Ljudi na ostrvu Srbija

0
646
Foto: pixabay.com

Prvog decembra 2019. na snagu stupaju izmene Krivičnog zakonika kojima je za najteža krivična dela, alternativno uz kaznu zatvora do 20 godina, propisana kazna doživotnog zatvora, a za učinioce nekih od tih dela je zabranjeno davanje uslovnog otpusta. Premda se veliki deo stručne i akademske javnosti usprotivio ovakvom kažnjavanju, koje u našim uslovima vodi kršenju prava zajemčenih Ustavom i potvrđenih međunarodnim ugovorima, ostalo je da vidimo kako će se sudovi i javna tužilaštva odrediti prema novelama Krivičnog zakonika.

Tema doživotnog zatvora bez uslovnog otpusta je u poslednjih nekoliko meseci bila u toj meri prisutna u sredstvima javnog informisanja da je svaki prosečan građanin, a kamoli neko ko se bavi krivičnim pravom, mogao makar da sazna da postoje neke presude Evropskog suda za ljudska prava i neki stavovi drugih ugovornih tela (na primer Komiteta za prevenciju mučenja Saveta Evrope) – koji kažu da kazna doživotnog zatvora mora biti podložna preispitivanju sa stanovišta penoloških razloga. Iako tužilaštva i sudovi imaju obavezu da postupaju i donose odluke na osnovu zakona (da ih primenjuju), i jedne i druge u tumačenju ljudskih prava obavezuju i Ustav i potvrđeni međunarodni ugovori, kao i praksa Evropskog suda za ljudska prava. Javno tužilaštvo, osim što treba da goni učinioce kažnjivih dela, treba da preduzima i mere za zaštitu ustavnosti i da svoju funkciju vrši na osnovu Ustava, zakona, potvrđenog međunarodnog ugovora i propisa donetog na osnovu zakona (član 156). Sudske odluke treba da se zasnivaju na Ustavu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i zakonu (član 145, stav 2), a sudije treba da su nezavisne u vršenju sudijske funkcije i potčinjene samo Ustavu i zakonu (član 149, stav 1).

Prema Ustavu, sudovi i javna tužilaštva, kao državni organi, imaju pravo da pokrenu postupak ocene ustavnosti nekog zakona (član 168, stav 1). Zakon o Ustavnom sudu takođe ovlašćuje sudove opšte i posebne nadležnosti da, ako se pred njima postavi pitanje saglasnosti zakona sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima – zastanu sa postupkom i pokrenu postupak pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti tog zakona (član 63).

Da Vas podsetimo:  Rupa pored bandere – svedok bahatosti radnika Elektrodistribucije!

Ali, hoće li se neki sud ili javno tužilaštvo usuditi da primeni svoja ustavna ovlašćenja, ili će se držati izmenjenih normi Krivičnog zakonika „bez obzira šta o njima misli“? Usudiću se da prognoziram ovo drugo.

Domaće krivično pravosuđe je poslednjih godina imalo nekoliko velikih prilika da pokaže da ne predstavlja inferiornu granu vlasti u odnosu na zakonodavca, već stručnu granu vlasti koja svoj integritet čuva i opiranjem u primeni ma kakvih zakona koji – često u hitnom postupku – izlaze iz parlamenta. Ono to nije činilo, nego se pretvorilo u mašinu za mlevenje (ljudskog) mesa. Tako se uveliko primenjuju odredbe o zabrani ublažavanja kazne za krivična dela pobrojana u Krivičnom zakoniku, iako je belodano da ta zabrana onemogućava sudove da ljudska prava zajemčena Ustavom (na primer pravo na slobodu i bezbednost) ograničavaju u skladu sa nalozima iz člana 20. Ustava – samo u meri u kojoj je to neophodno (isti argument će važiti i za novouvedena pravila three-strikes law u Krivičnom zakoniku). Krivični sudovi i tužilaštva se nisu usprotivili diskriminatornoj zabrani uslovnog otpusta uspostavljenoj u takozvanom Marijinom zakonu, kojom se bez ikakvog kriminalno-političkog opravdanja jednoj grupi osuđenih zabranjuje zakonsko pravo na uslovni otpust (skraćenje kazne na penološkim osnovama). Tužilaštvo se (još) nije usprotivilo ni legalizaciji „sitnog“ podmićivanja lekara, uvedenoj Zakonom o zdravstvenoj zaštiti. I tako dalje.

Najbenignije i već mnogo puta ponuđeno objašnjenje je da većina funkcionera u krivičnom pravosuđu ne želi da se nađe u koži svojih kolega koji su zbog javno izraženih mišljenja završili u žutoj štampi, pa očekuju da neko drugi – koga se sve ove izmene više tiču – osporava ustavnost raznih zakonodavnih projekata pomahnitalog zakonodavca.

Da Vas podsetimo:  Dvogodišnje kašnjenje auto-puta do Čačka

Možda bi se moglo tvrditi i da pojedincima iz pravosuđa ove izmene gode, jer ubuduće neće morati da se preterano bave odmeravanjem i individualizacijom kazne, gonjenjem za krivična dela davanja i primanja mita i molbama „monstruma“ za uslovni otpust. Imaće više vremena da servilno i ekspeditivno (pro)gone uzbunjivače, maloletnike koji nose improvizovana vešala na političkom skupu i svakog ko javno pokaže da – osim savesti – ima i kičmu. Ovde je utešna samo pomisao da zvona odavno zvone za svima njima.

Autor je istraživač Beogradskog centra za ljudska prava i zamenik predsednika Upravnog odbora Srbije protiv smrtne kazne, mučenja i drugih nečovečnih i ponižavajućih kazni i postupaka.

Vladica Ilić
Izvor: Peščanik.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime