjeringom i stvaranju šizofrenog privida o nekakvoj sjajnoj i bajkovitoj budućnosti koja dolazi 2027 godine.

Što bi naš narod rekao, doterali smo cara do duvara, i više nema vremena a ni prostora da se i dalje toleriše i pristaje na već dobrano odmakli proces sve otvorenijeg procesa priznavanja nezavisnosti tzv. kosovske državnosti. Zato je od presudne važnosti vratiti pitanje položaja Srba na Kosovu i Metohiji i poštovanja našeg državnog suvereniteta u centar pažnje naše političke javnosti ali i neophodnosti organizovanja političke akcije i političkog delovanja na odbrani naših najvitalnijih državnih i nacionalnih interesa i to bez ikakvih politikantskih i stranačkih kalkulacija.

Radi se o dramatičnom i dalekosežnom istorijskom izazovu pred kojim se danas nalazimo i pravo je pitanje, da li smo toliko otupeli i ogrezli u nacionalnoj demobilizaciji o kojoj je svojevremeno govorio Slobodan Jovanović, da ćemo bez stvarnog i odlučnog otpora prihvatiti odvajanje dela naše državne teritorije koje je u središtu našeg nacionalnog identiteta, istorijske i kulturne tradicije. Možemo li danas zamisliti posledice koje će nastati ako i ovoga puta vladajući režim uspe da bez odlučnog otpora sprovede i ovu svoju politikantsku obmanu o nepriznavanju nezavisnosti Kosova i Metohije na kome će biti sve manje srpskog naroda, i koji će vrlo brzo biti sveden na statistički zanemarljivu manjinu kao što se desilo u Hrvatskoj nakon zločinačke akcije etničkog čišćenja Srba.

Ovih dana često se spominje Radoje Domanović i njegove satire Vođa, Stradija, Danga i Mrtvo more, ali treba ponovo pročitati njegovu proročku priču Marko Kraljević ponovo među Srbima i dobro se zamisliti da li smo izvukli bilo kakvu pouku iz ovog njegovog dela ili ćemo i dalje zadovoljavati time što ćemo pevati pesme o Kosovu i Metohiji, govoriti da je ono srce Srbije a pri tome nemo gledati i pristajati da se ono pretvara u još jednu etnički čistu albansku državu. Rečeno je da jedan narod pre nego propadne otupi. Da li je to naša sve izglednija sudbina?

autor:

Marinko M. Vučinić