SNS, izbori, rezolucija – lažno evropejstvo lažnih patriota

Godinama su izjave iz Brisela, a posebno iz Berlina, bar zvanično, u Srbiji tretirane i dočekivane kao „sveto pismo“. I u toj disciplini bukvalno su se uzajamno utrkivali predstavnici vlasti, dela opozicije i nevladinog sektora. Zato džaba ovi sada kvazi-suverenistički performansi i busanje u junačke grudi NAKON što su te briselske poruke postale neprijatne za uši aktuelne vlasti i po njihove interese.

Godinama moji SNS oponenti po medijima i Skupštini govore kako moramo biti pažljivi i trpeljivi prema pritiscima iz EU i Nemačke jer nam od njih „zavise investicije, donacije, radna mesta itd“. Ali kada su ih iz EU, po prvi put prozvali zbog izbora, onda se ploča naglo okreće i vraća na „fabrička“ radikalska podešavanja. Onda kreće: „ua, bando“, „fašisti“, „ne mogu oni tako s nama“, „mi smo suverena zemlja“.

Čitavu deceniju, pa i više, srpski narod i srpska država na Kosovu trpi i guta teška poniženja, a vodeći politički faktori, na čelu sa Predsednikom, pozivaju na „strpljenje i uzdržanost“. I kako se to SNS vedete „suverenosti“ i „suverenizma“ sete samo onda kad u pitanje dođe njihova koža i opstanak na vlasti?

Nemanja Rujević je odlično sažeo dilemu, odnosno konstataciju da još uvek nije sasvim jasno da li će evropske institucije nakon (ne)očekivano oštre rezolucije Evropskog parlamenta povodom izbora od 17. decembra ići dalje sa zahtevom za međunarodnom istragom i obavezujućim preporukama (po principu svojevremenog „Pribeovog izveštaja“ za Severnu Makedoniju), ili će se, kao što je bivalo do sada, sve okončati sa još jednom „majčinskom kritikom“ i slanjem neke političko-turističke delegacije sa zadatkom da „podstakne i moderira dijalog između vlasti i opozicije“.

A potpuno je očigledno da to da li će se stvari odvijati po ovom ili onom scenariju prevashodno zavisi ne toliko od stepena ogrešenja o demokratska pravila igre (čega je na ovim izborima svakako bilo), koliko od stepena „kooperativnosti“ srpske vlasti (čitaj, Aleksandra Vučića) povodom kosovskog pitanja i, konkretno, implementacije „Francusko-nemačkog plana“ kojim se od Srbije traži „de fakto“ priznanje tj. prihvatanje kosovske nezavisnosti.

Drugim rečima, dosadašnja evidentna benevolentnost zapadnih centara moći prema srpskoj vlasti i njenim demokratskim i izbornim manjkavostima direktno je plaćana decenijskim ustupcima, predajama i koncesijama na Kosovu i povodom Kosova – od Briselskog sporazuma naovamo, zaključno sa poslednjim poniženjima oko priznavanja tablica, napuštanja i zauzimanja institucija na severu KiM, neformiranja ZSO i prepuštanja kosovskih Srba na milost i nemilost Aljbinu Kurtiju. I naprosto nema opravdanja za to što deo ovdašnjih, navodno, „opozicionih“ i patriotskih snaga, pod različitim izgovorima, godinama zatvara oči pred tom žalosnom činjenicom.

Pisac ovih redova svakako nije neko ko misli da se rezolucije i poruke iz Brisela i Strazbura (ili bilo kog drugog centra) moraju slepo i bespogovorno slušati. Ali nije pametno ni potpuno ih i arogantno ignorisati, sa sve karakterističnim zabijanjem glave u pesak i negiranjem da problem uopšte postoji. A upravo smo to imali na delu. Tako su na prve kritike stranih posmatrača povodom decembarskih izbora iz vrha vlasti lakonski odgovarali: „To su samo nezvanične ocene“. Pa onda: „To je samo nekolicina evroposlanika i diplomata, Kurtijevih lobista“. A onda, kada je EP sa impresivnom i apsolutnom većinom usvojio dotičnu rezoluciju, prešlo se hitro na novu mantru: „Ma, to je potpuno nevažna institucija, koju niko u Evropi ne shvata ozbiljno, a njihove rezolucije su neobavezujuće i nebitne“. A ako iza ove rezolucije Evropskog parlamenta i u njoj sadržanih kritika na račun vlasti bude stala i Evropska komisija, onda će se naše vajne „SNS-patriote“ preko noći preobratiti u ljute evro-skeptike i „srbende“ kojima mi ostali nećemo biti ni do kolena.

U svakom slučaju, nezavisno od ovog ili onog izveštaja, rezolucije, misije ili komisije, izborni proces u Srbiji je temeljno kompromitovan i delegitimizovan. Niti je fer, niti demokratski, i progresivno se pogoršava. Zato će, pre ili kasnije, ovde biti nužna neka „privremena“, „tehnička“ ili „prelazna“ vlada za vraćanje poverenja u državne institucije uopšte, a posebno one koje se bave izborima. I bilo bi najbolje da se kroz neku formu „okruglog stola“ o tom resetu unutrašnjih političkih odnosa dogovorimo sami, nego da tonemo u dalju eskalaciju i čekamo na neke međunarodne mirotvorce. (Ali je, kako trenutno stoje stvari, nažalost, to najmanje verovatan ishod.)

Modela ima raznih, i po svetu, i regionu. Možda bi moglo da se reši onako kao u Makedoniji – na 100 dana pred izbore formira se privremena, tehnička vlada sa ograničenim mandatom, u kojoj sede i ministri iz opozicije, sa zadatkom da se organizuju fer izbori. Ili možda neka „ko-ministarstva“? Ili formirati „ministartvo za izbore“? Moguće je posegnuti za nekim dogovornim ad hok rešenjem, kao u Crnoj Gori pre desetak godina, pri čemu je interesantno da je, recimo, nakon tih promena u Makedoniji došlo do promene vlasti, a u Crnoj Gori tom prilikom nije. Ali to nije ni presudno. Ključna je stvar da se, po mogućstvu, koliko-toliko povrati poverenje u izborni proces i dobiju legitimne institucije, prihvaćene od svih aktera.

Znam da ovakav predlog, u ovom trenutku, deluje kao naučna fantastika. Može se, naravno, na njega smejati, ili ljutiti, ili ga ignorisati (ili sve zajedno). Ali teško da se na neki drugi način može povratiti izgubljeno poverenje građana u izborni proces i institucije. U protivnom, niti će parlament biti parlament, niti izbori izbori. A retka javna politička „sučeljavanja“ ličiće na onaj cirkus koji smo poslednji dana imali prilike da gledamo u emisiji „Takovska 10“ na javnom medijskom servisu, ili na konstitutivnoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije.

I ne radi se tu samo o političkoj estetici („nekultura“, rijaliti“, „ružno je za gledanje“ itd). Mnogo je veći problem to što pomenuta, ostrašćena i jalova polarizacija neminovno dovodi do skleroze normalnih političkih procesa i blokade institucija, a što onda, sporije ili brže, vodi slabljenju pozicija države na spoljnom i unutrašnjem planu.

Ček, ček. Pa, ne kažu li upravo to i Aleksandar Vučić,Ana Brnabić i svi ostali naprednjački politički trudbenici? O, da. Kažu. Ali i sistematski propuštaju da vide makar sa-odgovornost, ako već ne i sopstvenu krivicu za takvo stanje u društvu.

Izgleda da za aktuelnu vlast jedino njihovi sopstveni interesi i golo održanje na vlasti nemaju alternativu?!

AUTOR:Đorđe Vukadinović