Nije potrebno biti previše pametan da bi se shvatio način i razlog ovako duge i sigurne vladavine Aleksandra Vučića. Prosto – Vučić zna šta kome treba da se da.
Došavši na vlast voljom stranaca, Vučić je od prvog dana započeo politiku koju i dan-danas vodi. Moćnim stranim privrednicima i političaraima daje zemlju, subvencije i provizije, sirotinji raji daje obećanja, robovska radna mesta, jeftinu zabavu i 20-30 evra, u zavisnosti šta pokažu istraživanja javnog mnenja koliko je dovoljno da raju potkupi.
Stranci ga zato ne pitaju za lopovluk, autokratsku vladavinu i psihički i fizički teror koji sprovodi nad građanima, sve dok provizije stižu na vreme, dok ga, na drugoj strani, sirotinja raja, opijena svakodnevnim obraćanjma javnosti, rijalitijima i najgorim mogućim prevarantima, koji ne silaze sa tv ekrana, ne pita, niti je interesuje, a ruku na srce i ne zna mnogo, o rasprodaji zemlje, svakodnevnom trovanju, besramnom zaduživanju i neviđenom kriminalu.
Sve vreme svoje vladavine, zbog potrebe predaje Kosmeta i još mnogo toga, režim Aleksandra Vučića intezivno i neprestano radi na promeni svesti srpskog naroda, i pretvaranje jednog hrabrog, tradicionalnog i rodoljubivog naroda u skupinu baba narikača. I to mu dobro ide.
Takozvanu patriotsku opoziciju je potkupio i otvoreno ili prikriveno privio uz sebe, dok je onu “proevropsku” rasturio u froncle, što potkupljivanjem, što ucenama, tako da su ostali samo restlovi te “proevropske”, “građanske” opozicije, koji, zbog lošeg materijala ljudi koji je vode, još samo imaju uticaj na Tviteru.
Odlaskom Trampa, kod koga je bar pred kraj mandata, Vašingtonskim sporazumom, stekao kakvu-takvu zaštitu, i odlaskom Angele Merkel, Aleksandar Vučić je izgubio moćne zaštitnike, koje ne baš toliko zainteresovana Kina i nezainteresova Rusija ne može da zameni. I u Americi, kao i Nemačkoj, na vlast su došli novi političari, pretežno levičarske i kvazilevičarske orijentacije, koji traže ono što je pre dolaska na vlast obećao, a koje Vučić još uvek nije namirio, a po svemu sudeći, malo je toga ostalo u Srbiji što već nije dao, i pitanje je, ima li šta da im da, sem lične imovine, da ga ne bi dirali.
Zato je Vučić, hteo ne hteo, morao da krene sa drugom politikom, da zaigra na poslednju kartu koja mu je ostala.
Iako je i ranije koketirao (postavljajući Anu Brnabić za premijera) sa LGBT lobijem, čiji su pripadnici neraskidivo povezani i najmoćniji i najuticaniji u Evropskoj uniji, Aleksandar Vučić je, posle iznenadnog buđenja naroda zbog planiranog rudnika litijuma, svim silama krenuo da traži oslonac i podršku homoseksualaca i lezbejki koji su na uticajnim mestima u SAD, evropskim zemljama, kao i samoj birokratiji Evropske unije.
Podršku LGBT lobija je tražio i našao preko veza premijerke Ane Brnabić, preko predsednika Privredne komora Mirka Čadeža, preko dvojice svojih ministara, kao i preko prozapadnih nevladinih organizacija i raznoraznih “boraca za ljudska prava” u Srbiji, na koje taj EU LGBT lobi ima odlučujući uticaj ili ih je sam stvorio.
