Konačno, dobili smo konačne rezultate parlamentarnih izbora, što nam omogućuje malo analize na osnovu pretpostavke da su rezultati tačno ili priblično tačno utvrđeni. Znam da je to sporna pretpostavka, ali druge, tačnije rezultate nemamo.
Za mene je glavni rezultat izbora činjenica da je SNS dobio glasove samo 29,7% biračkog tela, tj. za njih je, prema RIK-u, glasalo tek 29,7% ukupnog broja glasača (1,95 od 6,58 miliona glasača). Srbija tako NIJE većinski podržala Vučića i SNS, već baš manjinski – 29,7% je svakako jasna manjina. Stoga Vučićevi iskarikirani pobednički talambasi (“Vučić: dobili smo ogromno poverenje naroda, najveće ikada u Srbiji”) nemaju opravdanja jer nisu tačni. Opet laže. A ove njegove reči su u naslove stavili svi prorežimski mediji, počevši od Politike. Nema sumnje da je SNS ubedljiv pobednik izbora, sa čak 188 od 250 mandata. Ali, SPS je imao više 1990. godine: 194 mandata sa 2,32 miliona glasova.
Da li je bojkot uspeo? Ako se izlaznost od 50% uzme kao simbolička granica, ispalo bi da jeste. Jer, izašlo je 48,9% glasača. Ali, taj broj i nije nizak za normalne izbore u savremenom svetu. Tako je i u Srbiji na parlamentarne izbore 2016. godine izašlo tek nešto više – 56,1%. A ovog puta je i korona sarađivala sa bojkotom dela opozicije, pa neki građani nisu izašli iz straha od zaraze. Uz to, aktivnost ovih stranaka na propagiranju bojkota bila je mlaka, tako i da nije bitno doprinela nižoj izlaznosti.
Ipak, stranke koje su bojkotovale izbore učinile su hrabar i rizičan gest: zauzele su moralnu poziciju nasuprot Vučićevoj sveopštoj predizbornoj kontroli. Samo, očekivanje im nije bilo dobro jer su i Zapad i Rusija podržali Vučića, umesto da ga, kako su se nadali Đilas, Lutovac i Obradović, nateraju na popravljanje predizbornih uslova. I dalje je ovo vreme realpolitike, dok priče o ljudskim pravima i demokratiji služe samo kao propagandno oruđe Zapada, kada im zatreba.
Ove „bojkotaške“ stranke će ubuduće imati podršku jednog dela biračkog tela, onog koji makar malo drži do morala u politici (uključujući pisca ovih redova). Isto se svakako ne može reći za sudbinu političkih šibicara koji su potrčali da učestvuju na izborima (i tako im daju privid političkog šarenila) sve u nadi da će obezbediti poneki mandat i time poslaničku platu i glas u javnosti i za sledeći period. Sve te političke gromade (Čanak, Živković, Čeda Jovanović, Miloš Jovanović, Sergej Trifunović, Čomić, Radulović…) ne uspeše da ni sami ni u svojim širokim koalicijama skupe neku šaku glasova i pređu skroman cenzus od 3%. Kako reče jedan štos sa interneta, veći procenat ima bezalkoholno pivo (0,5%) od koalicije Čede Jovanovića (0,3%). Nadam se iskreno da će nas ovi izbori osloboditi svih ovih lica i njihovih trabunjanja, zauvek.
Političku karijeru završava i Šešelj. Nekadašnja veličina tužno je vegetirala tokom poslednjih godina. Pretpostavljam da je napravio povoljan dogovor sa Vučićem, koji bi mu obezbedio dalju materijalnu egzistenciju. Jer, dobrovoljno je postao Vučićeva mala politička krezuba maca, pa mu je ovaj na kraju uzeo i glasače.
Zanimljiv je „uspeh“ Aleksandra Šapića, koji je prešao cenzus i ušao u skupštinu. Budući potpuno bezlično lice (nikada nije imao stav o državnim pitanjima), pitanje je kako je uspeo. Da je osvojio gro glasova na Novog Beogradu, gde je predsednik opštine, to bi još bilo razumljivo. Ali nije, jer je tamo izlaznost bila mala pa je morao da veliku većinu glasova osvoji negde drugde. I uspeo je. Da li pošteno ili mu je veliki režiser dodao glasove iz nekog džaka – verovatno nikada nećemo saznati.
Izborna propast velikog broja strančica i penzionisanje njihovih šefova donosi, nadam se, jedno raščišćavanje terena i stvara uslove za pojavu novih lica i novih ideja. Nije to lako u uslovima vučićevske Srbije, ali je konsolidacija stranačke strukture ne samo moguća nego i potrebna. Ne vidim, doduše, nova lica koja bi to mogla da izvedu, ali i sam život može jako da iznenadi.
Boško Mijatović
Izvor: Srbija Svet
