Ko je uticao na Srbiju do 2000. godine

0
885

Jedna partija – SPS, jedan vođa – Milošević

Strani uticaji na Srbiju posle 2000. godine i pada Miloševićevog režima su evidentni i materijalno dokazivi. Postavlja se pitanje ko je uticao na političke procese u Srbiji do 2000. godine u strukturama vlasti, opozicije i stvaranja NVO? Miloševićeva politika, koliko je bila autohtona i zavisila je od njegove lične i političke volje, u različitim periodima imala je i svoju međunarodnu dimenziju i uticaj i Zapada i Rusije na različite načine. Prvi period Miloševićeve vlasti od 1990-1992. godine bio je pod dominacijom „autentične“ politike SPS-a i Slobodana Miloševića i činila ga je politička oligarhija iz komunističkog perioda, koja je nakon osme sednice SKS 1987. godine stala uz njega nakon „događanja naroda“.

adcee12ca86f92f8598393b5bbc535ce_L
Slobodan Milošević

Miloševićeva politika početkom devedesetih godina prošlog veka nije imala bitnije komunikacije sa Zapadom niti sa Jeljcinovom politikom nakon pada Gorbačova. “Mlada“ i slabo organizovana opozicija, pre svega, SPO i DS, tražila je podršku za svoje delovanje u SAD i Francuskoj, odnosno Velikoj Britaniji. Početak građanskog rata u Hrvatskoj 1991. i demonstracije 9. marta, delom su bile odobrene i od Zapadnih, a pre svega, britansko-američkih diplomata, koji su na taj naćin želeli pad ili slabljenje vlasti Slobodana Miloševića. Učvršćivanje Miloševićevog režima i početak građanskog rata u BiH otvorilo je na Zapadu pitanje šire podrške opozicije i izolacije Miloševićeve vlasti, ali i Srbije.

Američko-zapadna igra na tri koloseka

Zapad je radio na dva koloseka. Podržavao je opoziciju u njenom jačanju i „demokratizaciji“ Srbije kroz DEPOS i DS, ali je i podržavao Miloševića kao faktor balkanskog mira i krize, naročito u vreme planova za BiH (Vens-Ovenov plan, plan Kutiljera). Zapad je instalirao i treću kolonu preko Soroš fonda, koji je bio zametak stvaranja NVO u Srbiji kao meke moći uticaja SAD. Zapad je igrao na Miloševića između balkanskog „kasapina“ i „mirotvorca“. Srbija, odnosno SRJ, bila je pod sankcijama, izolacijom, hiperinflacijom. Milošević je otvorio puteve trgovine i transfera preko Rumunije, Bugarske, BJR Makedonije i Grčke, sve do Kipra, gde je bio centar spoljnih finansija Srbije i Miloševićeve vlasti preko bankarke Borke Vučić.

Da Vas podsetimo:  Pančevci ne odustaju od odbrane gradskog parka

Zapad počinje intenzivnije da radi na modelu saradnje sa Miloševićem i slabljenjem opozicije, što se vidi u periodu 1994. i 1995. godine. Američki uticaji, pre svega CIA, deluju na proučavanju Miloševićevog portreta, ali prodiru i među njegove saradnike i centre moći, preko SDB-a i Jovice Stanišića, koji ima aktivne kanale sa CIA i VJ, kao i preko generala Momčila Perišića.

Uloga SDB-a i Stanišića u spasavanju francuskih pilota bila je dogovorena između Miloševića i CIA na način da se pokaže mirotvoračka politika Srbije u konfliktu u BiH. Milošević postaje faktor mira oko dejtonske mirovne konferencije i dobija punu podršku u SAD, Velikoj Britaniji i većem delu EZ.

Milošević – od balkanskog kasapina do mirotvorca

Milošević je krajem 1995, te celu 1996, do studentskih i opozicionih protesta krajem 1996/1997, imao Zapadnu podršku. Zapad preko raznih fondacija, ali i tajnih službi (CIA, BND i MI6) utiče na širenje otpora Miloševićevoj vlasti. Preko mreže uticaja deluje CIA i zapadne službe, koje će do kraja 1999. i početkom 2000. godine vidno ojačati sa jakim mrežama buduće vlasti u Srbiji preko DOS-a.

Srbija ima tri ključne opozicione ličnosti i jednu „sivu eminenciju“. Siva eminencija uticaja na opoziciju, pre svega DS, bio je akademik Dobrica Ćosić, koji je igrao između Miloševića i opozicije uz podršku Miloševićevog zapadnog insajdera Milana Panića, kao saveznog premijera i poznatog Dragoslava Avramovića, deda Avrama, koji je stabilizovao dinar nakon hiperinflacije 1993. godine. Lideri opozicije su dr Zoran Đinđić (DS), Vuk Drašković (SPO) i dr Vojislav Koštunica, DSS. Bitnu prozapadnu ulogu igraju dr Vesna Pešić koja dobija nagradu za demokratiju, ali i Nova demokratija i Dušan Mihajlović, koji je bio deo vlasti sa SPS 1994-1998. godine i veza sa britanskom diplomatijom oko raznih foruma o Kosovu.

Da Vas podsetimo:  Proždiranje države – partija je dovoljna

Milošević je preko Zapada upotrebio opoziciju da se zadrži na vlasti, ali je istovremeno Zapad pripremao strategiju njegovog obaranja, već 1997. godine. Milošević izbacuje Novu demokratiju iz vlasti i ubacuje JUL, koji kontroliše veći deo vlasti, i SRS, kao militantnu političku opciju dr Vojislava Šešelja. Zapadne mreže, posebno tajnih službi i diplomatija uspostavljaju komunikacije sa strukturama u VJ i Vojnoj službi bezbednosti (KOS), kao i SDB. Smena generala Perišića u VJ i Jovice Stanišića je početak dublje infiltracije zapadnih interesa u aparat Miloševićeve vlasti.

Pad Miloševića u više faza

Slobodan Milošević nije kapitalisao Dejtonski mirovni sporazum na pravi način. Istovremeno ulazi u sukob sa predsednikom Crne Gore, Milom Đukanovićem 1997. i 1998. godine i to je bio nastavak urušavanja Miloševića. Kao predsednik SRJ, vlada Srbijom i delom političke oligarhije u Crnoj Gori preko SNP-a Momira Bulatovića, koji postaje premijer SRJ. Srbija-SRJ ulazi u vojni konflikt sa NATO 1999 godine. Zapad dobija kao svoje saveznike protiv Miloševića vlast u Crnoj Gori i deo opozicije, pre svega DS. Rusija staje uz Miloševića, ali bez dublje podrške, posebno vojne. Zapadni uticaj, pogotovo CIA, tokom 1998, 1999. i 2000. godine postigao je svoj cilj. Milošević je oboren preko političkog prevrata koristeći izbore i nepotpune izborne rezultate da bi Milošević pao s vlasti. Međutim Milošević nije samo izgubio vlast od opozicije i pritiska zapada već i opstrukcija njegovih najbližih saradnika i urušavanja SPS po dubini vlasti.

Miloševića su iz pragmatskih, ali i ličnih razloga izdali najbliži iz njegove vlade, vojske i policije, posebno tajnih službi, biznismeni i tajkuni. Organizacija „Otpor“ je bila pesnica koja je okupila mlade, studente i opoziciju, kao i sindikate. Milošević je srušen po CIA metodama spoljašnjeg uticaja i unutrašnjih akcija kao vid tzv. specijalnih operacija i unutrašnjih otpora, kako iz opozicije, tako i delova vlasti. Osvajanje vlasti DOS-a je školski primer državnog prevrata koristeći parlamentarne izbore i i spoljni pritisak. SPS se pokazao kao politička ljuštura gde su se moćni funkcioneri brzo ogradili od Miloševića. Da bi se izbegao građanski sukob koji je i dalje tinjao u vazduhu, Zapad preporučuje vlasti DOS na saveznom nivou da se formira prelazna vlada u Srbiji sa učešćem i SPS-a i DOS-a do parlamentarnih izbora u Srbiji. 2001. godine otvoren je put za izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, 28. juna 2001. godine uz akciju SDB i VJ kao i zapadnih službi bezbednosti. Zapadni tj. Američki i britanski centri moći nisu želeli fizičku likvidaciju Miloševića već njegov politički poraz i izručenje tribunalu. Ruski šef diplomatije Ivanov je prilikom posete Miloševiću posle 1. kruga predsedničkih izbora presekao agoniju i rekao Miloševiću poznatu frazu: „Igra je gotova“, čime je i Rusija stavila na znanje o promeni vlasti u SRJ, odnosno Srbiji.

Da Vas podsetimo:  Hirurg iz Novog Pazara pisao Vučiću: Gazili ste duše naših mrtvih, tražimo odgovornost!

Tako je, suštinski, Milošević izgubio i od opozicije, svoje vlasti, ali i Zapada i Rusije, zbog svojih interesa na Balkanu. Zapad je dobio prostor upravljanja Srbijom, a Rusija u datom trenutku i predsednik Vladimir Putin nisu imali veći motiv i snagu da se bave Srbijom koja je krenula ka Zapadu do današnjih dana. Mnogi iz Miloševićeve vlasti imali su svoje privatne interese, poslove na Zapadu i delom na Istoku u Rusiji, čuvajući sebe, ostavili su Miloševića na cedilu. Pad vlasti u Srbiji bio je model za razne scenarije kasnije u Iraku, Libiji, Siriji, „arapskom proleću“ i bivšim državama SSSR-a.

Tomislav Kresović

Vidovdan

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime