KAKO SE ISKORENjUJE ENTUZIJAZAM U SRBIJI?

OKAČI BIOGRAFIJU MAČKU O REP, A SA NjOM I SVE ŠTO SI ULAGAO U OBRAZOVANjE PUNE 32 GODINE!

Nakon moje molbe, iz juna meseca 2021.godine, koju sam uputila upravi škole u kojoj radim od 1994.godine, a u kojoj molim da mi se omogući prelazak u matičnu školu iz izdvojenog odeljenja, dobila sam službeni odgovor sledeće sadržine:

Moja reakcija na ovu odluku direktora škole, u početku je bila tiha, nekako pomirljiva, tako reći nisam ni reagovala na Nastavničkom veću na kojem je ovo i usmeno saopšteno. Ćutala sam. Ostala dostojanstvena i borila se u sebi. Međutim, onda se samo desila „provala emocija“, kao kada se obruši brana, samo što su ovde prelile emocije. Ogromna vrsta razočaranosti iz koje izađe i ovaj kratak tekst koji objavih na FB mreži:

„DOŽIVEH I PRIZNANjE OVE VRSTE! PONOSNA, KAO I UVEK!

PRIZNANjE KAKVO IMAJU PRILIKU DOŽIVETI SAMO RETKI!

Da, znam neke kolege iz Srbije koji su doživeli slična priznanja od svojih škola. To se uglavnom tumači kao neki vid kazne, ali eto ja to ne bih nazvala tako. Nekako sam sigurna da je ovo pravi način da se pokaže ko je ko u školi, ko kosi, a ko vodu nosi, i da taj što godinama nosi i preko svojih mogućnosti, sada ponese mnogo više u lošijim uslovima rada. Duplo. Šta mu fali? Može on to, pa on je najbolji, je li tako ili nije?

Dakle, ovo iznad je odgovor direktora škole na moju molbu, upućenu krajem juna, u kojem molim da, nakon 32 godine radnog staža u selu, pređem u matičnu školu. Osetila sam potrebu da se oprobam i u gradskoj školi, da testiram svoje inovacije i u varoškim uslovima rada, ali ponajviše iz potrebe da malo usporim uznapredovane bolesti sakupljane decenijama po šupljim i nezagrejanim učionicama. Eto, sada znamo i odgovor na moje pitanje podeljeno ovde sa vama, da li ima mesta za seosku učiteljicu u gradskoj školi. Nema. Tačka. I šta sada? Ništa, idemo dalje, radno, vredno, kako jedino i umem. Učitelj se rađa, njega ništa ne može da promeni, on se daje u svim uslovima jednako, uprkos priznanjima ove vrste. Hvala svima, ne morate da čestitate!“

Ovde je LINK do ovog FB posta i reakcija prijatelja. Hvala im svima, nakon njihovih reakcija bilo mi je još teže i nisam ni uspela da sve pročitam i svima odgovorim, kao što uvek i praktikujem. Nekako, kada pročitaš sve te reči i podrške i utehe i divljenja, shvatiš da nisi sam, ali te to još više ražalosti jer tada se podsetiš da nisi jedini takav, zaboravljen, nepoštovan i skrajnut. A to onda boli, jako boli.

Da se razumemo, nisam se ja razočarala u direktora škole, taman posla. Poznajemo se dugo. On je samo doneo odluku, onakvu kakvu je procenio adekvatnom. I to je uredu. Razočarala sam se u svoju procenu da će neko imati sluha za moje potrebe. Razočarala me pomisao na moju ubeđenost da će moj zahtev za prelazak u matičnu školu, nakon 32 godine u prosveti, neko sagledati ljudski i stručno, da će svaku moju reč osvetliti sa svih strana i proceniti osnov da to zaslužujem, ali da se možda nisu stvorili najbolji uslovi ili pozvati me na kolegijalan razgovor. Ponuditi da zajedno nađemo rešenje, a ne odbiti kao da odbijaš nekoga ko ti se prvi put obratio. Povredilo me je i obrazloženje, da mi je direktor već mnogo činio, a ja se pitam šta mi je to činio, a da mi nije pripadalo, meni ili mojim učenicima? Kakve usluge mi je to ispunjavao, a drugima nije? Poredila me je i rečenica da se troškovi puta uvećavaju, ako znamo što znamo. Nisam ja očekivala pozitivan odgovor zato što je moja radna biografija impozantna i što bi svaki perspektivan direktor poželeo da ima radnika sa takvom biografijom, koju bi mogao koristiti na milion pozitivnih načina da unapredi rad ustanove, nego zbog pravednosti i ravnopravnosti svih zaposlenih.

Hajde da zapostavimo kvalitet rada, uspehe, nagrade, promociju škole na milion načina, i sve što sam uradila za obrazovanje Srbije, za moju školu, opštinu, za decu koju sam učila i koje sam uključivala u projekte, koje sam umrežavala i afirmisala… Hajde da gledamo samo moj radni staž proveden u seoskoj školi. Ja nemam jedan jedini dan proveden u gradskoj školi, ako zanemarimo jednu ratnu godinu u jednom gradiću koji je bio u okruženju celu tu godinu rata, kada sam pre podne radila u gradskoj školi, a popodne u okruženju koje je gađano iz časa u čas. Dobro je, preživela sam, išta strašno? Znam da ima mnogo učitelja u Srbiji koji su isto proveli ceo vek u selu. Žive na selu i od sela. Neki od njih ne bi nikada ni da pokušaju da se uklope u neke druge uslove rada, i to ja poštujem. Ne bih ni ja nikada poželela da tražim prelazak u tu varošku školu da se uslovi rada nisu promenili i to mnogo.

KAKVI SU TO USLOVI RADA U MOJOJ SEOSKOJ ŠKOLI I ZAŠTO VIŠE NIŠTA NIJE ISTO?

Zgrada je u početku, tih devedesetih, kada sam tu počela da radim, bila koliko toliko udobna za rad, ali dosta hladna i nepodsticajna, kao i većina seoskih, a bogme i gradskih škola, u to vreme. Kao mlad učitelj, na početku 2000-tih odlučujem da motivišem roditelje mojih tadašnjih đaka, da napravimo podsticajnu sredinu za učenje. Verovali su mi. I ja sam njima. Podržali su me. Bez izuzetka. I gle čuda! Ubrzo je ta prazna i sumorna učionica postala sinonim za najkreativniju učionicu Srbije, pa i šire. Svi smo tada bili jako ponosni, svi, ceo zlatni trougao. Đaci, njihovi roditelji i ja njihov mladi učitelj. Taj ponos iznedrio je još više motivacije i inspiracije, kod svih nas. Koliko sam ja njih motivisala i nadahnjivala, toliko su oni meni vraćali. Generacije mojih đaka i roditelja su, dve decenije nakon toga, ulagali, zajedno sa mnom, u tu učionicu, u svaki njen detalj, trudeći se da svake godine postane podsticajnija, lepša, kreativnija. I bila je.

Direktori škole su se menjali, par njih, ali svi sa potpuno istim odnosom prema kreativnosti, prema entuzijazmu, prema spremnosti i odlučnosti jedanog posvećenog i visoko motivisanog pojedinaca da pozitivno utiče na zajednicu, okuplja je, motiviše, uključuje u akcije i zajedno ih sa njom i realizuje. Imala sam osećaj tada, a i dalje je u negde prigušen, ali sačuvan, da mojim direktorima to nije nimalo prijalo. Možda im je čak i smetalo. Kao da je moj rad nekako remetio njihovu posivelu prazninu i pravu liniju kojom su slepo hodali. Možda preterujem. Mada, jasno se sećam se jedne prilike kada u naše mesto dolazila delegacija uglednih stručnjaka iz Beograda i kada su poželeli da posete tu našu neobičnu učionicu. Neki od tih direktora, iskreno, ne sećam se ni ko je tada direktorosivisao, ali se sećam tog prenemaganja i potrebe da nekako nasilno zaturi ključ od škole i da spreči posetu toj učionici. Sada se više i ne sećam, ali mislim da na kraju ključ nije nađen, ali jasno pamtim ta moja osećanja razočaranosti i tuge. Osećanja, lepa ili ružna, ostaju zauvek. Ona se ne zaboravljaju ni kada sve činjenice zaborav odnese.

A onda dolazi vreme društvenih mreža i prilike da se postane vidljiv, pa tako i ta učionica izlazi iz senke. Nije nam, na sreću, više trebao onaj ključ od školske zgrade koji se negde zaturio. Bio je dovoljan samo jedan klik i učionica, takva kakva je bila , ugledala je svetlost dana. Provela sam u njoj najlepše godine mog profesionalnog rada, testirala milion inovativnih ideja, uživala sa svojim učenicima nekoliko generacija. Na nekoj nagradnoj igri od firme koja izrađuje podove dobismo pod kao nagradu za najkreativniju učionicu, a nakon toga često smo dobijali različite poklone koje sam koristila u nastavi, poput različitih uređaja, pilates lopti, knjiga, enciklopedija i sl.

Jedini izlet iz učionice desio se 2015-2016. kada sam otišla u MP, iz kojeg se ponovo vraćam svojim đacima u toj istoj maloj seoskoj školi. To izaziva salvu čuđenja mog okruženja, mojih kolega, roditelja, ali meni je to bilo sasvim prirodno i normalno. U to vreme dobila sam par stvarno izazovnih ponuda za posao u Beogradu, ali mi je sve to nekako delovalo nedovoljno dobro, nedovoljno izazovno, kreativno i lepo. Procenila sam da je posao učitelja ono što mi tada ponovo odgovara i što će mi ugrejati ohladnelu i iscepanu dušu punu rana i ožiljaka kojima je potreban veliki melem. To su mogli biti samo moji đaci, i niko više. Nisam tada tražila prelazak u matičnu školu, možda bi tada bila molba realnija, ko će ga znati, ali ja tada nisam imala tu vrstu potrebe, a ne bih ni sada da se uslovi rada nisu drastično promenili.

Jasno se sećam iz tog vremena i odnosa direktora škole prema meni, bilo je tu nekakvog manjeg uvažavanja, ne mogu da kažem. Čak smo tada, drugi put za dvadeset godina građenja podsticajne sredine, dobili od škole 15 praznih saksija, zemlju za cveće i farbu da sami ofarbamo pohabane klupe i stolice. Nešto pre toga dobismo i venecijanere za prozore. Malo li je. Ne mogu vam opisati taj osećaj zahvalnosti koji sam osećala tada, a i sada. Cenim to, iako je bilo tako skromno i suviše kasno, ali desilo se.

Želim da znate i ovo, važno je radi današnjeg trenutka. Te 2016, u jesen, pridružujemo se inicijativi, nastavnice srpskog jezika, i uključujemo u akciju prikupljanja knjiga. Ubrzo širimo ovu akciju, uz podršku poznatih ličnosti, i pokrećemo prikupljanje sredstava za dograđivanje školske biblioteke. I gle čuda, akcija se širi, ljudi uplaćuju donacije, čak nam neko od dragih ljudi pravi i sajt za sakupljanje donacija, dovoze nam dobri ljudi knjige sa svih strana, šalju pisma podrške, ma čudo se dešava. Zašto vam i ovo pišem, zašto je ovo važno? Ubrzo, tih dana, jeseni 2016, stiže naredba od škole da sve obustavimo! Zašto? Škola će se renovirati, nema potrebe, kažu nam, da izigravamo mučenike i tako kompromitujemo i školu i opštinu. Dobro!???Ali saznajemo da oni zaista planiraju veliko renoviranje, da su pribavljena sredstva, da se radi projekat. To je ozbiljno. Moji roditelji su samoinicijativno, u međuvremenu, pisali Vladi Srbije, MP, Predsedniku države. I stvarno je istina! Dobili su i pismeno obaveštenje da se renovira škola u Gornjoj Toplici. Slike projektne dokumentacije kruže okolo, dolaze neki stručnjaci u školu, mere i premeravaju okolo i u školskoj zgradi, rade se istraživanja zemljišta, buši se i šta sve već. Ubedljivo, nema šta.

Strpljiva, obradovana, radujem se i ubeđujem roditelje svojih đaka da će biti renovirana škola, da se svi strpimo. I??? Strpismo se! Sve uz osmeh, kao zaštitni znak. Evo, do sada!

E sada je sve drugačije. Lošije i očajnije. Broj učenika se smanjio, jer roditelji ne žele da njihova deca pohađaju školu u zapuštenoj školskoj zgradi. Oni ne žele da se njihova deca igraju u nepokošenom i zapuštenom školskom dvorištu! Ne žele ni da njihova deca prvi put uđu u fiskulturnu salu tek u srednjoj školi. Roditeljima problem predstavlja i nemogućnost ishrane u školi, jer škola nema ni trpezariju, a ni đačku kuhinju. I tako. Nižu se nezadoljstva, jedno, po jedno.

Đak, po đak, manje. I izgubismo mi prošle godine jedno odeljenje, a sledeće gubimo još jedno. Eto, zato sam tražila prelazak u matičnu školu. Nemam više snage da krpim rupe, da sa roditeljima farbam dotrajalo, da izvodim nastavu u neuslovnom objektu, da se preko zime svi mrznemo i radimo u jaknama i rukavicama, da ulažemo dane i dane rada da pokrpimo što se pokrpiti može. Nekad sam mogla, a više, ne da ne mogu, ja to više ne želim. Moje zdravlje odavno nije idealno, a nije ni za priču koliko i kako je načeto. Za to vreme, moje kolege u Mionici su dobili renoviran objekat koji je prvi put izgrađen 2000. U to vreme kada je sagrađen, nakon mioničkog zemljotresa, bio je najlepši školski objekat u Srbiji. Nakon samo dvavedeset godina on je ponovo renoviran, što se kaže od glave, do pete. Nema rupa, nema krpljenja zidova i, nema farbanja nameštaja, nema nebezbednog dvorišta, a ima sve. Eto, zato je jedna seoska učiteljica poželela da pređe u varošku školu, samo zato, ne iz bilo kakvog hira ili ko zna čega.

UMESTO ZAKLjUČKA!

Pre ove odluke direktora, mislila sam da sam, svim trudom i odricanjem za taj seoski školski prostor i tu seosku decu, zaslužila barem mrvicu poštovanja. Sada znam da nisam i da treba još da se trudim. Tako li je? Ako, i treba tako delovati i iskoreniti sve te nadobudne entuzijaste koji izmišljaju iz dosade neke ideje, sprovode ih u tišini, vole svoje đake i svoj posao. To sve treba iskoreniti i to pod hitno. Jedan koren će biti manje, sigurno.

NASTAVAK, 1.septembar, 2021.

Ulazim jutros, prvog dana školske godine, u gore pomenutu najkreativniju učionicu Srbije. Zapahnu me vlaga i buđ, a pogled mi se prikova u zaprljane i neokrečene zidove koji su sačekali moje nove učenike na samom početku školske godine. Škola neokrečena, nakon godine pandemije. A učiteljica nije našla za shodno da sama okreči? Nečuveno.

Pa koliko je to kanti jupola potrebno za krečenje jedne seoske učionice, pitam se, pa i čitave školice? Koliko to dukata košta, ponavljam u sebi, dok gledam te vesele zdrave dečje poglede zagledane u budućnost. A kuda bi deca gledala? Oni se raduju školi, pomislih, da odagnam ljutnju i bes, koji u meni rastu, ali mi pogled pobeže i sudari se sa rupom na zidu. Priđoh, dodirnuh ivicu načete „zjapotine“ i ona se samo obruši i poraste. Dogurah nekako do kraja časa. Koristim odmor da posklanjam, zategnem, opet mi moja neobuzdana potreba za lepim, ne da mira. Ulazi pomoćna radnica koju zamoljavam da skine neke dotrajale panoe. Skida ih i pojavljuje se još jedna rupa koja je i maskirana tim panoima da se ne bi videla.

Evo slika rupa nebrige onih koji prisiljavaju učitelje da dečjim radovima maskiraju pukotine, mrlje, rupe nebrige, umesto da svuda poskidamo maske svih pukotina i mrlja i otkrijemo tu golu sirotinju srpskog školstva.

Nastaviće se… Ili neće?

https://kreativnacarolija.wordpress.com/