Prostrujala je vest, a sada je nažalost već potvrđena, da postoji plan da se u Mladenovcu sagradi džamija. Ta vest je potresla mnoge žitelje te opštine. Ne zato što su verski netolerantni nego zato što ti malobrojni i oštroumniji među njima vrlo dobro shvataju pravu, političku pozadinu ovog podmuklog poteza.
Pogledajte:
Izgradnja verskog objekta u sredini gde trenutno praktično nema vernika kojima bi taj objekat mogao da služi i koji bi ga za svoje obrede koristili nije nastojanje da se zadovolje legitimne verske potrebe neke verske zajednice. To je politički čin, da se drugoj zajednici koja sačinjava pretežni deo stanovništva, koja pripada različitoj veri, i koja još uvek nije potpuno zaboravila svoju istoriju, pošalje jedna drska poruka. Ta poruka glasi da je njeno skupo plaćeno oslobođenje od petvekovne okupacije bilo privremeno i prolazno. A pored toga, da se bivši okupator, koristeći geopolitičku i unutrašnjepolitičku situaciju korenito izmenjenu na štetu srpskog naroda, opet trijumfalno vraća.
Istovremeno dok se srpskom patrijarhu, kako god ocenjivali njegove stavove i njegov rad, ali simbolički prvojerarhu Srpske pravoslavne crkve, onemogućava kretanje na okupiranom delu Srbije i poseta njegovom sedištu, Pećkoj patrijaršiji, kuju se planovi da bivši okupator svoj beleg nesmetano vrati u Mladenovac, u srce Srbije, sasvim nedaleko od Orašca i Takova.
To je bacanje rukavice u lice srpskom narodu i poniženje koje se ni po koju cenu ne sme dozvoliti. Ako na području Mladenovca ima šačica islamskih vernika, narod tog kraja, kao svi Srbi bilo gde, podržava njihovo pravo da se privatno okupljaju i nesmetano ispunjuju dužnosti koje im nalaže njihova veroispovest. Ali narod Srbije – a ovo nije čisto lokalno pitanje – mora snažno istupiti protiv podizanja, u središtu svoje zemlje, objekta koji bi simbolički obeležavao povratak okupatora, poraženog i proteranog iz Srbije po cenu nemerljivih žrtava. Srpski narod se mora odlučno usprotiviti davanju dozvole za izgradnju objekta koji bi ga svakodnevno, u oslobođenoj zemlji, podsećao na viševekovno ropstvo i zulum opakih tlačitelja.
Zato pre svega opštinske vlasti u Mladenovcu moraju najozbiljnije uzeti u obzir opravdanu uznemirenost makar za sada relativno malobrojnih građana kojima služe a koji su za ovaj skandal saznali, i da uvaže njihovo odlučno protivljenje ovakvoj političkoj provokaciji.
Srpski narod je čvrsto opredeljen za poštovanje slobode savesti i veroispovesti svih koji u Srbiji žive. Ali takvo opredeljenje ne podrazumeva davanje dozvole za izgradnju objekta čisto političke prirode zakamufliranog kao verska ustanova, i to tamo gde trenutno sledbenika te vere u statistički značajnom broju nema. Postojeći uslovi za rad drugih verskih zajednica dovoljni su da u Mladenovcu sloboda savesti sledbenicima svih religija bude u potpunosti ispoštovana, ali bez provociranja i vređanja srpskog pravoslavnog naroda toga kraja.
Toliko je sasvim očigledno i ne iziskuje nikakvo posebno dokazivanje niti dodatnu argumentaciju. Ali u specifičnim, izuzetno teškim prilikama u kojima se Srbija nalazi i koje srpski narod danas preživljava, mogućnost da bi u srcu Srbije, pod lažnim izgovorom verske potrebe, mogao biti sagrađen objekat koji simbolički predstavlja najtragičnije razdoblje srpskog istorijskog iskustva, zahteva dublji osvrt i analizu.
Pre svega, polazeći od očigledne činjenice da u ovom trenutku u Mladenovcu nema gotovo nikoga ko bi taj objekat za verske potrebe koristio, postavlja se pitanje ko bi mogli biti njegovi potencijalni korisnici i da li se za njih to gradi? Očigledno je da se ovo pitanje odnosi na plan da u Srbiji masovno budu naseljeni po kulturi, veri i običajima u srpsko društvo neuklopivi migranti. Oni se u Srbiji već nalaze u znatnom ali javno nepoznatom broju, i njihovo rastuće prisustvo osetno je u prvom redu po količini međusobnog nasilja i nasilja koje oni vrše protiv domicilnog stanovništva. Poznajući praksu srpskih vlasti, koja u vučenju političkih poteza nikada ne pravi greške u korist srpskog naroda, nameće se zaključak da je inicijativa podizanja džamije u Mladenovcu deo šireg plana. Taj plan je po svoj prilici dogovoren sa bliskoistočnim faktorima sa kojima vlasti blisko sarađuju. Njihov dogovor ima u vidu, u neposrednoj budućnosti, još masovniji priliv korisnika ove ustanove u centar Srbije, čemu će nesumnjivo uslediti izgradnja drugih sličnih širom zemlje, sa ciljem da se stvore uslovi za potpuno odomaćenje nezvanih gostiju na srpskom tlu.
Drugo pitanje koje se ovom inicijativom prirodno nameće odnosi se na stav zvanične Srpske pravoslavne crkve, oličene u beogradskoj Patrijaršiji. Dobro je poznato da se Patrijaršija i njeni terenski predstavnici u pojedinim eparhijama bez oklevanja angažuju pri svakom pokušaju verujućih pravoslavnih hrišćana Eparhije Raško-prizrenske u egzilu da podignu neki pravoslavni verski objekat za svoju upotrebu. To se dogodilo prilikom izgradnje manastira Sv. Justina Ćelijskog u Barajevu i zatim manastira Nova Nikeja u Leliću kod Valjeva, sagrađenom na očevini blaženopočivšeg vladike Artemija. U oba slučaja (koji su nama poznati, a verovatno ima i drugih) Patrijaršijski crkveni zvaničnici su pokušali da iskoriste svoje veze sa lokalnim opštinskim vlastima da bi sprečili izgradnju, ne džamija ili rimokatoličkih katedrala, nego srpskih pravoslavnih hramova i manastira.
Zašto sada, kada je najavljena gradnja džamije u Mladenovcu, Patrijaršija i njeni predstavnici ćute i ništa ne preduzimaju? Odgovor na to pitanje vrlo je jednostavan. Pre svega, kao u slučaju državnih vlasti, zato što su ravnodušni prema narodu koji im je poveren i uopšte ne brinu o njemu. Zatim, zato što se nalaze u klopci ekumenizma, u koju su sami dobrovoljno ušli, a to ih sputava da se ovom ruganju srpskom pravoslavnom narodu suprotstave, čak i kad bi hteli.
Najzad, postavlja se pitanje zašto o ovome nema javne rasprave na nacionalnom planu i zašto narod mladenovačkog kraja niko ne pita da li takvu građevinu želi u svom gradu? Da li to izaziva uznemirenje građana i da li bi građani, da su pravilno obavešteni, bili saglasni sa ponovnim oživljavanjem košmarnih utisaka iz ne tako daleke prošlosti? U narodnom pamćenju, taj košmar je i dalje prisutan i opravdano izaziva nesmanjenu gorčinu. Da li se inicijativom za izgradnju džamije u Mladenovcu vređa opštenarodno istorijsko sećanje i da li se time obezvređuju žrtve predaka?
U svakom normalnom društvu pitanje od ovolikog javnog značaja bilo bi predmet rasprave na najširoj osnovi, ne samo u lokalnim organima nego i u državnoj skupštini. Međutim, u kontrolisanim medijima o ovome vlada potpuni muk, široka javnost je o ovome neobaveštena, a na društvenim mrežama procurela je tek po neka štura vest, a zvaničnici – koji nisu neobavešteni i o ovome već sve znaju – sklopili su verovatno unosne dogovore sa kime treba. Oni se usrdno nadaju da neće biti talasanja dok sve ne bude izvedeno i posao završen, provizije za saradnju isplaćene, i dok ne bude prekasno da se išta spreči. Zato mudro ćute i podmuklo rade svoj nečasni posao.
Tema ovog osvrta tragično oslikava propadanje jedne zemlje bez države, teritorije bez obeleženih granica i naroda bez volje i sposobnosti da se odupre silovanju od strane domaćih zlotvora i stranih dušmana. Upozorenja Arčibalda Rajsa od pre jednog veka proročki pogađaju u srž srpskog usuda na način kako je samo objektivan stranac to mogao da primeti i formuliše.
