Ovo je država u kojoj je Predsednik Vlade postao vrhovni politički i etički subjekt, autoritet koji se mučenički i dobrovoljno stavio na mesto svih nas da bi u naše ime na sebe primio sve naše „krivice“ i izrazio sva naša „pokajanja“ i na osnovu toga sada i on i njegovi saučesnici smatraju da sa pravom od nas treba da agresivno potražuju dividendu neometanog vladanja i upravljanja.
Zbog svega toga narod u Srbiji nije upoznat sa istinskom političkom realnošću koju živi i koja ga okružuje, te sada već i na dnevnoj bazi biva neprekidno upoznat samo sa proizvedenim realnostima, iskonstruisanim stvarnostima, dopuštenim istinama.
Predsednik Vlade jeste tokom Stoltenbergove posete „hrabro“ rekao da ne vidi krivicu ni Srbije niti njenog rukovodstva za rat 1999. godine, ali je priču ipak zaokružio ocenom da smo „bili eksperti da od prijatelja pravimo neprijatelje“ i “ da svaka vrsta našeg lošeg odnosa sa NATO može da nam šteti i pravi probleme u razvoju ekonomije i vladavine prava“ čime je nesvesno potvrdio činjenicu da je NATO pakt na više načina okupirao Srbiju, da je i dalje drži u okupaciji a da on, kao Predsednik Vlade, nema nameru da se toj okupaciji ozbiljnije suprotstavlja.
Takav stav srpskog Predsednika Vlade u odnosu na okupatorski NATO, Stoltenbergu nije mogao mnogo da smeta i mogao je odlično da ga razume jer je slične predsednike vlada tokom istorije imala baš zemlja iz koje je došao, Norveška.
Živeći na ovom delu raspadajućeg anglosaksonskog carstva, a pod vlašću koja satire slobodu kritike, pa čak i kritičku podršku, srpskom narodu nije dozvoljeno da se suoči sa istorijskom činjenicom o naglom i ubrzanom propadanju neoliberalne državne konfiguracije u svetu i njene vojne sile oličene u NATO paktu, jer se kroz medijski filter napravljen od stotina modernih srpskih varijanti Leni Rifenštal oličenih kroz sirovi Informer, Pink 3 i edvardijansko podmukli RTS u čijim žurnalima se u prvi plan istura moderisan kip atlete sa diskom tako što je sada kip okrenut prema istoku, ali je zato njegova golotinja prekrivena EU zastavom, a ruka isturena sa praznim dlanom – podmuklo vrši informativna prevara o postojanju neke tajne istočne redakcije u srpskoj vladajućoj politici koja mora biti veoma, veoma sakrivena zbog „nasleđenog“ ukupnog siromaštva države i naroda, hroničnog gubitništva i ogromne realne pretnje spolja po same nosioce vlasti.
Vlast u Srbiji je medijske konzumente svela na puke objekte samo određenih i usmerenih saznanja i čvrsto ih drži u začaranom krugu u kojem ne sme postojati mnogo subjektivnog, a kamoli pokušaja nekog jačeg grupnog samoodređenja prema procesima koji se dešavaju, te kada se takav pokušaj primeti on se već gore pomenutim rifenštalovskim postupkom stigmatizacije najcenjenijeg u grupi, pa i cele grupe, svede na incident koji nema nikakve veze sa nezavisnim promišljanjem i donošenjem objektivnog suda nego je, eto, sve to samo produkt prostog i primitivnog animoziteta prema Predsedniku Vlade ili određenom ministru i nema veze sa ukupnom politikom koju vlast vodi.
Kroz neprestanu priču o projektu političke i ekonomske konsolidacije države na duže staze, mi paralelno svakoga dana prisustvujemo medijskim eksplozijama u režiji same vlasti koje konstituišu permanentnu napetost i proizvode iracionalni strah od nekih mogućih nasilnih akata neprijatelja države na vrhovne nosioce vlasti kao najviši mogući stepen nasilja koji možemo doživeti, a sa druge strane, kroz poruke da je bezbednost države i naroda u sigurnim rukama, umanjuje se i negira mogućnost stradanja civila, što jeste istinska opasnost koja nam preti i koja lagano ali sigurno steže obruč oko ove države i naroda.
Redukcionističkim saopštenjima sa sastanaka koje imaju sa strancima, nosioci vlasti u Srbiji podgrevaju atmosferu tajnosti oko svoje politike stvarajući tako utisak da je na tim sastancima došlo do nekih plodonosnih rešenja za naše nacionalne i državne probleme koji će javnosti biti saopšteni i stavljeni na znanje „kada bude došao trenutak“, prikrivajući tako nameru da kreiranjem niza čekanja na „pravi trenutak“ u savršenom miru teče njihova apsolutistička vlast i priprema nova predizborna kampanja u kojoj će „pravi trenutak“ biti predviđen baš za vreme njihovog obnovljenog mandata.
Srpska patriotska opoziciona politika je ovakvim metodima vlasti potučena do nogu, marginalizovana i svedena samo na politiku glasne podrške hrabrim istupima slobodnih pojedinaca kada oni zbog svojih istupa dožive političke represalije.
Patriotska opozicija je ismejana, svedena na političke predstavnike onih koji su sa pravom ispadali gubitnici i pravedno zaslužili ćoškove i mrtve uglove srpske političke scene.
Hleb i so srpske vladajuće politike za Izetbegovića i Stoltenberga su anestezija za slatko i vodu koji će biti posluženi Jahjagi, Tačiju, Haradinaju i bojim se da će kada taj trenutak dođe, onih koji bi jajima i masnom farbom gađali gostujućeg predstavnika od Srbije priznatog Kosova biti taman koliko ih je bilo da Stoltenbergu viknu makar jedno „ua“.
Politika prezrenja do poništenja koju anglosaksonski faktor neumorno vodi prema Srbima kao jednom od svojih poslednjih kolonizovanih, a još neoslobođenih naroda i pored teških trenutaka koje trenutno doživljava na planetarnom nivou, na žalost, ovde na lokalu ima još mnogo dobrog i mirnog vremena ispred sebe ako se nastavi trend izlaska na izbore u visini pedeset odsto od kojih će pedest odsto glasati a da još nije izašlo iz anestezije koju je ubrizgala aktuelna srpska vlast i ako neki od progresivnih svetskih procesa nekim svojim okrajkom se ne zabode u Srbiju.
Ostaćemo poslednji putnici nenamernici po lavirintu tame.
Oliver Vulović
Stanje stvari
