Bojana živi u gradiću Okranger i na svom blogu Miris hedonizma prenela je svoje utiske
Bojana, po zanimanju farmaceut, koja je mnogima sa društvenih mreža poznata kao Bojana hedonista, u Norvešku je otišla još davne 2019, a svojim pratiocima je ukratko objasnila kako izgleda život u ovoj za nas neobičnoj, dalekoj zemlji.
– Odlučila sam da se preselim iz Srbije za Norvešku jer sam znala da imaju potrebu za farmaceutima i da neće biti teško naći posao, plus imaju predivne prirodne lepote. Još tokom školovanja sam se zaljubila u norveške fjordove i svakako sam jedom želela da ih posetim. Tako da sam dolaskom u Norvešku spojila lepo I korisno. U Norveškoj živim od septembra 2019. godine, u gradu Orkangeru, na samo nekih pola sata vožnje od Trondheima, trećeg po veličini grada u Norveškoj. Tu se nalazi aerodrom tako da nam mnogo znači kada putujemo. Kada kažem nama, mislim na supruga koje se zajedno sa mnom upustio u ovu avanturu – piše Bojana na svom blogu Miris hedonizma.
Ona kaže da ono što joj je najteže palo, pored odvajanja od porodice i prijatelja, je bilo naviknuti se na norveške dijalekte kojih ima – preko 800! U Norveškoj joj se najviše dopada mogućnost da živite i radite u malom mestu, a da pri tom imate sve što vam je neophodno:
– Naš gradić ima svega 15.000 stanovnika i glavni je grad u našoj komuni. Zvuči smešno, i meni je nakon života u Zrenjaninu, Novom Sadu i Beogradu. Ali ovde imamo reku, more, kamp naselje, dva tržna centra, bazen sa toboganima, olimpijski bazen, djakuzi, saune, salone lepote, restorane, hotel, bioskop, bolnicu, škole, vrtiće… Iz našeg malog grada krenuo je prvi električni voz u Norveškoj. To je turistička atrakcija koju sam, naravno, isprobala, jer voz i dalje saobraća tokom letnjih meseci.
Što se tiče kulturološkog šoka, naravno, da ga je, kako kaže, doživela. U Norveškoj žive ljudi sa svih kontinenata i različitih religija. Ali, vremenom se, kaže, naviknete, svako gleda svoja posla.
– Pozitivne strane življenja ovde su što ljudi imaju poverenje jedni u druge, ovde policija ne nosi oružje, nemaju stresa ni blizu onom našem sa Balkana, osećate se sigurno u svakom smislu… Ne mislim da su Norvežani hladan narod, samo nakon posla idu svojoj kući, porodici, treniraju, prave kasni ručak/ večeru i gledaju u svoj tanjir. Ovde dvorišta nemaju ogradu, prozori nemaju zavese, a opet možete šetati goli i niko vas nece pogledati. Oni žive svoj život i puštaju druge da žive. Meni se dopadaju. Nakon nekoliko sati provedenih na poslu sa divnim kolegama, i meni treba mir, vožnja biciklom i šetnja pored reke, mora, malo da ćutim i napunim baterije – kaže ona.
Negativne stvari su, navodi, velike razlike u zdravstvu. Za skoro sve se mora imati recept, babica vodi trudnoću, a imaju i oni liste čekanja, pogotovo za psihologa. Nedostaje im, kaže, medicinskih sestara, ne zato što nemaju novca da zaposle neophodni kadar, nego nemaju ljude:
– Tako da mi Balkanci onda u tome treba da vidimo pozitivnu stranu, krenemo da učimo jezik, i eto šanse za poslom. Proces sređivanja papira kao i svaki drugi koji ima veze sa papirima je naporan, komplikovan i dosadan. Mnogo prevođenja i overavanja papira, što sa vas, što za članove porodice. Ali to je neophodno ako želite da se preselite u drugu zemlju. Uvek je dobro znati jezik zemlje u koju dolazite da živite, za neke poslove je i neophodan. Ali opet uvek postoji mogućnost da radite i na engleskom ako je u pitanju neki restoran, ili IT sektor.
Bojana kaže da ono što se u Norveškoj još razlikuje od Balkana je da su istopolne zajednice potpuno prihvaćene, šta više prvi istopolni brak sklopljen je baš u Trondheimu.
Diskriminacija je ne zvati svu decu na rođendan.
– Tako da morate biti širokih shvatanja jer će vaša deca ići u školu sa nekim ko ima dve mame, ili dvojicu tata. A možda ćete i imati kolegu ili koleginicu koji su gej. Kada vaša deca slave rođendane u vrtiću ili školi, ne možete birati koga ćete pozvati kao kod nas. Morate pozvati sve ili nikoga, u suprotnom se smatra diskiminisanjem.
Smešnih anegdota, kaže Bojana, ima mnogo jer se mnoge reči u Norveškoj slično izgovaraju a imaju potpuno drugačije značenje, pa se može desiti da nekoga pitate za bore na licu, a u stvari ste rekli muški polni organ.
Alkohol nije lako nabaviti
– Što se tiče cena smeštaja u Norveškoj, one variraju dosta od mesta do mesta i od vaših potreba naravno. Mi smo prvu kuću, koja je imala tri sobe plaćali 1.000 evra, sada živimo u kući sa četiri sobe i plaćamo 1.300 evra. Struja je 100 – 200 eura. Internet oko 100 evra, hleb je od nekih 2,5 – 4, 5 evra, kafa oko 5 eura, sendvič 8-10 evra, kutijica jagoda 5-9 evra, borovnice koje se ovde jedu tokom cele godine su uglavnom 4 eura, muslim na male kutije od 200 grama na primer. Ako odlazite u restoran, ručak za dvoje je minimum 50 evra. Odeća je sličnih cena kao kod nas, a kozmetika jeftinija jer stalno imaju odlične popuste. Alkohol je dosta skup i može se kupiti samo u prodavnicama koje se zovu “Vinmolopolet”, u posedu su države i broj takvih radnji se otvara u odnosu na broj stanovnika. Kod nas se na primer nalazi jedna takva radnja. Samo se pivo može kupiti u svakoj radnji, ali ne ceo dan. Radnim danima do 20h, a vikendom do 18h.
Ona kaže da Norvežani dosta jedu polugotovu hranu – ne vole da provode vreme u kuhinji i sve što se sprema duže od pola sata, kako kaže, ne dolazi u obzir.
O vrtićima i školama
Deca su stalno napolju, a ocene znaju samo roditelji
Bojana kaže da što se tiče vrtića, sviđa joj se jer su deca napolju.
– Deca su napolju bez obzira na vremenske uslove po 4 sata na dan i spavaju napolju, prljalju se, skaču po barama ali ne brinite, imaju vodootpornu odeću i vunenu garderobu ispod zimi. Samo ako temperatura padne ispod -10 ne idu napolje. Retko su bolesni, prosto mi je neverovatno kada uporedim sa Srbijom – kaže ona i dodaje da u vrtićima imaju kokoške, zečeve, koze, okuženi su prirodom, idu u šetnje šumom, grickaju šargarepe…
– Slatkiše dobijaju subotom. Deca su u krevetu u 19 sati. U školi deca nemaju ocene, ne odgovaraju i ne čitaju javno, niko ne za ko je kakav đak osim roditelja te dece. Mnogo istražuju sami i uče ih da misle, rade praktične stvari.
– Radije će to vreme provesti sa decom ili trenirati, šetati. Vole dosta polugotove ćufte, grilovane viršle, salate koje prave već od iseckane i pečene piletine, vole ribu, riblji puding, jedu dosta sira i škampe, paste i pice. Njihov najveći specijalitet je “pinnekjřtt”. U pitanju su jagnjeća rebra koja se spremaju na posebnim drvcima u šerpi i jedu se za Božic sa krompirom i kupusom. Imala sam priliku da probam i oduševljena sam. Hrana se dosta razlikuje od naše, ukusi su drugaciji, koriste manje aditiva, manje soli i šećera. Pašteta je pravljena od čiste džigerice i nikako mi se ne dopada iako znam da je mnogo zdravija. Nemaju jogurt u tečnom stanju. Ali vremenom se naviknete.
I tata ima porodiljsko
Bojana kaže da je zanimljivo da Novežani kao ateisti, Uskrs ne povezuju sa farbanjem jaja, nego idu na skijanje pet dana ili na neku tropsku destinaciju.
– Zadržali su samo praznike iz hrišćanstva jer žele da imaju slobodne dane da putuju. Potpuno se slažem sa njima. Takođe imaju zakon koji se zove “Javteloven” i po njemu su svi isti i nema isticanja! Takođe je popolaran naziv ” likestilling” – “jednakost polova”, pa shodno tome postoji porodiljsko odsustvo i za mamu i za tatu od par meseci, kako bi se i tata povezao sa detetom. To je obavezno i meni je slatko kada vidim tate da šetaju bebe dok su mame na poslu. Prisustvo oca na porođaju se podrazumeva. Takođe, Norvežani su puni poverenja, nikada neće ući u bus da ne plate kartu. Nekada imaju štandove za vafle i kafu gde sami uzmete i ostavite novac u teglu! Nemojte ni sumnjati da će im pasti na pamet da uzmu i ne plate – kaže ona i zaključuje da svi koji planiraju da žive ili posete Norvešku treba da se pripreme na cenovni šok.
Nema nenadanih poseta
– Pripremite se da neće kafići i restorani biti puni radnima danima, jer oni tada rade i nakon posla imaju svoje obaveze. Nemojte očekivati da vam neko kuca na vrata da vas pozove na kafu. Znači, ne ocekujte balkanski život samo sa više novca. Mislim da je Norveška idealna za ljude koji vole i žele mir, pored sigurnosti. Tinejdžerima je najteže definitivno, jer ste ih odveli od svega onog zabavnog. Onima sa 20, takođe, može biti dosadno. Ali mi sa 30 i više, nama je idealno. Volimo ovaj mir koji je u vazduhu. Volim mala mesta, iako sam pet godina živela u Beogradu. Sada kada dođem, stresno mi je sa toliko ljudi i saobraćaja i sirena. Ovde su uglavnom električni automobili, električne robot kosilice i sve je tiho. Oni ne uznemiravaju druge niti vole da neko to radi – zaključuje Bojana.
Fotografije: Miris hedonizma
