Migracije i Srbija: Vrmdža – selo neobičnog imena u koje se ljudi doseljavaju i donose nova zanimanja

0
320
Foto: BBC

Sivilo beogradskih solitera, otuđenost i zagađenost gradskog vazduha naveli su desetoro prijatelja da jednog dana sednu u kola i zapute se u istočnu Srbiju u potrazi za novom oazom u prirodi gde će živeti i radeti.

U podnožju planine Rtanj, nedaleko od Sokobanje, naišli su na Vrmdžu – selo interesantnog imena i čistog vazduha, koje leži na četrdeset izvora, okruženo brojnim stenama i živopisnim proplancima.

„Zdrava i čista sredina, gde kad dođeš isključiš se od bilo kakvih informacija iz grada i budeš ovde u miru“, kaže za BBC na srpskom Silvana Hadžić, rođena Novosađanka, koja sada živi u Vrmdži.

„A tu je i Rtanj koji je s ove strane blag, plodonosan, zdrav, čist…“, dodaje Silvana.

Prirodne raznolikosti i bogatsva sela su opredelila Beograđane na preseljenje tokom 2008. i 2009. godine, dok Vrmdža desetak godina kasnije i dalje u sopstveni atar privlači ljude iz različitih delova Srbije, pa i sveta.

Novi stanovnici su seosku svakodnevicu oplemenili novim idejama i zanimanjima, od kojih su koristi imali i starosedeoci.

U selu se danas, pored poljoprivrede i ruralnog turizma, meštani bave radom u sektoru informacionih tehnologija (IT), vežbanjem, drže Rural hab, pišu rok opere i ubiru plodove prirode i tako zarađuju.

Slaviša Krstić, doskorašnji predsednik mesne zajednice, kaže da je Vrmdža pre petnaestak godina bila nalik „drugim srpskim selima u propadanju“, dok je danas više od 50 imanja prodato.

„Celo selo je veliki radni prostor“

Dragana Tomić Pilipović se 2009. godine dvoumila – da li iz Beograda otići na očevo imanje u selo kod Valjeva ili se sa društvom preseliti u Vrmdžu.

Opredelila se za drugu mogućnost.

Već je 2010. kupila imanje uz potok, pokraj makadamskog puta ka Vrmdžanskom jezeru i odmah registrovala Centar za društveno odgovorno preduzetništvo, koji i danas vodi.

Da Vas podsetimo:  Dobročinstvo u doba korone: Niški restoran i povrtar doniraju hranu, a Bujanovčanin respirator

Pet godina kasnije, kada su završeni radovi na kući, konačno se sa suprugom i dvoje dece preselila u Vrmdžu, otvorivši novo životno poglavlje.

„Krenuli smo da pravimo kuću kada sam imala bebu od šest meseci, a završili smo je kada sam imala dva deteta a suprug Igor je živeo u Italiji“, govori Dragana za BBC na srpskom.

Draganina i Igorova deca – Lenka i Vasa danas imaju osam i šest godina i idu u seosku školu.

Pre nego što je došla u Vrmdžu, Dragana je više od 20 godina radila u oblasti ljudskih resursa.

Želja joj je bila da otvori centar za edukaciju u prirodi, što se prelaskom na selo i obistinilo.

Rural hab
Dragana Tomić Pilipović u radnom ambijentu u Rural habu / Foto: BBC

Rural hab, kako ga je nazvala, nalazi se na spratu kuće u kojoj živi sa porodicom.

Hab predstavlja zajednički radni prostor, odnosno mesto na kome više ljudi obavljaju poslove deleći znanje, ideje i materijal.

Kaže da je vremenom uspela u zamisli da celo selo postane hab, što je omogućilo ženama sa sela da turistima i posetiocima ponude domaće proizvode i ugostiteljske usluge.

„One se bave izradom suvenira i drugih proizvoda, nude smeštaj, prošle su razne edukacije, ne samo sa mnom, nego i sa drugim stručnim ljudima, od turizma, plasmana na društvenim mrežama, kako se rade ostale stvari“, objašnjava Dragana.

Ona u tom prostoru organizuje različite vrste predavanja, seminare i prezentacije i radi na programima edukacije, mentorstva i profesionalnog razvoja.

Digitalni nomadi na sopstvenom imanju

U Vrmdžu se doselilo i nekoliko radnika iz IT sektora, među kojima je i Silvana Hadžić.

„Meni su se po dolasku odmah dopale stene, jer sam tada počela da se bavim sportskim penjanjem i onda sam videla baš veliki potencijal i tako je krenulo, prvo traženje placa, kupovina, gradnja kuće“, objašnjava Silvana.

Ona je gradila kuću od temelja i taj proces je trajao do 2015. godine.

Međutim, u Vrmdžu se u potpunosti preselila tek u martu, po izbijanju epidemije korona virusa.

„Ranije sam dolazila uglavnom vikendom ili za odmor jer ,bolja polovina’, za razliku od mene – koja sam svoj gazda, nije mogla da radi van kancelarije, pa smo morali da budemo u Beogradu“, dodaje.

Kaže da rad u IT sektoru na selu nije ni malo težak – naprotiv, i te kako je zanimljiv i inspirativan.

„Meni je ovde super jer kad me nešto muči, izađem napolje iz kuće da razmislim kako da dođem do nekog rešenja.

„Takođe nisi okružen gomilom informacija, priroda i okolina je čista, pa su ti nekako i misli čistije, a i meni lično je bolji fokus ovde“, napominje ona.

Prednost života na selu uočava i kod partnera koji radi „sa manje stresa“.

„Mir, tišina, priroda. U gradu si opkoljen. Čim izađeš iz kuće moraš nešto da kupiš, da platiš, a ovde ne moraš i imaš tu neku svoju slobodu“.

Rad od kuće zahteva dobar signal, čega ne nedostaje jer je selo pokriveno bežičnim internetom.

Za svaki slučaj su se ipak obezbedili mobilnom internet mrežom, neprekidnim napajanjem i dodatnim arhiviranjem.

„To moraš da planiraš definitivno. Plan B uvek moraš da imaš na selu“, odgovara osmehujući se.

Život na selu ne ostavlja mnogo slobodnog vremena, ali ga Silvana, inače operativni trener sportsko penjanje, provodi na penjanju po obližnim stenama.

silvana
Silvana Hadžić na svom imanju / Foto: BBC

Kulturna i prirodna bogatstva Vrmdže

Prvo naselje na prostoru današnje Vrmdže, navodno se pominje u spisima iz trećeg veka.

U selu se nalaze ostaci rimskog utvrđenja Latin-grada, koji je u srednjem veku pripadao srpskoj vlasteli, a po legendi ga je razorio Musa Kesedžija.

Na internet prezentaciji sela piše da je Vrmdža naziv dobila po velikom broju izvora – ima ih oko 40, reka i potoka.

„Naši ljudi i danas kažu da iz oblaka vrne kiša, da u bašte treba navrnuti vodu“, piše na sajtu.

Selo se proteže u nekoliko krakova koje presecaju potoci, bujni šumarci i zeleni proplanci, a tu je i prirodno Vrmdžansko jezero.

U Vrmdži se nalazi crkva Svete Trojice sagrađena na temeljima manastira iz 13. veka, a odmah pored je i orunula zgrada najstarije škole u jugoistočnoj Srbiji koja je počela da radi 1852. godine.

Crkva svete Trojice
Crkva svete Trojice / Foto: BBC

U porti crkve je pre gotovo deceniju otvoren i etno-muzej, čije je eksponate godinama sakupljao Ljubiša Mladenović, jedan od autora dvotomne monografije sela, objavljene ovog leta.

Iza muzeja je vidikovac odakle se pruža velelepan pogled na sokobanjsku kotlinu i planine koje je okružuju.

Selo je domaćin i velikog broja sportskih i kulturnih događaja.

Ranije je organizovan međunarodni biciklistički maraton, planinarska akcija Vrmdžila, a ovog leta je na obližnjim stenama, na kojima se nalazi oko stotinak smerova, održano Državno prvenstvo u sportskom penjanju.

U Vrmdži se održava i festival ekološko-dokumentarnog filma – Vrmdža fest, čija glavna nagrada nosi ime po reditelju Petaru Laloviću, kao i Vrmdžanski susreti koje su pokrenuli novi meštani.

Planira se i foto-video kolonija pod nazivom „Selfi Vrmdža“.

U Vrmdži trenutno živi oko 500 ljudi, dok su smeštajni kapaciteti u selu više od 50 mesta.

Susret novih i starih meštana

Bivši predsednik mesne zajednice Vrmdža, Slaviša Krstić kaže da je 2006. godine „predložio novi koncept razvoja i strategiju“, koji će se razlikovati od drugih sela.

„Prvo smo napravili analizu šta imamo od potencijala i krenuli da radimo odmah početkom naredne godine“, govori Slaviša za BBC na srpskom.

Kaže da je cilj bio „stvaranje uslova za bolji život meštana sela“, a onda i za „doseljavanje ljudi“.

U selo su pored Beograđana, došli i ljudi iz Zrenjanina, Subotice, Niša, ali i iz inostranstva.

Među prvima je bio penzioner iz Italije i njegova supruga Švajcarkinja, a sa beogradskom družinom stigao je i Amerikanac – Pol Šapira, kompozitor rok opere.

„Oni su dali deo doprinosa u promociji Vrmdže kao mesta zdravog za život, a i privlače ciljne grupe kojima turistička ponuda opštine Sokobanja nije dovoljna.

„To nam je bilo važno, ali sa druge strane veliku stvar je odigrala mesna zajednica sa meštanima u vezi sa promocijom, unapređenjem infrastrukture i slično“, smatra Slaviša.

Meštani Vrmdže isprva nisu imali poverenja u nove planove čelnika mesne zajednice, a osećala se i blaga tenzija u vezi sa dolaskom novih meštana.

„To je trajalo četiri, pet godina dok su nove meštane prihvatili tako da počnu da se druže, da idu na slave“, dodaje.

Slaviša Krstić
Slaviša Krstić / Foto: BBC

Dragana Tomić Pilipović je saglasna da je bilo potrebno da prođe određeni period da bi se bolje upoznali sa komšijama i da bi stekli međusobno poverenje.

Danas se uzajamno pomažu – ona im iz grada redovno donosi potrebne stvari, dok njoj komšije daju povrće i pomažu oko bašte.

Prijatna iskustva sa novim komšijama, kod kojih se preko leta snabdevala namirnicama, ima i Silvana Hadžić.

Kaže da se često posećuju i pozivaju na slave i rođendane, a kada je Božić ili Uskrs zajedno se okupe ispred crkve.

Do sada je u Vrmdži, kaže Slaviša Krstić, kupljeno 50 kuća i imanja, ali manje od deset porodica živi u selu.

Zemljište i objekti na primamljivim lokacijama su rasprodati, dok ih na periferiji sela još ima, ali po nekoliko puta većoj ceni nego pre desetak godina.

Slaviša tvrdi da su tada imanja sa kućom mogla da se nađu za oko 2.000 evra, dok danas, na pojedinim lokacijama koštaju i više od 10.000 evra.

„Vrmdža nas je odabrala“

Ne bave se novi meštani samo informacionim tehnologijama i društvenim preduzetništvom, već ima i onih koji drugačije zarađuju za život.

Bračni par Miloš i Ana Ninković su najpre organizovali razne programe u prirodi u okviru njihovog Rtanjskog centra zdravog života, da bi se vremenom usresredili na treninge i proizvodnju sredstava za vežbu.

Ana je instruktorka „lebdećeg sistema vežbanja“ na svilenim ljuljaškama i drži treninge putem interneta, dok je Miloš zadužen za dostavu i propratne poslove.

Leti se u njihovom dvorištu vikendima održavaju grupne radionice i kursevi za sve zainteresovane.

U posetu im često dolaze deca prijatelja i rodbine, da se igraju na „Ljuljanki“ – ljuljašci za koju kažu da ima „terapeutsku ulogu“ i da pomaže „psihofizički razvoj deteta“.

Miloš je prvi stigao u Vrmdžu iz Beograda i kupio imanje, dok je Ana došla iz Užica, tragajući za „partnerskim odnosom“.

Sa budućim mužem se znala preko društvenih mreža, ali su prvi susret uživo imali u selu.

„Miloš i ja kad smo se videli, mi smo se zagrlili kao da smo napravili pauzu 200 godina, to je bio susret duša“, kaže Ana Ninković za BBC na srpskom.

Seća se da isprva nije ni želela da „živi na planini“, iako je ljubiteljka planinarenja i divljine, jer je bila zadovoljna životom u malom gradu.

Ipak, odabrala je da ostane i ne kaje se.

„Život na planini mi je jednak životu u maloj sredini.

„U maloj sredini imaš gotovo sve teškoće kao i na selu, a s obzirom da sam dete devedesetih, nije mi stran ni nestanak struje, ni cepanje drva, apsolutno ništa“, objašnjava Ana.

Kaže da je imala „period tranzicije“, odnosno prilagođavanja, pa je letnje mesece provodila u Vrmdži, s jeseni živela na relaciji selo-grad, a zimi odsedala u Užicu gde je držala vežbe njenim polaznicima.

Smatra da je prednost života na selu i to što iziskuje mnogo manje novca nego u gradu.

„Za tri kafe u Beogradu, ovde odeš u baštu kod komšinice koja se bavi organskom proizvodnjom, napuniš korpu i jedeš voće i povrće 10 dana“, naglašava Ana.

Miloš Ninković kaže da nisu oni birali, već je Vrmdža njih odabrala, te da nije video „interesantnije selo u Srbiji“, sa takvim istorijskim i kulturnim nasleđem.

Vrmdžansko jezero
Vrmdžansko jezero / Foto: BBC

Pored svih blagodeti koje selo nudi, ipak smatra da je život na selu zahtevniji od grada i da su problemi sa kojima se susreće „mnogo ozbiljniji“.

„Kad sediš sa tim ljudima i slušaš njihove priče i tegobe, ti u stvari shvatiš da oni žive od te zemlje i da je to težak život“, kaže Miloš za BBC na srpskom.

Gorčinu života na selu okusio je odmah na početku kada je dobar deo kuće i pomoćnih objekata morao da renovira ili da nadogradi.

Odabrao je da to bude „ekološka gradnja sa prirodnim materijalima“, a u pomoć su mu pritekli volonteri sa različitih strana sveta.

Kaže da se imanja u Vrmdži vrtoglavo prodaju za basnoslovne sume novca, ali da retko ko ostane da živi tu, što je po njemu glavni pokazatelj „živog sela“.

„Međutim, od kad je krenula korona svaki dan mi zvoni telefon, raspituju se ljudi, pa ni ne znaš šta se prodalo, tako da me ne bi čudilo da sutradan neko krene da pravi hotel ovde“.

Povratak u grad, ali turistički

Dragana kaže da je njenoj porodici i prijateljima prelazak iz grada u selo fizički, emotivno i psihički teško pao, a kada su se definitivno preselili, trebalo im je „vremena da se odmore od toga“.

„Prvih godinu dana sam padala u iskušenje da se vratim u grad, takoreći, svako jutro, ali to je jako bitna poruka, da nešto ne nastaje preko noći“, objašnjava ona.

Tada su im, kaže, dolazili ljudi da vide da li je sve u redu, dok im danas govore: „Pametno ste vi to uradili“.

„Nismo ni mi znali, mi smo jednostavno pratili sebe“.

Prvobitna zamisao prijatelja koji su se doselili u Vrmdžu iz Beograda, bila je da žive u komuni, ali se od toga ubrzo odustalo.

„Mislim da je tu nastao najlepši momenat ličnog razvoja svakog od nas zato što je svako imao svoj prostor i svako je došao sa svojom nekom idejom šta bi želeo da radi ovde.

„Kad si, jednostavno, svoj na svome, razvijaš tu svoju ideju, a opet nisi sam – imaš sa kim da popričaš, imaš kod koga da plačeš, kukaš i da se smeješ samom sebi“, dodaje Dragana.

Silvana Hadžić smatra da se na selu više druži i sarađuje sa prijateljima nego dok su živeli u gradu, jer su tamo ljudi „otuđeni“.

Zbog toga joj i odgovara trenutna situacija i rad od kuće uslovljen epidemijom korona virusa jer to znači duži boravak na selu.

„Što se mene tiče grad je idealan da odeš na dva, tri dana ili da odeš kao turista u Beograd, fantastično“, zaključuje Silvana.

Nemanja Mitrović
Izvor: BBC News na srpskom

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime