Kuvanje mu je najveća strast u životu, i to od malih nogu. Radio je u najpoznatijim restoranima u Londonu, gde je kuvao čak i za Bekamove, a znanje je sticao i na Malti. Sa svega 25 godina već ima bogato iskustvo kao kuvar, a sada svoju ljubav i znanje iskazuje kroz nesvakidašnja jela sa srpskim namirnicama u novosadskom restoranu „Jiggie’s bar“.
Milan Bjelogrlić rođen je 1998. godine u Novom Sadu. Pohađao je gimnaziju u Budimpešti, bio je profesionalni hokejaš i krenuo u školu za pilote. Ipak, bio je odlučan da se u životu bavi onim što zaista voli, a to je kuvanje. Već u četvrtoj godini srednje škole zaposlio se kao pomoćni kuvar u prvom restoranu.
– Mislim da je kuvanje jedna od retkih stvari kojom možete da pokažete nekome ljubav, a da ne budete u istoj prostoriji. Kad sam bio mali, proveo sam dosta vremena sa svojom babom, dok je pripremala kiflice, džemove, turšiju… Iako većinom te stvari nije jela, njoj je srce bilo puno jer pravi za nas. Takođe, mama i tata su brata i mene non stop vodili po restoranima i kupovali nam stvari za jelo koje nisu bile svakidašnje, a čak smo imali i porodični događaj da tata pravi doručak subotom – priseća se naš mladi sagovornik.
Kada je počeo da radi po restoranima, bio je potpuno fasciniran kvalitetnim posuđem i opremom, ali i celokupnom organizacijom jednog velikog tima. Najpre je radio ketering u Pariskom magazinu, potom u čuvenom restoranu „Zak“, zatim je pripremao kinesko-indonežansku hranu u „Surabaji“, pa u „Absolutu“ na Ribarcu. Najviše je, kako kaže, naučio od šefa kuhinje u „Zaku“, Sime, kojem je na tome veoma zahvalan.
– U jednom momentu, dok sam tamo radio, doveli su tri nova momka, sva trojica bili su profesionalni kuvari, a ja sam dobio zadaztak da ih obučim. Shvatio sam da ja, sa svojih tada 19 godina, treba i sam još mnogo da učim i sinula mi je ideja da odem u inostranstvo da učim od vrhunskih kuvara. Poslao sam mejlove na 173 adrese najboljih restorana po celom svetu, gde sam se predstavio i napisao da želim kod njih da radim – opisuje Milan.
Stiglo mu je šest odgovora sa ponudama, a on je odabrao Englesku. U Londonu je proveo godinu i po dana i promenio nekoliko restorana, od kojih je većina sa Mišelinovom zvezdicom, među kojima je i „Hilton Green Park“.
– U prvom restoranu hrana je bila bazirana na španskom tapasu, obroku od više manjih jela koje Španci jedu između ručka i večere. Tamo sam radio sa neverovatnim kuvarima, somelijerom, menadžerom, konobarima… Celokupan sistem rada, prekvalitetne namirnice, sve je bilo vrhunski. Kasnije sam prešao u jedan hotel na periferiji Londona, specijalizovanom za jela od divljači, gde sam bio jedini stranac – priča nam Bjelogrlić.
Nakon Engleske, kulinarsko umeće usavršavao je i na Malti, gde je, između ostalog, bio vođa bifea u hotelu, u čemu se odlično snašao. U jednom od restorana savladao je i tzv. „morsku priču“, od lovljenja do pripreme ribe, a u drugom grčka jela, pri čemu se potpuno zaljubio u meze. Svim tim iskustvima je nadogradio postojeća znanja.
Nakon tri i po godine u inostranstvu, poželeo je da se vrati kući.
– Moj put u ugostiteljstvu se zasniva na srpskoj, grčkoj i turskoj kuhinji, a dotle sam sve radio, sem toga. Poželeo sam da u našoj zemlji napravim koncept gde se poštuje meze, odnosno predjela. Ne mora sve u našoj kuhinji da bude meso i krompir. Ima tu još milion dobrih kombinacija – objašnjava novosadski kuvar.
Mnoge cake naučio je i od Jasmine Masline, popularne novosadske kuvarice, kod koje je radio nešto više od godinu dana, a posebno joj je zahvalan na ogromnom znanju o vinima.
Odnedavno, Milan se pridružio timu dvojice Igora, koji su otvorili restoran „Jiggie’s bar“, gde je „preuzeo“ kuhinju. Hrana koju priprema je autentična i tvrdi da je nema na drugim mestima.
– Ponuda nikako nije standardna. Ovde možete da probate grilovane paprike sa sjeničkim sirom i kaprom, grilovani sjenički sir u slanini, bešamel sa butkicom, kulenom i kačkavaljem, karamelizovani luk, glaziranu šargarepu sa pestom i orahom, domaću turšiju, pohovane butkice, saganaki (feta flambirana u vinjaku)… – nabraja naš sugrađanin.
Takođe, deo menija posvećen je i onima koji se zdravo hrane, apripremaju se i vegeterijanska i veganska jela.
Posebno ga inspiriše da naše, srpske namirnice, poput sjeničkog sira, spoji sa nekim drugim jelima i napravi izvrsnu, originalnu kombinaciju.
– Ugostiteljstvom se u Novom Sadu uglavnom ne bave ugostitelji, već ljudi koji su ozbiljni biznismeni. A meni je želja da budem domaćin objekta, da se ljudi osećaju prihvaćeno, da svi gosti budu opušteni, da se može popričati sa kuvarom, konobarima – navodi Milan.
Planira da napravi mesto na kojem će se lokalci rado okupljati i družiti, pa u planu ima i razne muzičko-gastronomske večeri.
– Obožavam Srbiju i voleo bih da svi zajedno, mislim na ugostitelje, podignemo nivo usluge na viši nivo, da se bavimo namirnicama, da imamo svoja autentična, srpska jela – naglašava Bjelogrlić.
Milan se, pored ugostiteljstva, bavi i proizvodnjom suvog mesa i ima nameru da lansira jednu autentičnu vrstu kobasice, kakvu još niko nije napravio.
Mladi entuzijasta za dvadeset godina sebe vidi kao poznatog novosadskog ugostitelja koji je, što smatra veoma bitnim, na dobrom glasu.
NIJE PREPOZNAO BEKAMA: U Social Wine and Tapas-u, prvom restoranu u Londonu u kom je sagovornik portala Moj Novi Sad radio, došla je porodica Bekam da ruča/večera. Sve je bilo pripremljeno i sređeno, a rezervacija im je bila oko 17 časova, kako bi mogli neometano večerati, jer u to vreme restoran ne radi. Milan je otišao do svlačionice da promeni uniformu, a čuveni fudbaler do toaleta pored da opere ruke. Sreli su se u hodniku, kulturno zastali i javili se jadan drugom sa osmehom, a kad se vratio u kuhinju, kolege su uglas graknule:“A, jesi ga video?“ „Legenda!“, iako našem kuvaru nije bilo jasno o čemu se radi. Posle nekoliko sekundi, shvatio je da je to Dejvid Bekam. Kaže da ga je zbunilo to što je mislio da je viši, ali da je šmeker – šmeker je!
autor:Svetlana Bogićević
