Ljiljana Bogdanović: Šta Srbiju sprečava da deluje u pravcu odbrane teritorije i naroda

Ogoljeni poredak

Kada je reč o legitimnim zahtevima Srbije za izvršenje neizvršenih obaveza utvrđenih rezolucijom SB UN 1244 (1999), visoko na listu treba postaviti i zahtev za neodložan slobodan, bezbedan i dostojanstven povratak oko 250.000 proteranih Srba i drugih nealbanaca u njihove domove i na njihova imanja u Pokrajini Kosovo i Metohija. Odnos tzv. kolektivnog demokratskog Zapada prema ovom zahtevu Srbije treba uzeti kao jedini pouzdani pokazatelj stava Zapada prema budućnosti srpske nacije kao celine i Srbije kao evropske države.

Možemo li da pogodimo kako se pomenuti zahtev „za dostojanstven povratak“ proteranih Srba na KiM, koji je minule nedelje javno izrekao Živadin Jovanović, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, prihvata u redovima moćnih političkih aktera na Zapadu, zatim u regionu, ili – u Prištini. Budući da nam je aktuelno iskustvo s reagovanjem na predlog o povratku srpske vojske i policije u srpsku južnu pokrajinu otvorilo oči i proširilo vidike, odgovor pogađamo „iz prve“. Bez nedoumica o „odnosu Zapada prema budućnosti srpske nacije“! Naši nemački „prijatelji“, pomenimo sada samo skorašnji primer razmišljanja nemačke ambasadorke u Beogradu Anke Konrad, smatraju recimo da Rezolucija 1244 „ne daje osnov za povratak jedinica iz Srbije na sever Kosova“.

Kao neumoran, borben koliko i – poznavanjem prilika na domaćoj i svetskoj političkoj i diplomatskoj sceni – kvalifikovan govornik, Jovanović upozorava: „Zaštita interesa srpskog naroda i prava države Srbije na suverenitet i teritorijalni integritet teško su zamislivi bez ostvarivanja prava proteranih Srba i drugih nealbanaca na slobodan, bezbedan i dostojanstven povratak. Zapostavljanje, nejasan ili kolebljiv stav o ovom strateškom pitanju značio bi olakšavanje posla svih onih čiji je interes da opravdaju i dovrše etničko čišćenje preostalih Srba iz Pokrajine, da stvore tzv. veliku Albaniju i da osakaćenu Srbiju trajno pretvore u svoj privesak.“

U iskazanom duhu suvislog, logički ispravnog zaključivanja, u kojem pojmovi suvereniteta i slobode znače upravo to što im definicije određuju, Jovanović često javno istupa. Čini to kao da ne razume pravila koja funkcionišu kao nepisani zakoni u političkom diskursu ne samo zvaničnog Beograda već i u rezonovanju ukupnog ideološkog spektra srpske političke scene, partijske, kao i šire – društvene i medijske. Ukratko – on štrči i uznemirava. Remeti poredak ovde uspostavljen poglavito voljom Zapada, a pogotovo od početka ovog veka. Poredak u kojem se inače dobro zna (ili instiktivno naslućuje) o čemu može da se govori, a još više o kojim temama i kojom intonacijom nije uputno javno raspravljati. (Otuda i ono jeretičke pitanje: Ako je bezbednost srpskog naroda na KiM toliko ugrožena koliko jeste, zašto Srbija ne zahteva hitnu sednicu Saveta bezbednosti UN?)

Na način sličan ovakvom promišljanju koje bez služenja svetoj neoliberalnoj dogmi uvažava logiku strateški i pravno odgovarajuće uspostavljenih stavova, istupio je nedavno general Mitar Kovač (skup „Bezbednosni i odbrambeni aspekti nezavisnosti Srbije“ u organizaciji Srpsko-ruskog bratstva), upozoravajući između ostalog da „NATO vrši pritisak da Srbija ne vrati služenje vojnog roka, a da nemamo jaku ličnost da to preseče“. On je ukazao i na opasnu nameru zapadnih stratega koji će „da bi uvukli Kosovo* u NATO, proglasiti da u taj pakt mogu da stupaju i ‘teritorije’“. „SAD će radi toga“, kaže Kovač, „izvršiti pritisak na članice zapadne vojne alijanse. To će se desiti nakon što Beograd potpiše pravno obavezujući sporazum. U ovom svetlu treba gledati francusko-nemački predlog, koji nije trebalo ni da se takav primi od strane institucija Srbije, a kamoli da se o njemu razgovara. Taj dokument pruža prostor da lažno Kosovo postane članica NATO-a.“

Navedeni primeri javnog izlaganja jesu odstupanje od dogme čiji su učinak simuliranje rasprava i lažni angažman izjava bez suštinskog značenja – značenja koje bi moglo dovesti do posledica opasnih po aktuelnu stabilnost nacionalnog bespuća. Ovim se posredno otkriva ne samo ogoljeni poredak ideoloških i strateških postulata važnih za opstanak kolektivnog Zapada na pozicijama odbrane „hegemonije maskirane kao međunarodni poredak zasnovan na pravilima“ već i poredak odgovoran za trajanje parališuće slabosti koja gospodari političkom voljom srpskog društva. Ustaljeno je, naime, da u našem javnom i medijskom prostoru svako ko ozbiljno ospori pravilo povinovanja zapadnoj paradigmi rizikuje da bude obeležen kao ekstremista, nacionalista ili „desničar“ koji „ne razume“ stvarnosni poredak, ali i da dovede pod sumnju svoj ukupni mentalni, profesionalni, pa i moralni kredibilitet. Političari dogmu o suštinskoj ispravnosti neoliberalnog demokratskog konstrukta ne izlažu sumnji, ne želeći da ugroze svoj javni „autoritet“. Društvena elita takođe zazire od mogućnosti javnog bičevanja i podsmeha, te neizbežne sačekuše namenjene svima koji se usprotive bezgrešnosti Zapada. Retki su oni koji su kadri da ležerno ponesu breme duhovne nezavisnosti, pa poput Kusturice recimo kažu: „Evropa je u savezu s Hitlerom“! Ili, na primer, pitaju: Zašto se olako prelazi preko činjenice da je srpska pokrajina KiM pod mandatom SB UN, a ne EU, NATO-a ili bilo koje druge sile izvan međunarodnog pravnog poretka?

Zaista, zašto? Šta Srbiju sprečava da deluje u pravcu za koji bi neizostavno trebalo da se odluči zemlja koja brani svoju teritoriju i svoj narod? Okolnosti u svetu su izmenjene, ovo nije vreme za Srbe strašne završnice 20. veka. Premda je prozvala KFOR i UNMIK, i bezmalo rezolutno najavila aktiviranje mehanizma UN, Rezoluciju 1244, Srbija, čini se, i ne pomišlja na gestove poput zahtevanja hitne sednice SB UN! Ili povratka 250.000 proteranih Srba s Kosova. Uzdržanost, indukovano osećanje drugorazrednosti u međunarodnoj komunikaciji, gde se zna za koga važi ona narodna „mnogo je mačku goveđa glava“?

Istina je, međutim, da nam je, kada je reč o gestovima nepokolebane volje u odbrani sopstvenih prava i interesa, upravo Evropska unija posredno usmerila vetar u leđa. Učinila je to takoreći ne okrznuvši nas ni delićem svesno usmerene pažnje i podrške, a preko svojih političkih autoriteta najvišeg ranga – dve moćne Nemice, čija nedavna javna promišljanja i poruke mogu dati podsticaje programiranju političkog delovanja. Reč je, naravno, o Ursuli fon der Lajen i Angeli Merkel. Za izbor strategija u ostvarenju ciljeva nacionalne politike koja bi zaštitila interese srpskog naroda i države od neprocenjive vrednosti je poznato i zapanjujuće priznanje Merkelove magazinu „Cajt“ da je Zapad veroloman, sklon obmanama, da ne drži do dogovora, sporazuma, časti i reči. Povodom ovih izjava bivši izraelski obaveštajac Jakov Kedmi je Rusima poručio: „Kada ćete naučiti i shvatiti s kim imate posla? Moskva treba da izvuče prave zaključke o podlosti SAD i EU!“ Ima li nedoumice o tome šta o stvarnim namerama Zapada danas treba da razume i koje zaključke sada da izvuče Srbija?