Vojislav Gligorovski ima 23 godine i trenutno je na doktorskim studijama u Lozani. Pre toga je sa desetkom diplomirao na dva fakulteta u Beogradu, Elektrotehničkom i Biološkom. Vojislav je, van svake sumnje, jedan od najboljih studenata Beogradskog univerziteta, i to ne samo u novije vreme već i od osnivanja ove važne obrazovne ustanove.
Švajcarci su prepoznali kvalitete ovog momka, rođenog u Beogradu, dodelili mu stipendiju, predložili da preskoči master studije i da se odmah sprema za odbranu doktorata. Za razliku od Švajcaraca, u Beogradu i Srbiji niko mu ništa nije predložio. I verovatno niko na nadležnim mestima i ne zna gde je on.
Znanje mladog Gligorovskog je kapital. Kapital i za veće zemlje, sa većom populacijom i sa brojnijom naučnom zajednicom. Za Srbiju – nije.
Ako se ne brine o najboljima, šta da očekuju ostali! Nije nikakvo iznenađenje što mladi do 30 godina važe za najugroženiju srpsku društvenu grupu. Umesto da im je mladost prednost, liči na kaznu.
Na ovim prostorima u mirnodopskom periodu mladi su uvek bili neka vrsta problema. U vreme ratova na njih se računalo, gurana im je puška u ruke, posle rata su bili glavni u obnovi, ali u redovnim okolnostima…
Svaka vlast, iako nije mogla da ponudi dobra rešenja, bila je svesna latentnog nezadovoljstva „juniora”. Kad god je hteo malo da podiđe mladima, Tito, bivši predsednik bivše Jugoslavije, ispaljivao je dve parole: „Niko nema ovakvu omladinu!” i „Zemlja koja ima ovakvu omladinu ne treba da brine za svoju budućnost!” Predsednikove ocene nisu se dovodile u pitanje, mada je malo ko mogao da objasni zašto je jugoslovenska omladina bolja od, na primer, francuske, danske ili sovjetske mladeži.
No, koliko god se radilo o parolama, one su, ipak, sadržavale i neke vrednosne sudove i političke poruke. One su se, između ostalog, mogle čitati i kao briga društva za mlade. I brinulo se: školovanje je bilo besplatno, mnoge je, potom, čekao posao, poneke i stan. Bilo je normalno ići na usavršavanje, a o kreditima za nameštaj, auto itd. da i ne govorimo. Čak su mladi preko omladinske organizacije bili i deo sistema odlučivanja. Formalno se nijedno kadrovsko rešenje nije moglo doneti bez saglasnosti omladinaca. Dobro, nije ni onda sve bilo „med i mleko”, ali postojao je nekakav sistem u odnosu na današnje vreme.
Problem je što u Jugoslaviji, a kasnije u Srbiji, nikada nije bilo dovoljno posla. Kudikamo je bilo više glava nego radnih mesta. Tako je i danas. Od raspada zemlje mladi su nestali kao društveni činilac. O njima se, od Miloševića do danas, vodi računa samo u vreme izbora. Ako su članovi vladajuće stranke, deo njih se može nadati poslu u nekom javnom preduzeću, a izuzetno retki mogu dobiti i kredit za sopstveni biznis.
Podaci govore da je bezmalo svaki drugi, ili oko 40 odsto mladih, u Srbiji bez posla. Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, u ukupnoj strukturi nezaposlenih 31,2 odsto čine mladi, što je znatno iznad evropskog proseka, koji iznosi oko 18,5 odsto.
Sliku čini lošijom i saznanje da su u Srbiji nezaposleni mladi u velikom procentu i neškolovani. Prema istraživanju Eurostata za 2018. godinu, svaki četvrti uzrasta od 20 godina do 34 godine spada u ovu grupu (24,1 odsto). Situacija je lošija samo u Italiji i Grčkoj.
Ljudi bez sopstvenih prihoda ne mogu biti samostalni, ne mogu formirati svoje porodice i prinuđeni su da žive u zajednici sa roditeljima. Pod roditeljskim krovom živi 59,4 odsto mladih u Srbiji, dok je taj procenat u Evropi dvostruko manji (28,5 odsto).
Gotovo po pravilu, tamo gde su veće zarade i manja nezaposlenost, tamo se i mladi pre osamostaljuju: Šveđani napuštaju roditeljski dom sa 19 godina, u Holandiji, Nemačkoj, Francuskoj mladi odlaze od roditelja između 23. i 24. godine. Najduže „kod kuće” ostaju Srbi, Hrvati, Makedonci i Italijani.
Biti nezaposlen i bez prihoda znači biti nesiguran, depresivan, povlačiti se u sebe. A znači i pokušati negde drugde. I zato nam se i događa pravi egzodus. Iz Srbije mladi odlaze svakog minuta. Broj onih koji odlaze iz zemlje procenjuje se na oko 49.000 godišnje. To znači da se svakog sata iseli petoro ljudi, a među njima dominiraju mladi. Šta to znači za jednu naciju u ekonomskom i demografskom smislu – ne treba ni govoriti. Sem toga, oni „odnose” i milijarde evra uloženih u njihovo obrazovanje.
Ruku na srce, nije ovo samo naša boljka. Retke su zemlje gde se vodi računa o mladima, jer to, jednostavno, ne odgovara samom biću liberalnog kapitalizma. Taj sistem prepoznaje interes, profit i tržište, pojedinci i društvene grupe tu nemaju mesta, pa ni mladi. A u Srbiji je na delu vulgarni oblik tog kapitalizma.
Briga o mladima u jednoj sredini poput Srbije ne može biti prepuštena stihiji. Ne može država da okrene glavu upravo onda kada je najpotrebnija. Kao što se njena uloga podrazumeva u obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti, tako mora da bude na usluzi mladima i kad treba da se uključe u svet svojih roditelja. Mora da nađe način da ih poslom, olakšicama, kreditima, stanovima zadrži u Srbiji. Da se sačuva biološki, ekonomski, kulturni i svaki drugi potencijal. Mogao je, na primer, novac od koncesije za Aerodrom „Nikola Tesla” kompletan da se iskoriti za potporu mladima. Sa pola milijarde evra za tu namenu Srbija bi drugu pesmu pevala.
Kao što pre neki dan u dnevnim novinama reče Filip Cvetković, saradnik na jednom niškom fakultetu, „mladima treba podrška u pravljenju prvih koraka ka nekom uspehu, a u celokupnom procesu bitan je osećaj pripadnosti društvu”. Mi dodajemo: bez brige i podrške nema ni osećaja pripadnosti. I tu, zapravo, dolazimo do suštine. Mladi ne pripadaju nikome sem sebi i svojim porodicama. I ako se desi uspeh, sami su zaslužni; ako tavore i propadaju, krivica je na drugoj strani, na strani države.
Za mlade parove 50.000 stanova
U Srbiji će u izgradnju 50.000 stanova za mlade bračne parove biti uloženo oko 400 miliona evra, najavila je pre dve nedelje ministarka zadužena za populacionu politiku Slavica Đukić Dejanović, a prenela agencija Beta.
„Sigurno da je ovo jedna od mera koja će obradovati sve one koje planiraju partnerstvo i porodični život”, rekla je Slavica Đukić Dejanović, navodeći da je u pitanju mera u okviru novog investicionog ciklusa. Ona je navela da, prema podacima iz 2011. godine, 60 odsto parova nema rešeno stambeno pitanje, a da se procenjuje da se ni danas situacija nije bitno promenila.
Ministarka je istakla da je u 2019. godini povećan broj sklopljenih brakova za 0,8 odsto, a da je povećan i broj novorođenih beba.
Ne bi valjalo da ova najava ministarke za gradnju stanova ostane samo obećanje, kao što je bilo mnogo puta do sada.
Milenko Vasović
Izvor: BIZLife magazin
Razmisljate kao nemacka spisateljica Herta Miler, „da smo sami sebi naneli zlo“, to sto su oni niciji potonje generacije, mladih, uzrok lezi u proslosti(1999.g).
Pre svega su mladi briga svojih roditelja. Zatim bi trebalo da drustvo pomogne u razvoju,vaspitanju i zaposljavanju mladih. Naravno, to se odnosi na drzavu koja funkcionise i ima pozitivan odnos prema svojim gradjanima. Nasa drzava je primer demontirane drzave, gde uticu NVO ,dodatno ima porazni uticaj drugosrbijanca na drustvenu atmosferu a koje podrzavaju ambasadori kvinte sa ciljem da padamo dublje i dublje u haos. Sto gore za njih je to bolje. Njima je najbolje da se odreknemo tradicije i svoje istorije a da se pridruzimo glabalizmu, prihvatimo i priznamo LGB manjinu ida ih postavimo kao primer. Minorne likove da izdignemo. Navodjenje primera ministarke prof dr.S.Dejanovic je sam po sebi los. Ona je pokazala bezbroj losih cinjenica, gramzivost, upotreba ispraznih reci, zloupotreba partijske podrske a nije zasluzila isto…………i trebalo bi da se povuce u penziju.