Kvinta hita u rat Treći svetski

Prethodnih sedam-osam dana iskoristio sam da se malo sekiricam zbog odluke prištinskih vlasti da se na Kosovu i Metohiji zabrane parlamentarni i predsednički izbori zakazani u Srbiji za 3. april.

Najpre, 21. marta, GlavniPrištevac izjavljuje da je za održavanje rečenih izbora na teritoriji Kosova i Metohije „neophodan dogovor Prištine i Beograda“, što je Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srbije, shvatio kao zahtev „da Srbija prizna nezavisnost Kosova. Srbija to ne može da prihvati bez obzira na cenu. Srbija neće da prizna nezavisnost Kosova“.

Kad je već tako, predsednik Vučić zatražio je od zemalja Kvinte (Francuske, Nemačke, Italije, Ujedinjenog Kraljevstva i Sjedinjenih Američkih Država) da utiču na pomenutog GlavnogPrištevca, u nadi da će Kvinta osuditi „odluku kosovskih vlasti da na Kosovu ne dozvole održavanje parlamentarnih i predsedničkih izbora koje je Beograd zakazao za 3. april“.

Kako je moj drug Njegoš još davno zapazio da se „nadanje naše zakopalo na Kosovo, u jednu grobnicu“, Kvintine vlade „saopštile su da su zajedno s vladama u Beogradu i Prištini intenzivno radile na tome da se pronađe pragmatično rešenje koje bi omogućilo Srbima sa Kosova i Metohije da iskoriste svoje pravo i glasaju na izborima 3. aprila“. Kako je u tom saopštenju istaknuto, „međunarodna zajednica je u više navrata pozvala Kosovo da dozvoli otvaranje biračkih mesta u srpskim sredinama na Kosovu za izbore koje Srbija organizuje 3. aprila“, ali se taj kvintni „diplomatski“ poziv zaustavio samo na pokušaju poznatom po pravničkom pravilu da se „za pokušaj neće kazniti“:

„Priznajemo da je prerogativ (isključivo pravo – IP) Vlade Kosova da odluči da li će dozvoliti ili ne glasanja na izborima. I dok cenimo volju Srbije da pronađe rešenje, veoma smo razočarani saznanjem da je kosovska vlada odlučila da odbije konstruktivan predlog Kvinte. Time je kosovska vlada propustila priliku da demonstrira svoju posvećenost principu zaštite civilnih i političkih prava svojih građana, uključujući i manjinske grupe“.

Baš tako, ali, da ne bi bilo zabune, zemlje Kvinte navele su da takav stav kosovske vlade nije u skladu sa vrednostima i principima koje njihove vlade zastupaju „nakon ruske invazije na Ukrajinu“, mada su „pozdravile usklađivanje Kosova sa saopštenjima i deklaracijama Evropske unije i onime što su zemlje Kvinte usvojile“, sve u očekivanju „da se Kosovo pridržava osnovnih vrednosti i odgovornosti kada je reč o regionalnoj stabilnosti i poštovanju demokratskih procesa, kao i posvećenošću i zaštiti prava manjinskih grupa“.

(Tandara-mandara: Amerikanci su se, kao vodeći kvintaš, još pre tričetvrt veka anticivilizacijski, neljudski samodogovorili da prestanu „raspravljati o nejasnim i… nestvarnim ci­lje­vima poput ljudskih prava, poboljšanja životnog standarda i demokratizacije“).

Jer, teško je dokučiti pomoću kojih se trikova može objasniti nadmoć GlavnogPrištevca „da odbije konstruktivan predlog Kvinte“, još manje veza najavljenih izbora u Srbiji s „invazijom na Ukrajinu“.

U potrazi za nekim od mogućih trikova, naivčini poput potpisnika ovih redaka moglo se pričiniti da su Sjedinjene Američke Države i njene kolonije okupljene u Evropskoj uniji (na čelu s onima iz Kvinte), sve sa „podebelim“ fašikratskim nasleđem iz hitlerovskog vremena, razabrale da je došao trenutak u kome se može početi Treći svetski rat primenom Šnersonovih planova za Slovene čije „seme treba likvidirati, a pre svega značajno smanjiti njegovu brojnost“.

Recept po kom će se smanjiti brojnost slovenskog sveta ne razlikuje se od Hitlerovog „uputstva“ datog na početku Drugog svetskog rata da se spreči „dalji priliv slovenske krvi“, po „pravilu“ da „ako imam snagu da bez ikakve griže savesti pošaljem u smrt cvet nemačke omladine, zar onda nemam pravo da uništim milione ove inferiorne rase, koja se množi poput gamadi“.

I ne razlikuje se od one papske „preporuke“ Austrougarskoj s kraja jula 1914. godine da „papa i kurija vide u Srbiji rak koji će malo po malo prodreti do srži monarhije i koji će, ako mu se dade vremena, izgristi ga sasvim… Zato, isto tako kao što je direktna potreba za Austro-Ugarsku, zbog njezinog sopstvenog opstanka, da ukloni iz svog sklopa, ako treba i silom, ovo razorno zlo, isto tako je potrebno za katoličku crkvu da učini i odobri sve što se može učiniti da posluži tome cilju“.

„Tome cilju“ tada je, te 1914. godine, težila i carska Nemačka podstrekujući Austriju na rat: „Srbija je pristala na ultimatum, ali to nije bilo dovoljno – mi smo pritiskali da bude rat… da Srbija mora biti masakrirana“.

To, kao prvi korak, a drugi – načinjen je kad su se u otvoreni rat protiv Rusije uključile i Sjedinjene Američke Države čiji je jedan od ciljeva bio da se zaustavi ekonomski i kulturni uspon carske Rusije i da se ukloni ruska „pretnja“ da u svakom pogledu nadmaši sve vodeće države zapadnog sveta. Ono što su Sjedinjene Države započele 1905. godine najpre finansirajući Japan da uđe u rat i Rusiju napadne s istoka, a potom i DrugaLenjira da 1. maja iste godine pokrene revoluciju, nastavljeno je i tokom ciljno pripremljenog Velikog rata. Zalaganjem američkog predsednika Vudrou Vilsona, u Rusiju je poslat Lav Trocki, Jevrejin Lav Davidovič Bronšajn, sa 275 (dvesta sedamdeset pet) sledbenika i nalogom DruguLenjiru da u Centralni komitet Komunističke partije Rusije uvede 90% Jevreja, kako bi Rusi posle „1000 godina pisali da su im Jevreji razorili državu i pobili stanovništvo, …a (za to) neće optuživati Vladu Sjedinjenih Američkih Država“. Amerikanci su taj „aranžman“ napravili u dogovoru s engleskom i francuskom vladom i uz tesnu saradnju s Nemcima koji su DrugaLenjira i njegova 32 (trideset dva) saradnika iz Švajcarske (u blindiranom vagonu, preko ratom zapaljene Nemačke) prepratili prema Švedskoj, pošto su se s njima prethodno dogovorili da će Rusija iz rata istupiti kad oni preuzmu vlast. (Samo je nedostajala Italija da se još tada stvori „kvinta“).

I u Velikom ratu (po broju Prvom) i u Drugom svetskom ratu najveće žrtve podneli su Sloveni, najviše Rusi i Srbi. Iako su to bili ratovi sa genocidnim „učinkom“, srbske i ruske žrtve pominju se samo uzgredno, kao „kolateralna šteta“ – bili su ratovi, a „prirodna je pojava“ da se u ratovima gine…

Dobro, zabataljene su ruske i srbske žrtve i u Drugom svetskom ratu jer je pažnju obično dobro neobaveštenog sveta trebalo usmeriti na Jad Vašem, memorijalni centar posvećen jevrejskim žrtvama. O Jadu Našem nije moglo biti govora jer bi čak i njegov nagoveštaj mogao biti tumačen kao svojevrstan vid antisemitizma – bez obzira na to što je antisemitizam, u odnosu na antisrbizam (a i Rusi su srbsko pleme) – dečja igra.

I, sad, da se vratimo ne samo onom Kvintinom „pozdravu“ šiptarskom „usklađivanju… sa saopštenjima i deklaracijama Evropske unije i onime što su zemlje Kvinte usvojile“, već i da obratimo pažnju na šnersonovsku zamisao o usitnjavanju slovenskih naroda „na male oslabljene zemlje sa međusobno pokidanim vezama… Potrudićemo se da te zemlje međusobno posvađamo i uvučemo ih u međusobne ratove sa ciljem – međusobnog uništenja… U tom ratu glupaka, slovenska stoka će sama sebe oslabiti i ojačati nas, glavne upravljače haosa koji ćemo tobože stajati po strani i ne samo da nećemo učestvovati u krvavim događajima, već se nećemo ni mešati u njih“.

Poučene iskustvom stečenim u neobjavljenom ratu protiv Srba, s proleća 1999. godine, zemlje fašikratskog Severnoatlantskog saveza ponašaju se opreznije prema ruskom naporu da se otkloni pogrom ukrajinskih nacista (fašista, ako je nekom taj izraz prijemčiviji) nad tamošnjim ruskim življem.

Moglo bi se nekom učiniti da Severnoatlantski savez u tome rusko-ukrajinskom sukobu štiti ukrajinske interese, ali ne, „savezni“ je interes da Rusiju i Ukrajinu, u skladu sa Šnersonovom poukom, uvuče „u međusobni rat sa ciljem – međusobnog uništenja“. Ako civilni generalni sekretar toga Saveza „obećava“ da se „njegov“ Savez neće uključivati u započeti sukob, i to je u skladu sa Šnersonovom porukom da će „tobože stajati po strani i ne samo da nećemo učestvovati u krvavim događajima, već se nećemo ni mešati u njih“.

To natoovsko „nemešanje“ u rusko-ukrajinski rat vrlo je primetno i u „svežem“ napadu Azerbejdžana na Nagorno Karabah, a nagoveštava se brojčano jačanje multinacionalnih borbenih jedinica na Baltiku i u Poljskoj, „isturenije pozicioniranje tamošnjih sofisticiranih protivvazdušnih odbrambenih sistema“, dodatno pozicioniranje američkog oružja i vojne opreme u Evropi, te da bi se njegove veće snage mogle stacionisati u Rumuniji, Bugarskoj, Slovačkoj i Mađarskoj.

Iz toga ugla treba procenjivati i ulogu Kvinte u trudu da onoga GlavnogaPrištevca „diplomatski“ podrži u odluci da kosovsko-metohijskim Srbima ne dozvoli učešće na parlamentarnim i predsedni čkim izborima u Srbiji, ali i višegodišnji pritisak natoovske vlasti u Crnoj Gori na tamošnji srbski živalj. Ovo poslednje istovetno je onome što je porimljena Ukrajina priredila „svojim“ pravoslavnim Rusima, sa „malom“ razlikom što, nažalost, Srbija nema snage da zaštiti ijednog „stranog“ Srbina. Ima li se, pri tome, u vidu da je podgorički portal „Srpskih novina“ blokiran bez ikakvog upozorenja, jasno je da je taj potez „kvintno“ osmišljen ne bi li se, za slučaj nekog masovnijeg srbskog protesta u Srbskim Brdima, Srbskoj Staroj Hercegovini ili Srbskom Primorju (da ne diramo u Staru Crnu Goru), pretvorio u pogrom nad preostalim Srbima u današnjoj antisrbskoj, natoovskoj Crnoj Gori.

Na kraju, priznajem da ne znam zbog čega sam sve to prepoznao kao sliku i priliku natoovskog delovanja putem Kvintine „diplomatske“ rabote, u govoru starih srbskih Kuča (upamćenom pre sto godina), poznate po sintagmi „kvinta rabota“ – na naški prevedeno kao „upropašćena rabota“, to jest „poser-rabota“.

Bjež’ od kvinte i njine unije,

Srbe, brate, drž’ se pravoslavlja!

autor:Ilija Petrović