U stara dobra vremena odvažni i ponosni ljudi sporove s drugim ljudima rešavali su u dvoboju. Neko te uvredio, možda i nekog iz tvoje porodice, neretko devojku, buduću suprugu, moguće i ljubavnicu, i samo ga izazoveš na dvoboj. Može da bira oružje; nož, sablju ili pištolj. Svaki učesnik dvoboja ima sekundanta. Tu su i svedoci događaja. Da je sve proteklo regularno. Unapred se znaju pravila dvoboja. Bori se do smrti. Najčešće. Predaje nema. Izuzetak je dvoboj pištoljima. U slučaju da onaj ko puca prvi, promaši. Drugi učesnik dvoboja može da opali uvis, može namerno da promaši protivnika i slično.
I u borbi nožem, odnosno sabljom, ne mora obavezno da jedan učesnik dvoboja bude usmrćen. Dovoljno je da pobednik rani prrotivnika. Ili mu jednostavno izbije sablju iz ruke. Prinese mu svoju sablju uz vrat, malo ga bocne i nekoliko trenutaka uživa u prizoru. Potom se podigne, baci sablju daleko od sebe i okrene leđa poraženom. U ono viteško vreme poraženi učesnik dvoboja nije ni pomišljao da iskoristi priliku i da pobedniku zabije nož ili sablju u leđa. To zabijanje noža u leđa pripada skorijem dobu!
Generacije Jugoslovena odrastale su na uzorima iz kaubojskih filmova. Gari Kuper sam protiv bande u filmu „Tačno u podne“. Ostavljen na cedilu od građana koje je štitio kao šerif, Kuper pobije sve bandite uz veliku pucnjavu, lomove prozora, padanja u prašinu… Na kraju zgrožen baca šerifsku značku na zemlju i s devojkom odlazi zauvek iz omraženog gradića! Ko je mogao ostati ravnodušan?
Obračun kod OK korala i borba braće Erp i Doka Holideja s braćom Klanton! Ko se nije stavio na stranu Vajata Erpa ili revolveraša Holideja protiv ozloglašenih Klantonovih? Tada smo mislili da su Amerikanci junaci, vitezovi novog doba, koji uvek nastupaju i bore se samo u ravnopravnim uslovima, gde oni, ali i protivnik ima iste mogućnosti i šanse. Međutim, posle smo shvatili da Amerikanci pokazuju viteštvo i junaštvo samo u holivudskim filmovima. U stvarnosti radije gađaju bombama s visine bespomoćne vijetnamske seljake ili ih prže napalm bombama. Najviše vole da sa deset kilometara visine ispuštaju bombe na srpske vozove, mostove ili bolnice. Ili da raketama iz sigurne zaleđine gađaju dalekovode, antene i trafo stanice. Od viteštva ništa ostalo nije. Ako ga je ikada uopšte i bilo?
Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka. U dvoboju nije važno koliki si, već koliko si srčan i lukav. Lukavstvom je rastom neznatni Kanjoš Macedonović pobedio ogromnog Furlana i spasio Mletačku republiku pošasti. Ili mnogo pre toga David praćkom ubio Golijata! Ponekad je potrebna pomoć sa strane da se pobedi u dvoboju. Recimo, Kraljević Marko ne bi pobedio Musu Kesedžiju da mu Vila Ravijojla nije pomogla u odsudnom trenutku. Javila se iz oblaka i Musa iznenađen pogledao uvis, a Marko izvadio nož iz potaje i rasporio Musu od učkura do bijela grla. Posekao junaka sa tri srca!
U dvobojima su postradali Puškin i Ljermonov. Miloš Crnjanski je preživeo dvoboj s pilotom i herojem iz rata Tadijom Sondermajerom, izgleda Tadijinom milošću. Bilo kako bilo, dvoboji su odavno zabranjeni, ali čovek od časti neće izbeći makar fizički obračun s nekim ko ga je izazvao. U tom grmu leži zec, pa ne treba osuđivati ni predsednika države niti opozicionare koji su, čini se, hteli da se fizički obračunaju u zgradi na Andrićevom vencu!
Sad da li je predsednik pozivao na obračun opoziciju, ili su oni pošli da pretuku predsednika (kako objašnjavaju režimski mediji), sa svim obezbeđenjem u zgradi, nije od suštinskog značaja. Jesu se sukobljene strane unosile jedna drugoj u lice, vređali se međusobno i iz potaje snimali telefonima i kamerama. Za svaki slučaj. Ipak, do samog obračuna nije došlo. Srećom. Nisu ni bili pripremljeni za tuču. Kraljević Marko je mesecima pio vino i rakiju u mehani u Stambolu i jeo debelo ovnujsko meso. Tako ponačinjen, nekoliko meseci potom, kada je iz suve drenovine, stare devet godina, stiskom u desnici ruci iscedio dve kapi vode, onda se Marko odvažio da krene na Musu Kesedžiju. A ovi naši? Oni ni iz sira surutku ne bi iscedili. A hoće da se biju.
Zato smo protivnici fizičkog obračuna između nespremnih aktera. Prvo da se podgoje i malo da treniraju. Zatim, da se utanači mesto obračuna, vreme i pravila borbe. Svakako ne borba do smrti. To više nije dopušteno čak ni u Srbiji. Obavezno prisustvo sekundanata, svedoka, eventualno sudije. Ako je borba u ringu. Udarci ispod pojasa nisu dozvoljeni. S tom praksom najzad prekinuti. Još bolje da kamere snimaju. Prenos uživo. Paž šta bude! Na ovaj način bi pobednik zadobio vlast u Srbiji. Zašto da trošimo novac na izbore? Uludo da bacamo pare. Ovako, pobednik borbe između sadašnjeg predsednika i pretendenta na titulu, kao u boksu, odlučuje ko će biti na vlasti. I tako do sledećeg izazivača. Za to vreme, dok je predsednik, on postavlja premijera (rku), ministre, poslanike, državne funkcionere. Uostalom, kao i dosad što se činilo. Ako želi, može reda radi da imenuje i nekoga iz opozicije u vladu ili skupštinu. Zbog sveta. Štedimo u vreme tranzicije, privatizacije, ekonomskog oporavka, i svi zadovoljni. I vuk sit, i ovce na broju. Pogotovu ovce nikada neće zafaliti!
Autor: Miodrag Tasić
