Zašto da ne počnem azbučnim redom: kao junak avanturističkog filma g. Vučić se predstavio u predizbornim spotovima, za koje sam se ja pogrešno ponadao da će ga upropastiti, preuzima avion, dokazuje uživo da samoletom mora upravljati izuzetni pojedinac, čija hrabrost i inteligencija nadoknađuju to što nije bio ni na kakvoj obuci za pilotiranje, na samom početku samovlašća gledali smo ga kao heroja akcionog filma, spasava nejač u mećavi, u poplavi isto, stihija i verolomna klima ne mogu mu ništa.
Umetnik se dosta dugo zadržao u vesternu, usamljeni pojedinac, stalno na strani siromašnih rančera: bezobzirni bogataš bacio je svoje kapitalističko oko na njihovu dedovinu, hoće da ispod njihovih njiva i slatine iskopava zlato, ili da zemlju preproda železnici koja će tu da napravi prugu, a vlasnicima nudi neku crkavicu, e, to predsednik Vučić malo je reći ne odobrava, predsednik to u korenu saseca, iako nije šerif, nego običan predsednik jedne republike, hapsi pohlepnog negativca; krimić je isto prirastao za srce predsedniku još dok se bavio samo navijaštvom, na televiziji kaže samouvereno kako će ubistvo u Borči biti razrešeno do ponedeljka, sam ulazi u trag kriminalcima brže od policije; od filmova za decu snimio je koliko znam samo jedan, sentimentalno putovanje u daleko doba školske lektire, kad tobože kroz usta bibliotekarke sebi pred svima nama tepa „Mali Alek“.
U drami je naravno ostavio najdublji trag, drama, ili barem dramatičnost, prožima svekoliko predsednikovo stvaralaštvo i samoopisivanje – retki su igrani filmovi gde junak u nekoliko minuta, pa i u nekoliko sekundi, prevali put od nesnosnog hvalisanja do bestidnog samosažaljevanja, od prenemaganja do neostvarivih pretnji nepoznatim zlim silama.
Road movie je u našem predsedniku takođe dobio velikog glumca, predsednikov život je umnogome život drumskog pustolova, samo što predsednik drumovima ne luduje i ne arči benzin, ne vija ga ludi kamiondžija, ne tuče se tamo sa bajkerima, niti ga u preriji zlostavlja šerif koji je ne zna se kako prošao test kod psihologa, ne, predsednik puteve gradi, otvara, testira, poklanja, i kad mu blagodarna Srbija bude pravila spomenik, to delo Rukavišnjikova – neka našeg brata i dobročinitelja Gospod poživi – neće biti na postolju nego će biti na asfaltu širokom kao nemački autoban, cela Nemanjina ulica biće pešačka zona, sa šest traka u dva smera, a pešaci će u poprečne ulice odlaziti tamo gde je isprekidana linija.
Na predsednikov razvoj uticao je i Servantes, samo što je našem hidalgu malo jedan Sančo Pansa, pa je Drobnjaku pridružio i tzv. Monu, naš filmski div blistao je i u kratkom metru: kad odluči da pred kamerama spontano pomiluje kuče to se ispostavi kao zadatak koji nadmašuje njegovo iskustvo, njegovu prirodu i pa možda i trenutne motoričke sposobnosti; istorijski film nema danas junake kakvog mi imamo, naš faraon obasipa zlatom žeženim koga hoće, bili to dodikovci u drugoj državi, bili to večiti rivali, ili ubogi podanici zbunjeni nezasluženom i neshvatljivom milošću koja se na njih spušta; vojskovođe su na našeg vojskovođu takođe ostavile snažan utisak, pa se pojavljuje kao neobuzdani ktitor vojske, ali i drugih oružanih snaga, poput policije, mesne žandarmerije, tajne službe i sl.
I u naučno-fantastičnom filmu se predsednik malo malo pa okuša, to su filmovi puni strepnje od nečega što se ne može iskazati i o čemu se ne može gotovo ništa znati, ali toj mističnoj sili naš junak preti i jamči da će joj na dobrobit kolebljivog čovečanstva upravo on stati za vrat, iako ljudski rod to spasenje zapravo ne zaslužuje.
Već odavno, poizdalje, jer imam i druga posla, pratim kako se istorija sedme umetnosti i životopis našeg vladara i vlasnika prepliću, sustižu, prestižu, uočljiv je napredak u glumi koju umetnik posvećuje najvećma sebi samome, kao što i svaku reč i svaku odluku posvećuje večnom i sveobuhvatnom sebi: kad se posle Janšinog pojavio i drugi non paper, niko naravno nije razumeo šta se time htelo reći, jedino je div-junak shvatio ne samo poruku, nakanu i svrhu, nego je, nepogrešivom analizom sadržaja, smesta ušao u trag tajanstvenom demonu koji je dosad neviđeni spis sročio; predsednik je mračnom geniju javno odao zasluženu počast, priznao je piscu iz tmine da je pametniji i lukaviji od njega samog (predsednika), nama je otkrio i pol autora, radi se o fantastično pametnoj ženi, g. Vučić je u ovoj misteriji Šerlok Holms, a tajanstvena mudrica je Džejms Morijarti, naopaki i zli naučnik, čiji se um jedini može meriti i nositi sa umom g. Holmsa. Iako nije pametniji od Morijartija, pobednik biti će Šerlok Holms, a zašto, zato što je džentlmen iz ulice Bejker na strani dobra, dok Morijarti prezire sve što je čovečno, tako će i savremena gospa Morijarti biti poražena, džaba joj što je lukavija od našeg Holmsa, kad su na njegovoj strani dobro i istina. Naravno, predsednik nam nije odao kome je uputio svojevrstan omaž i kompliment, mi kao da smo pukim slučajem, sticajem srećnih okolnosti, nakratko prisustvovali bežičnom i nadjezičkom razumevanju blistavih, takoreći božanskih umova.
Pa ipak, a zbog toga sam se i latio pera, neka mi oprosti rod guščiji što njegov epitel umačem u karbon mastilo, predsedniku se najviše osladio horor, u njemu se odomaćio, izveštio, lično je odabrao, reklamirao i predstavio artefakte iz riznice naprasno otkrivenih čudovišnih kriminalaca, ali je odlučio da nakon prikazanih leševa pređe na prerađevine i đakonije pripravljene od homo sapiensa, nije po savetu Makijavelija prepustio neprijatne stvari nekom iz svoje neprebrojne svite (štaviše: nije to trebalo niko da nam saopšti), nego je lično, oslonjen sad već i na deceniju uspešnog glumačkog staža, nadahnuto i višekratno dočaravao ono što ni u jednom članu Ustava ne mogu da pronađem kao gradivo kojim se bavi Predsednik Republike.
Pa šta preostaje našem umetniku, u čemu bi još mogao da se oproba i da zablista? Preostaje mu mjuzikl, ali koji bi morao da snima u koprodukciji sa Dačićem i Malim, a kad se i taj žanr bude istrošio, predsednik će da se prepusti rimejku – nema toliko filmskih žanrova koliko će još godina naš najveći glumac biti na našem čelu.
Ljubomir Živkov
Izvor: Peščanik
