Izgubljena država i razoreno društvo

1
347

Zašto pristajemo na Vučićevu strahovladu i šta je alternativa?

  • Šta se dogodilo Srbiji i ljudima kad već deset godina trpe vlast koju zaslužuju samo najgori u krugovima pakla
  • Ima li i jednog jedinog poštenog i pristojnog čoveka u Srbiji koji se u Vučićevom režimu oseća dobro?
  • Raskućili smo državu, ukinuli društvo, proterali moral, zgazili duhovnost
  • Vučićeva vlast je i vazalska, i neodgovorna, i kratkovida, a on je neokolonijalistički vojnik pešadinac
  • Iako u vidokrugu nema naznaka da režim ima alternativu, on se nalazi pred kolapsom 

Od eventualnog, novog bojkota izbora dogodine, sva je prilika, ništa biti neće, jer je ovoj dičnoj opoziciji jedanput sasvim dovoljno. A može biti da to i nije rđava opcija, barem otuda što ni posle prvog (uspešnog) bojkota nisu umeli da sve njegove političke doprinose kapitalizuju, pa je time svaka nada u bolje iskorišćavanje učinka eventualnog, novog bojkota zadavljena i pre nego što je začeta. Opoziciji se, rečju, više ne apstinira. Osim toga, za spisak dokaza da je bojkot mnogima bio špekulantski manevar a ne iskren izbor, tabak hartije ne bi bio dovoljan.

Kako god, bojkot više nikome nije realna opcija. Tek poneko plašiće njime Vučića kao što je to „uspešno“ činio neznani junak iz narodne izreke s mečkom i rešetom. Dakle, vanrednih izbora na proleće ne samo da će biti, nego će na njima učestvovati tušta i tma. Nagledaćemo se svakakve opozicije, svakakvih lidera, starih i novih lopova i prevaranata, manje-više poštenih, dobronamernih ali nesposobnih, veštih ali pokvarenih… Biće i onih posutih pepelom što se nadaju da su birači zaboravili šta su dosad od njih preživljavali, pete kolone sa friškim evroatlanskim transfuzijama, licemera dakako i političkih vampira… Svega i svačega, vojske skupljene s koca i konopca koja se uglavnom bori za svoje jadne lične ili partikularne interese i plen.

Režim je terorom podjarmio narod

A na suprotnoj strani fronta ukopana je vlast sa svojim vazalima, naoružana do zuba tehnikom i plaćeničkom vojskom, puna zlata i novaca, sa podrškom spolja, rešena da vlada do sudnjeg dana. Režim koji je terorom potpuno podjarmio narod, a apsolutnom kontrolom zarobio tokove novca i bitnih informacija. Reč je o sili koja uz bezobalnu moć utemeljenu na očevidnim, notornim lažima, kontroliše privatno, opšte, javno i lično. Reč je o sili koja će prevazići gebelsovsku praksu i manire dokazujući nedokazivo – da su se svi drugi ujedinili protiv nje, protiv tog “branitelja” Srbije i „srpskih interesa“. I da su svi drugi zlotvori i neprijatelji Srbije i Srba, a da samo oni (naprednjaci) donose Dobro.

A istina ne može biti jednostavnija: – Iako je tačno da na licu cele opozicije teško možete naći prst čistog obraza, još je tačnije da takva kakva jeste (a i da je deset puta gora nego što jeste), za tri koplja je iznad Vučićeve apokaliptičke diktatorske vladavine i horde secikesa koje predvodi u svom razbojničkom orgijanju. Zato je važno da između onog što će se na izborima premetnuti u sveću, a zapravo je rog, prepoznamo, i da izaberemo najmanje lošu opciju. A šta će nam se nuditi na izborima?

Obnova modusa rada Demokratske stranke?!

Obnovu prakse Demokratske stranke, odakle god da to dolazi, birači ne bi smeli da dozvole. Iz te prakse nikao je Vučić, i još tu ima humusa. Vučić je nakazni izdanak prakse Demokratske stranke i metastaza tumora koji je nastao praksom Zorana Đinđića. Tehnologija ove vlasti je beskrupulozna nadgradnja i besprizorna hibridizacija bezočnosti koju je u DS posejao i za života negovao Zoran Đinđić od 1994. godine, pa do, barem, 2002. godine. Danas, tu praksu neguju mnogi, a pravo je iznenađenje što je revnosno čuva Boris Tadić, iako je u vreme devedesetih bio protivnik Đinđićevog temeljnog proganjanja morala, Platona i Aristotela iz politike.

Ergo, Boris Tadić, danas naoko promovišući lažnu demokratsku stereoizomeriju, prisetio se da u javnosti nema dovoljno „druge strane“ u utvrđivanju istine o delovanju kompanije „Rio Tinto“, da nemamo dovoljno informacija o njihovim namerama. I, kako kaže Tadić, voleo bi da čuje obe strane, kako bi, u ovoj stvari, zauzeo stav. Takođe naoko, ovome se ne da mnogo štošta prigovoriti načelno, ali trebalo bi da znamo i to da je Metju Palmer, američki specijalni izaslanik za Balkan, tražio od opozicije, upravo i doslovno to – da sluša i stav „druge strane“. Dakle, nije reč o nekoj originalnoj Tadićevoj dosetki, pre će biti da govorimo o dobro naučenoj recitaciji. Pokazuje se da Tadić, sklonivši se iza načelne kvazifer formulacije uživa u dragovoljnom tancovanju po taktovima prekookeanske muzike. S druge strane, oni koji su više pazili na času znaju da je put do pakla popločan dobrim namerama, mnogo štošta pripremano je decenijama, mnogo koječemu i kojekome Tadićeva vlast omogućila je da stavi nogu u naša vrata. Sada se posipa pepelom i tvrdi kako njegova namera nije bila da se sve to premetne u današnji horor… Mnogo se toga pred našim očima izdešavalo i preko naših leđa prelomilo da bismo se gradili naivnima.

Da Vas podsetimo:  Većinski izborni sistem – pogrešan lek za političku korupciju

Najveći saveznik kompanije „Rio Tinto“ je srpska vlast

Zamislimo jedan krajnje hipotetički, bizarni slučaj. Nekoj lepoj mladoj knjigovođi udvarao se ružan, oronuo, deda-momak, i ona ga je bez dileme i vrlo efikasno odbila. Zatim se odnekud pojavi direktor firme u kojoj je devojka zaposlena i saopšti joj da je osoba prema kojoj je bila „tako gruba i rezolutna“ njegov šofer, da njih dvojica imaju veoma prijateljske odnose, i da bi cenio to što bi ona premerila argumenaciju koju iznosi udvarač, i ponovo razmislila o svemu… Ima li u ovom, hipotetičkom slučaju nekakvog pritiska? A ima li u Palmerovim rečima realnog pritiska?

Palmer i neko ko ga razume

Na koncu, odnos Srbije i komapnije „Rio Tinto“ nije odnos tužilaštva i odbrane u kojem se meri ujednačenost pristupa na sudu, štopuje isti broj sekundi i namiče nekakva kvazijednakost. „Rio Tinto“ za svog najvećeg saveznika ima srpsku vlast i time je i prizvuk ravnopravnosti ugušen… Zato je ovde reč o slobodi da se nekome pokaže crveni karton. Srbija i Srbi imaju pravo da kažu No pasaran „Rio Tintu“ i svoj stav ne moraju nikome da objašnjavaju i obrazlažu. Danas svakome može da bude jasno zašto toj kompaniji treba zabraniti rad u Srbiji. Onaj kome to nije jasno je ili njihov lobista, opasan destruktivni ignorant ili teška budala. Ili je, pak, eksponent političkih organizacija globalističkog upravljanja svetom. Da bi mu se moglo verovati, Tadić je Palmeru trebalo da saopšti da Srbija i „Rio Tinto“ imaju neraščićene račune, da specijalni izaslanik ne bi trebalo da se meša u to i u unutrašnje stvari Srbije, jer pozicioniranje Srbije u odnosu na ovu kompaniju, stvar je Srbije, a ne neke treće države…

Zaključak 1: Srbiji ne treba nova/stara vazalska vlast, umivenija i ulickanija od Vučićeve!

Sitnosopstveništvo, ili, ako ne koristi, neka barem šteti

Drugi predstavnik opozicije, Boško Obradović, dosetio se, parafraziramo, da predsedniku mađarske vlade, Viktoru Orbanu, prekonosira glumatanje prijatelja Srbije, i očinski ga posavetuje da bi iskrenije bilo da Mađarska povuče priznanje Kosova, nego što se zalaže za prijem Srbije u EU. Veoma visprena, lucidna primedba nekoga ko je, od kako se pojavio na političkoj sceni Srbije, usavršio taktiku pucanja u sopstvene noge. Obradović je jednom to činio revolverom, nekad je koristio bazuku, a sad se dosetio da je najbolje da sedne na magacin eksploziva, pa nek bude što biti ne može. Konformizam s tolikim nerazumevanjem kako spoljne, tako i opšte politike odavno ne spravlja ceh koji plaća samo B. Obradović. Odavno Srbija zbog njegovih zasluga dobija dodatne, kaznene poene.

Trio Fantastikus

Ima li, po Bošku, svaka država na ovom svetu pravo i slobodu da neku novu državu prizna ili ne prizna? Da li ta država, koja za razliku od Srbije u vidokrugu ima sopstvene interese, treba ili može da bude više srpska, nego što je srpska zvanična Srbija?! Može li biti da su državnici te strane pritisnuti kakvom pretnjom, ucenom, a čak i da su odlučili po sopstvenoj slobodnoj volji, ima li razuma u tome što kao odgovor na to promovišemo politiku „uvređene mlade“?

Načelno, hoćemo li od takvih država odbiti bilo kakvu pomoć, saradnju i razumevanje u bilo čemu dok ne povuku odluku priznavanja nezavisnosti Kosova? Ako bi Obradović znao šta je doslednost, trebalo bi odmah da doda da bi Srbija trebalo da objavi rat svakoj državi koja je priznala nezavisnost Kosova, a da jasno saopšti da se zalaže za rat sa državama koje su joj okupirale deo teritorije. Samo to bio bi dosledan odgovor politike koju je pokušao da artikuliše. Sve manje od toga teško je licemerstvo. Jer, lako je vežbati hrabrost i aroganciju na Mađarskoj. Em nam nikakva ozbiljna pretnja od Mađara nije dolazila, em nam ni posle ove njegove mudrolije ništa loše od Mađarske ne sledi. Obradović se, reklo bi se, jevtino kočeperio pred sopstvenim malobrojnim biračkim telom koje odavno baštini tendenciju da se smanjuje i nestaje.

Da Vas podsetimo:  Umrli su kao Srbi a probudili se kao Bošnjaci

Zaključak 2: Srbiji bi trebalo da bude dosta neodgovornosti i kratkovidosti

NVO opet juriša na vlast

Treći predstavnik opozicije o kojem treba ponešto reći jesu organizacije Ne davimo Beograd i Pokret slobonih građana. Preko ove platforme, na sledećim izborima, planira se ulazak u vlast NVO sektora: neolibernog, globalističkog, evroatlanskog, haškog, lenglijevskog profila. Preko ovoga trojanskog konja u istitucije vlasti umarširaće kandićko-biserkini naslednici koji će od konkretne, praktične kampanje protiv „Beograda na vodi“ veoma lako i brzo doći do mnogo složenijih, malignih i zlokobnih, politikâ denacifikacije, dekontaminacije, i nacionalne deidentifikacije. To je u dosovskom pohodu na vlast omogućeno preko Građanskog saveza Srbije, ali ta bitka, vidimo, traje neprestano, jer njeni ciljevi nisu ostvareni.

U svakoj čorbi mirođija

Iako je posle petooktobarskog juriša nevladinog sektora na državne sinekure opšti, državni i nacionalni interes Srbije toliko oslabljen da je u narednih 20 godina bezmalo satrt, sada mu novi izbori prete dokusurivanjem ne samo kroz kadrove proameričkog nevladinog sektora, već i sa promoterima američkih interesa u strankama, institucijama, udruženjima, medijima, među tzv. uglednim pojedincima, trendseterima, soroševcima itd.

Kolonijalizam ne zna za diskontinuitet

Zaključak 3: Interes Srbije je u suverenizmu, ne trebaju nam domicilni izvršitelji radova neokolonijalista. Nećemo predavače cveća okupatorima!

Ako se uporedi s Vučićem, opozicija je „zlatna“

S ovim, a i mnogim drugim teškim bolestima istinska Vučićeva opozicija izlazi na izbore i traži podršku birača ne samo zbog toga što je i takva kakva jeste, mnogo bolja od Vučića, nego traži podršku birača jer s njom, ma kakvom, Srbija ima nekakvu šansu da preživi. S Vučićem te šanse ne postoje. Vučićeva vlast je katastrofalna i u tome nema nikave relativnosti.

On je i vazalska, i neodgovorna, i kratkovida vlast, i neokolonijalistički vojnik pešadinac. On nas vodi u sunovrat i taj put je apsolutan, brutalan i bukvalan do prostakluka.

Teška ogrešenja o Ustav i zakone, gaženje civilizacijskih i demokratskih normi, etike, morala i elementarnog poštenja, orgijastičko iživljavanje nad pravnom državom i vladavinom prava, svođenje bilansa ljudskih prava i sloboda na feudalističke okolnosti i sve ozbiljnije egzistencijalne pretnje stanovništvu koje tlači, odavno karakterišu Vučićevu vladavinu Srbijom.

Malo-pomalo, u dinamičnom procesu privakavanja žabe na beživotnu, skuvanu stvarnost, Vučić je uspeo u eksperimentu za koji je pre deceniju ili više izgledalo da je nemoguć – da iz srpskog društva totalno ekstrahuje društvenu supstancu svodeći ga na primitivnu zajednicu, sličnu praistorijskim čoporima, hordama, rodovskim (klanovskim) zajednicama…

Uspevajući u totalnoj kontroli sopstvenog zabrana u koji je prethodno ogradio dovoljnu većinu vlasnika biračkog prava, patološkom propagandom, specijalnim ratom, kontrolišući medije, lojalne partijske ratnike na terenu, novčane tokove, i delimično ali dovoljno, međunarodne aktuelne okolnosti, Vučić odoleva ozbiljnom padu rejtinga, ili barem ozbiljnom iskazivanju neposlušnosti, otpora i protesta.

Srbija uplovljava u agoniju

Dakle, uspevajući da sopstveno biračko telo drži pod kontrolom (ostatak ga ne interesuje), već više od deset godina upravlja brodom kojim Srbija uplovljava u agoniju. Ona se već danas jasno vidi na svakom koraku, na svakom metru teritorije, u svakoj oblasti, oseća se u svakom kubnom metru vazduha.

Zdravstveni sistem Srbije je razoren, prosveta kaska s njim paralelno. Socijalni sistem zatrt, ekonomija uništena, suštinska inflacija nezaustavljiva, standard strmo pada… bankrot, otimačina, razbojništvo, mafija, droga, emigracije i migracije, „Mali Šengen“, savezništvo sa Đukanovićem, miniranje temelja Crne Gore i trovanje tamošnje stvarnosti… Vrtoglavi rast zaduženosti u inostranstvu kroz državne kredite koji se veoma brzo prelivaju u privatne džepove kroz javne radove, subvencije, tendere… Bez nove vrednosti i zdrave inicijative u ekonomiji. Prepliću se podaništvo i blesavost, što prirodna što stečena tupavost i imbecilnost, na svakom koraku. Srbija odavno nije samo zemlja apsurda, nego je to prostor u kojem vlada shizofrenost, a uz to, stepen pravne nesigurnosti sunovratio se do egistencijalnog praga.

Količina laži koju vlast prosipa kroz usta medija i svojih propagatora odavno je prozirna, uočljiva, bolna u sopstvenoj primitivnosti. Ali, te laži koje hladnokrvno izgovaraju naprednjaci znatno manje bole od činjenice da kod mnogih ljudi i tako belodane i lako pročitljive – prolaze. Na primer, mnogo veći problem od činjenice što je Brnabić predsednik vlade, jeste fakat da ljudi nad tim ćute i s tim se mire.

Da Vas podsetimo:  Plišani bauk Rezolucije Evropskog parlamenta

Ubijanje razuma i zdrave pameti

Šta se zaista dogodilo Srbiji i ljudima koji u njoj žive, pa već deset godina trpe vlast koju zaslužuju samo najgori u krugovima pakla. Zašto su građani pristali na ubijanje društva? Ubijanje razuma? Proganjanje slobode? Ima li i jednog jedinog poštenog i pristojnog čoveka u Srbiji koji se u Vučićevom režimu oseća dobro?

Odgovor može da bude i složeniji, ali istina je sadržana u nužnoj, nepreglednoj, beskonačnoj količini kukavičluka potrebnog da bi se sve to ćutke posmatralo, svarilo i ignorisalo.

Međutim, taj režim, iako u vidokrugu nema naznaka nekakve alternative, nalazi se pred kolapsom. Kolaps nije izazvan konkurencijom i takmičenjem, političkim tržištem, preraspodelom i promenom biračke volje, nego je nastao brzim širenjem unutrašnje truleži i entropijom akumulisane nesposobnosti, javašluka, neznanja, bahatosti, zločina i protraćenosti.

Vučićeva kadrovska degeneracija ustoličila je najgore i najnesposobnije rukovodioce javnih i državnih ustanova i preduzeća. Ta vojska štetočina, svojim nemerljivim doprinosom vrtoglavo nas uvodi u kolaps institucija, ustanova, fondova i preduzeća. Fabrike u najboljem slučaju bankrotiraju, a ove koje proizvode eksplozive izazivaju havarije u kojima ginu zaposleni. Poslovni partneri vlasti, bilo da su kumovi, burazeri, članovi partije ili stranci koje država subvencioniše ne samo što nam otimaju novac, nego nepovratno truju okolinu, uništavaju budućnost nerođenih pokolenja. Bolnice se pretvaraju u palijativna odeljenja, a es-en-es-partijci na privremenom radu u državnim organima čerupaju javne fondove. Od mesnih zajednica do ministarstava, kadrovi s članskom kartom otimaju novac iz javnih fondova puneći privatne džepove po formuli: deo sebi, deo stranci, deo stranačkim moćnicima od kojih zavisi njihova partijska karijera…

Možda samo totalna kontrola protoka informacija od strane vlasti sprečava da do njenih birača dopre istina o razmeri katastrofe u kojoj su naprednjaci rastočili Srbiju. No, trebalo bi strepeti i od mogućnosti da jedan ogroman deo biračkog tela Srbije još uvek podsvesno prepoznaje i instinktivno oseća da su sve poluge moći u Vučićevim rukama i zbog toga ga podržava: – Glasa za vlast! Zbog tog ulizičkog, patološkog i suicidnog, nazadnjačkog, autodestruktivnog, vazalskog mentaliteta i podaničke lojalnosti Vučić odoleva uprkos svim prirodnim zakonima normalnosti i razumnosti.

Apokalipsa ili preporod

Raskućili smo državu, ukinuli društvo, proterali moral, zgazili duhovnost, sve uz pomoć i vođstvo Vučića. Da bismo sve to postigli morao je prethodno da nas u dobroj meri dehumanizuje, i izgleda da mu za to nije trebalo mnogo truda. Pred nama je samo još jedan korak u ništavilo koji, takođe uz primarno njegovu pomoć i zaslugu možemo da iskoračimo – da nepovratno proteramo ljudskost iz sebe. Ukoliko se to dogodi, neće biti važno da li se Vučićev režim, prethodno, urušio sam, u prašinu i smrad, ili se to dogodilo uz nekontrolisan bes i opšte rušilaštvo. Oni koji budu merili dubinu ponora u koji smo se survali tragaće za razlozima, a nama, to ionako ne bi bilo važno, jer nam, očevidno, ni pređeni put dovde nije dovoljno smetao da bismo ga korigovali. Da smo imali dovoljno ljudskosti ne bismo dopustili da zver ovoliko vlada. I u nama i oko nas.

Međutim, koliko god teška i traumatična stvarnost bila, ona i dalje zavisi, uglavnom, od nas. Ovo ogromno i bolno iskušenje može dovesti i do vaskrsenja i za to nam ne traba ni komplikovan scenario ni čarobni štapić.

Potrebno je samo da činimo istinski dobre stvari. Da idemo pravim putem, onim sigurnijim, poštenim, časnim, iskrenim, pravednim… onim putem koji izgleda teži, a ne onim koji se čini lakšim. Lakši put se često preobliči u stranputicu. Dakle, rešenje je uvek u nama, trebalo bi ga prepoznati, a onda uz mnoga odricanja primeniti. Da bismo izlečili društvo trebalo bi da se odreknemo ekskluzivnih, ličnih privilegija, i uspostavimo univerzalne i opšte interese. Doista, jesu li Srbi spremni da se odreknu (samo)ponižavanja zarad ličnih privilegija?

Karikature: Predrag Koraksić Koraks i Dušan Petričić

Autor: Slavko Živanov

IZVOR: Između sna i jave

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime