Marko Kraljević ukida sirotinju

0
76

Poranio Kraljeviću Marko

prije sunca i bijela dana,

poranio kod Boga svevišnjeg.

Kad je stig’o u kabinet božji,

dočeka ga gospodar predobri.

Ruke šire u lice se ljube,

za junačko pitaju se zdravlje.

Progovara bože gospodare:

„Šta te muči Marko junačino,

te ti raniš u moje odaje“?!

Odgovara Kraljeviću Marko :

„Dragi bože, poočime mili,

Srbi su mi u nevolji teškoj,

kukavna ih nemaština snašla,

kraj sa krajem jedva sastavljaju.

Svaki drugi il’ gladan il’ žedan,

a hrane se trulim svinjskim mesom,

piletinom sa proteklim rokom,

sve iz nekog Lidla i Amana,

il’ Idee ili Merkatora.

Mesto vina i rakije šljive,

veštačke im nude bućkuriše,

koje voća ni videli nisu.

U kineske radnje trče stalno,

tu kupuju robu raznoraznu,

sve od gaća do dolame svetle;

i za decu stvari neophodne:

knjige, sveske, patike trenerke,

za najmlađe igračke plastične.

A starine što su u penziji,

na kontejner idu svakodnevno.

Tu napune torbe i ruksake,

– 2 –

napune ih otpacima hrane,

što pobaca gospoda varoška.

Penzije im uzimaju mlađi,

sin il’ ćerka, unučad nejaka,

jer nemaju svojijeh primanja.

Život ti je čudo neviđeno,

od nečeg se preživeti mora,

a od čega do od penzijica,

što su stari zaradili s mukom.

Vlast je srpska smiješna rabota,

sastavljena sa raznijeh strana,

od zla oca i još gore majke.

Gospodare sirotinjom rajom,

gospodare kano niko do sad,

sve dajući obećanja lažna:

„Već sutra će biti mnogo bolje,

nastupiće zlatno blagostanje,

biće hleba biće i igara,

za svakoga biće dosta para“!.

Svakodnevno prodaju i maglu

preko onog maloga ekrana.

Na mitinge vode gladan narod,

da pljeskaju voždu nadobudnom,

sve za sendvič i limenku soka“!

Bog je Marka sasluš’o pažljivo,

sasluš’o ga potom ga je pit’o:

„Sine Marko, junačkoga roda,

Da Vas podsetimo:  Rasprodaja morala

i staroga kraljevskog plemena,

kako misliš pomoć da im pružiš,

da se spasu bede i sramote“?!

Odgovara Kraljeviću Marko

sve ljubeći skute dragom bogu:

„Iskusan sam u ovome poslu,

jer sam davno, u srećna vremena,

– 3 –

ukinuo tursku svadbarinu.

Pusti mene tako ti imena,

da ja siđem u moju Srbiju,

i pomognem sirotinji srpskoj“!

Bog je dragi dobre volje bio

pa je Marka iz raja pustio.

Kad se Marko za put opremio

bog je njemu i blagoslov dao:

“Budi trezven, gospodski se drži,

nemoj narav da ti bude preka,

diplomatski postupaj sa svima,

ne poteži sablju dimiskiju,

ne hvataj se buzdovana teškog,

i ne diraj srpsku miliciju.

Javljaj mi se redovno na viber,

na fejsbuk mi nove fotke šalji,

a i tviter koristi konstantno,

tvitni samo kako stoje stvari“!

Kad je Marko u Srbiju stig’o

zaputi se najpre na Kosovo,

da obiđe visoke Dečane

i Prizrena srpskog Carigrada.

Na ulazu u samo Kosovo,

pred Marka su stali graničari,

ustaviše njega i Šarina.

„Kud si pošo delijo neznana,

Kosovo ti više srpsko nije

da se po njem’ šetaš kako hoćeš.

Zasebna je to država sada,

priznale je sve evropske sile,

Amerika i još neke druge.

Ti sad ovde nisi dobrodošo,

pa se vrati odakle si pošo“!

To rekoše, prelaz zatvoriše.

– 4 –

Kad je Marko saslušao reči,

krenu Šarca da se vrati nazad.

Šarina je grdno rasrdio,

iz kopita živi oganj seva,

iz nozdrva modar plamen suče.

Jezdi Marko tužan i žalostan,

roni suze niz junačko lice,

a kroz suze sam sa sobom zbori:

„Oj, Kosovo, ti srpska kolevko,

i kolevko i toplo ognjište,

šta si danas dočekalo tužno,

Arnauti po tebi šetaju,

i tuđini – arnautske gazde,

sve Kejfori, razni Euleksi,

sakupljeni s koca i konopca,

Da Vas podsetimo:  Negativne strane društvenih mreža

a od Srba ni traga ni glasa,

ostala ih samo šaka jada“.

Tako tužan u Beograd stiže,

nagna Šarca ispred zgrade vlade,

priveza ga za stub semafora,

a on krete na vrata golema.

Tu je njega sačekala straža,

sačekala učtivo pitala:

„Kaži nama dragi gospodine,

odakle si, kod koga si poš’o,

kod ministra ili sekretara,

ili možda nekog savetnika,

il’ kod naše predsednice vlade.

Protokol se poštovati mora,

svako j’ dužan da nam se prijavi,

nije vlada seoska birtija,

da uvraća kad je kome drago“!

Tu se Marko našao u čudu,

trepnu zbunjen kano sojka ‘tica,

– 5 –

brci mu se usukaše sami,

a po čelu znoj mu se pojavi.

Niti znade šta su to ministri,

niti znade šta su sekretari,

a još manje predsednica vlade.

Ali Marko ne bi junak bio,

kad se ne bi brzo dosetio,

i ovako njima besedio:

„Ja sam glavom Kraljeviću Marko,

otac mi je Vukašine kralju,

majka mi je stara Jevrosima,

dvori su mi u Prilepu gradu.

Posek’o sam Musu Kesedžiju,

orao sam pute i drumove,

i dizao ralo i volove,

a Turke sam ćer’o na buljuke.

Po Miroču šetao sam rado,

sve ljubeći vilu Raviojlu.

Sad sam, braćo, opet među vama,

zeman došo valja pomagati,

jer je ovde mnogo sirotinje,

koja živi od danas do sutra,

i skapava od gladi i žeđi,

a ja toga gledati ne mogu.

Vodite me kod čestitog kneza,

il’ kod cara, il’ kod vožda vašeg.

Ne znam, braćo, ko sad gospodari,

a hteo bih njega zamoliti,

siromaštvo da ukine ovo,

da svi žive kako dolikuje,

da se pleme srpsko ne sramoti“!

Još je Marko besediti hteo,

al’ ga stražar preduhitri vešto:

– 6 –

„Stan de malo Kraljeviću Marko,

Da Vas podsetimo:  Aforizmi- Životne pore

da pozovem našeg mudrog šefa,

pa ti njemu potanko ispričaj,

što si doš’o sa onoga sveta,

i šta kaniš učiniti sada“!

To je reko i u zgradu uš’o

a Marko je ostanuo ispred.

Nije prošlo dugačko vremena

zapištaše sirene jezivo,

sa svih strana dojuriše kola,

milicijska pa i vatrogasna

a boga mi i hitne pomoći,

istrčaše žandarmi pancirni,

specijalci vojni i civilni,

opkoliše zbunjenog junaka

koji nije znao šta se zbiva.

Za tili čas savladaše njega,

staviše ga u sanitet beli,

odjuriše prema Guberevcu

u duševnu bolnicu poznatu.

Tamo j’ Marka sačekao doktor,

pitao ga kakve muke ima,

Marko njemu ispriča potanko

ko je, šta je, i zašto je doš’o.

Doktor jedva procedi kroz zube:

„Ti si, brajko, moj najteži slučaj,

takoreći skoro beznadežan“!

Na bolnicu kada se privik’o,

Marko boga na viber pozvao:

„Dragi bože, poočime mili,

u duševnoj bolnici sam sada,

dali su mi neke bensedine,

povrh toga i bromazepame,

– 7 –

a košulju nosim naopako,

kopča mi se na leđa junačka.

Govore mi neke čudne stvari,

da ja nisam onaj koji jesam,

da ja nisam Kraljeviću Marko

nego da sam tako umislio.

Oko mene društvo je veselo,

jedan kaže da je Bonaparta

a drugi je glavom Karađorđe,

ima ovde i jednog Mocarta

i nekakvog slikara Van Goga,

tu su Tesla i Kopernik lično,

danas dođe i Đordano Bruno.

Svi su oni dobri i pošteni,

slažemo se k’o braća rođena,

danas ćemo stranku osnovati,

i na srpske izbore izaći.

Ja ću biti predsednik te stranke,

vodiću je u pobedu slavnu,

kad vlast srpsku osvojimo časno,

niko neće biti siromašan,

za svakoga biće zlatno doba,

i imaće svega i svačega,

do tada me ti pričekaj gore“!

Tako reče i vezu prekide.

autor: Ljubomir Ilić

 

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime